Драго Марушич

Драго Марушич (Опатје село, 10. децембар 1884 — Горица, 30. септембар 1964), словеначки правник и југословенски политичар.

драго марушич
Драго Марушич 1930-их
Лични подаци
Датум рођења	(1884-12-10)10. децембар 1884.
Место рођења	Опатје село, Аустроугарска
Датум смрти	30. септембар 1964.(1964-09-30) (79 год.)
Место смрти	Горица, Италија
Професија	правник, политичар
Деловање
Учешће у ратовима	Први светски рат Априлски рат Народноослободилачка борба
Чин	мајор ЈНА у резерви
2. бан Дравске бановине
Период	4. децембар 1930 — 8. фебруар 1935.
Претходник	Душан Сернец
Наследник	Динко Пуц
Министар у егзилу (Министар саобраћаја и Министар правде, а од 6.10.1944. још и Министар просвете)
Период	7. јул 1944. — 7. март 1945.
Министар поште, телеграфа и телефона
Период	7. март 1945. — 1948.
Одликовања

Биографија

Рођен је 1884. године у Опатјем Селу. Гимназију је завршио у Горици, а дипломирао право 1911. године у Прагу. После тога је био адвокатски приправник у Горици и секретар Словеначке националне странке за Горишку.

Августа 1914. побегао је из аустријске војске у Русију, а 1915. прешао је као добровољац у Србију. Као члан Југословенског одбора, прешао је 1916. са Крфа у Рим, а 1917. у САД где је основао Словеначки национални савез.

Учествовао је у мировној конференцији у Паризу, а до 1922. био је генерални секретар југословенске делегације у Репарационој комисији. Затим је био адвокат у Љубљани, главни секретар Самосталне сељачке странке и председник Савеза словеначких задруга.

Пројугословенски оријентисан, од децембра 1930. до фебруара 1935. био је бан Дравске бановине, а затим до јуна 1935. министар у влади Богољуба Јевтића. након петомајских избора 1935. био је изабран за народног посланика у Скупштини.

Априла 1941. био је један од организатора Сошко-истарске легије у одбрани Југославије и добровољац у Априлском рату. Лета 1941. постао је члан Врховног пленума Ослободилачког фронта Словеније.

Фебруара 1942. италијански војници су га ухапсили, затворили у Падови и затим интернирали. Након капитулације Италије 1943. пуштен је из затовра и дошао у словеначко приморје, где је постао члан Покрајинског одбора ОФ и СНОВ.

После споразума Тито-Шубашић био је именован за министра југословенске владе у Лондону, затим у влади ДФ Југославије. Затим је до 1948. године био министар ПТТ у влади ФНРЈ.

Био је члан АВНОЈ-а, савезни народни посланик, члан Главног одбора ССРН Словеније и председник Црвеног крста Словеније.

Умро је 1964. године у Горици.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златним венцем и Орден братства и јединства са сребрним зрацима.

Литература

• Енциклопедија Југославије (књига шеста). „Лексикографски завод ФНРЈ“, Загреб 1965. година.
• Енциклопедија Словеније, „Младинска књига“, Љубљана, 1993. година.