Жак Монори
Жак Монори (франц. Jacques Monory; Париз, 24. јун 1924 — Париз, 17. октобар 2018) био је француски сликар који је живио и стварао у Кашану.
| Жак Монори | |
|---|---|
 Жак Монори | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. јун 1924. |
| Место рођења | Париз, Француска |
| Датум смрти | 17. октобар 2018. (94 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Занимање | сликар, синеаст |
| Уметнички рад | |
| Поље | наративна фигурација |
Биографија уреди
Након завршене обуке за сликара и декоратера на Факултету примењених уметности у Паризу, Жак Монори је 10 година радио код уметничког уредника Робера Делпира, где се упознао са светом фотографије.
Жак Монори је један од главних представника покрета наративне фигурације који је настао средином 60-их година прошлог века, као опозиција апстрактног сликарства, а чији су најзначајнији представници, поред Монорија, Ерве Телемак, Еро, Бернар Рансијак, Петер Класен, Едуардо Аројо и Валерио Адами.[1]
Дубоко забринута због насиља свакодневне реалности, Моноријева дела указују на тешку и претећу атмосферу.[2] Теме се развијају кроз серије, а слике које он користи долазе директно из савременог света. Фотографске и кинематографске позајмице, употреба монохромије, хладноћа боје и композиције карактеришу јединствени и репрезентативни стил овог сликара, чије су слике веома често окупане бројним нијансама плаве боје.
Слике (серије) уреди
- 1966: La Fin de Madame Gardénia
- 1968—1969: Meurtres
- 1969—1971: Velvet Jungle
- 1970—1972: Dreamtigers
- 1971—1972: Mesures
- 1971—1974: N.Y. et U.S.A.
- 1972: Rêves
- 1972—1974: Les Premiers Numéros du catalogue mondial des images incurables
- 1973—1976: Hommage à Caspar David Friedrich
- 1974—1975: Opéras glacés
- 1974—1975: Death Valley
- 1976: Catastrophes
- 1976—1977: Technicolor
- 1978—1979: Ciels, Nébuleuses et Galaxies
- 1980: Fuite
- 1982—1983: Toxiques
- 1983—1990: Fragile
- 1984—1986: Le Peintre
- 1985—1986: La Voleuse
- 1986—1987: Tanatorolls
- 1987—1994: Alptraum
- 1988—1990: Métacrime
- 1988: Jardinage
- 1990—1991: Noir
- 1991—1996: Énigmes
- 1997—1999: Ang.
- 1999: Documents
- 1999—2003: Nuit
- 2000: Tremblements
- 2001—2002: La Vie imaginaire de Jonq Erouas Cym
- 2000—2001: Baisers
- 2002—2005: Couleur
- 2003: Monophonie
- 2005—2007: Folies de femmes
- 2006—2008: Abréviation du vide
- 2006: Roman-photo
- 2007: Voitures de rêve
- 2008: Tigres
- 2010: Peintures sentimentales
- 2011—2013: Noir et Bleu[3]
Библиографија уреди
- Jacques Monory, Les rencontres avec Natalie Mei, Area revue, 2002.
Референце уреди
- ^ „LA FIGURATION NARRATIVE”. Приступљено 2. 1. 2017.
- ^ Valérie, Duponchelle; Aurélia, Vertaldi (11. 12. 2014). „Jacques Monory, le film noir de la peinture” (на језику: француском). Le Figaro. ISSN 0182-5852. Приступљено 2. 1. 2017.
- ^ Site officiel de l'artiste Архивирано на сајту Wayback Machine (11. септембар 2016)
