Жељко Лучић
Жељко Лучић (Зрењанин, 24. фебруар 1968) јесте српски оперски певач. Од 1993. до 1998. године био је члан Српског народног позоришта у Новом Саду, а Франкфуртске опере у периоду од 1998. до 2000. године. Посебно је познат по извођењу главних баритонских улога у Вердијевим операма.[1]
| Жељко Лучић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 24. фебруар 1968. |
| Место рођења | Зрењанин, СФРЈ |
| Занимање | оперски певач |
| Музички рад | |
| Активни период | 1993—данас |
| Жанр | Опера |
| Инструмент | Вокал |
Биографија уреди
Рођен је 1968. године у Зрењанину. Као тинејџер, певао је у зрењанинском мешовитом хору „Јосиф Маринковић“ под диригентском палицом Слободана Бурсаћа, који га је охрабрио да постане солиста и започне студије певања код Доротеје Спасић у Београду. Након неколико година учења, његова професорка га је 1991. године упутила у оперски студио новосадске Музичке Академије код чувене Бисерке Цвејић, која је постала његов главни вокални педагог и ментор. Већ 1993. године, Жељку је понуђен уговор у Српском народном позоришту у Новом Саду. Године 1995, односно 1997. својио Прве награде на међународном такмичењу у Бечеју и на „Франциско Винас“ интернационалном такмичењу певача у Барселони.[1]
Каријера уреди
Лучић је свој професионални оперски деби имао у априлу 1993, као Силвио у Леонкаваловим Пајацима у Српском народном позоришту у Новом Саду. Ускоро је заблистао у улогама Белкореа у Доницетијевом Љубавном напитку, Енрика у Доницетијевој Лучији од Ламермура, Жермона у Вердијевој Травијати, Валентина у Гуноовом Фаусту и насловној улози у Евгенију Оњегину Чајковског.[1]
Године 1998. Лучић се придружио списку главних уметника Франкфуртске опере, где је остао све до 2008. године.[1] Тамо је певао широк репертоар, али је славу стекао као вердијански баритон. Неке од Вердијевих улога које је певао у Франкфурту су Амонасро у Аиди, Гроф Луна у Трубадуру, Ецио у Атили, Монфор у Сицилијанском вечерњу, Ренато у Балу под маскама, војвода од Нотингема у Доницетијевом Роберту Девереу. Остале улоге које је тамо певао су гроф Алмавива у Моцартовој Фигаровој женидби, Евгеније Оњегин, Леско у Пучинијевој Манон Лескоу, Марчело у Пучинијевим Боемима, Мишоне у Чилеовој Адријани Лекуврер, Шарплес у Пучинијевој Мадам Батерфлај и друге. Лучић је такође наступао као гост уметник у бројним великим оперским кућама. Дебитовао у Холандској опери 2002. године у улогама Монфора и Марчела. Певао је Жермона на свом првом наступу на Фестивалу у Прованси 2003, а исте године певао грофа Луну у Театру у Фиренци.[2] Деби у Метрополитен опери остварио је 2006. године као Барнаба у Понкијелијевој Ђоконди, са Виолетом Урмани као Ђокондом, и под диригентском палицом Бертранда де Билија. Након тога наступао је у Метрополитену и у улози Жермона, грофа Луне, као и у насловним улогама у Магбету и Риголету.[1]
Додељена му је Златна медаља за заслуге Републике Србије (2023).[3]
Референце уреди
- ^ а б в г д Rose, Scott (септембар 2010). „The Verdian”. Opera News.
- ^ „Željko Lučić”. Operissimo concertissimo. Архивирано из оригинала 12. 03. 2012. г. Приступљено 22. 11. 2013.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Додељена одликовања поводом Дана државности”. www.rts.rs. Приступљено 2023-02-15.
Спољашње везе уреди
- Жељко Лучић, Кад кажем кућа мислим на Србију, (Новости, 17. октобар 2013)
- Жељко Лучић, од отправника возова до светског баритона (Независне новине, 28.3.2013)
- Вердијански баритон стигао у Сарајево (17. април 2013)
- Barretvantage artist, Ž.Lučić biography
- Метрополитен се претплатио на мој глас („Политика”, 12. октобар 2016)
- Стрпљење је магична реч, али немојте да будете само стрпљиви („Политика”, 31. јул 2017)
- Мој највећи успех је то што ме посао није променио („Политика”, 20. април 2018)
- Размишљам о лаганом повлачењу („Политика”, 22. јул 2020)
- „Травијата” у знаку славног баритона („Политика”, 8. април 2022)
