Дидо Кватерник
Еуген Дидо Кватерник (Загреб, 29. март 1910 — Рио Кварто, 10. март 1962) је био усташки генерал-пуковник и шеф Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ током Другог светског рата.
Дидо Кватерник | |
|---|---|
 Дидо Кватерник око 1934. | |
| Пуно име | Еуген Кватерник |
| Датум рођења | 29. март 1910. |
| Место рођења | Загреб, Аустроугарска |
| Датум смрти | 10. март 1962. (51 год.) |
| Место смрти | Рио Кварто, Аргентина |
Биографија
уредиЕуген Дидо Кватерник је био син Славка Кватерника, аустроугарског пуковника и током Другог светског рата војсковође (маршала) оружаних снага НДХ, и Олге Франк, кћерке Јосипа Франка, покатоличеног Јеврејина.[1] Након завршене гимназије почео је да студира право које није завршио. Бавећи се политиком постао је близак Хрватској странци права. Често је одлазио у иностранство, где је упознао Анту Павелића и остале чланове емигрантског вођства усташке организације. Емигрирао је у Италију 1933., након неуспешног атентата на краља Александра у Загребу. Постао је један од главних Павелићевих сарадника. Делујући под лажним именима (Еуген Раковечки, Егон Крамер) радио је на поновној организацији атентата на краља Александра Карађорђевића.[2] Био је заповедник и вођа групе атентатора, све до њиховог доласка у Марсељ, када се повукао и преко Швајцарске вратио у Италију. Због своје улоге у убиству краља Александра и француског министра Луја Бартуа, италијанске власти су га ухапсиле и Кватерник је две године провео у затвору, али су га италијанске власти одбиле изручити Француској, у којој је у одсуству осуђен на смрт.
По изласку из затвора у пролеће 1936. италијанске га су га интернирале са осталим усташама на Липарима. Почетком 1937. постао је заповедник усташког логора на том логору до његовог распуштања почетком априла.
Други светски рат
уредиУ Хрватску се вратио три дана након проглашења НДХ и постао повереник, а 18. априла 1941. шеф Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ те 4. маја 1941. државни секретар у Министарству унутрашњих послова.
Налазио се на челу Усташке надзорне службе од њеног оснивања 16. августа 1941., а био је и члан Поглавникове тјелесне бојне. У његовој је надлежности био рад свих усташких логора у НДХ и провођење репресивних и геноцидних мјера усташке власти.[3] Током Другог светског рата је спроводио режим терора на Србима, Јеврејима, Ромима и другим „непријатељима државе“.
Због неслагања с Павелићем, који га је кривио за неуспех гушења партизанског устанка, средином септембра 1942. био је разријешен свих дужности. Дидо и његов отац Славко су 1943. отишли у изгнанство у Словачку, а после рата су побегли у Аргентину уз помоћ римокатоличких свештеника и пацовских канала. У Аргентини је наставио да делују против социјалистичке Југославије. Реорганизовао је усташке присталице и наставио да јавно пише и објављује у емигрантским круговима. Вишеструки захтеви Југославије за изручењем су сви одбијени и Кватернику се никад није судило. Погинуо је у саобраћајној несрећи у Рио Кварту 1962.
Референце
уреди- ^ Goldstein 2001, стр. 585.
- ^ Jelić-Butić 1977, стр. 31.
- ^ Jelić-Butić 1977, стр. 181.
Литература
уреди- Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.
- Goldstein, Ivo (2001). Holokaust u Zagrebu. Zagreb: Novi Liber. ISBN 978-953-6045-19-8.
- Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
}