Википедија

Закавкаска Демократска Федеративна Република

краткотрајна држава на Кавказу

Закавкаска Демократска Федеративна Република (ЗДФР;[а] 22. април – 28. мај 1918)[б] је била краткотрајна држава на Кавказу која је обухватала већи део територије данашње Јерменије, Азербејџана и Грузије, као и делове Русије и Турске. Држава је трајала само месец дана пре него што је Грузија прогласила независност, а убрзо затим Јерменија и Азербејџан.

Регион који је формирао ЗДФР био је део Руске империје. Пошто се царство распустило током Фебруарске револуције 1917. и привремена влада преузела власт, слично тело, названо Специјални транскавкаски комитет (Озаком), учинило је исто на Кавказу. После Октобарске револуције и успона бољшевика у Русији, Закавкаски комесаријат је замењен Озаком. У марту 1918, како се Први светски рат настављао, Комесаријат је покренуо мировне преговоре са Османским царством, које је извршило инвазију на регион, али је то брзо пропало пошто су Османлије одбиле да прихвате надлежност Комесаријата. Брест-литовским миром, којим је окончано учешће Русије у рату, делови Закавказја су препуштени Османском царству, које је наставило своју инвазију ради преузимања контроле над територијом. Суочен са овом непосредном претњом, 22.априла 1918, Комесаријат је распуштен и успостављена је ЗДФР као независна држава Основано је законодавно тело, Сејм, за усмеравање преговора са Отоманским царством, које је одмах признало државу.

Различити циљеви три главне групе (Јермена, Азера,[в] и Грузина) брзо су угрозили постојање ЗДФР-а. Мировни преговори су поново прекинути и, суочени са обновљеном отоманском офанзивом у мају 1918, грузијски делегати у Сејму објавили су да ЗДФР није у стању да настави, и прогласили су Демократску Републику Грузију независном 26. маја. Пошто Грузијци више нису део ЗДФР, Демократска Република Јерменија и Азербејџанска Демократска Република су се прогласиле независним 28. маја, окончавајући федерацију. Због свог кратког постојања, ЗДФР је у великој мери игнорисан у националним историографијама региона и разматран је само као прва фаза ка независним државама.

Историја уреди

Позадина уреди

Већи део Јужног Кавказа апсорбовала је Руска империја у првој половини деветнаестог века.[6] Кавкаско вицекраљевство је првобитно било основано 1801. како би се омогућила директна руска владавина, а током наредних неколико деценија локална аутономија је смањена и руска контрола је додатно консолидована, а вицекраљевство је добило већу моћ 1845.[7] Тифлис (сада Тбилиси), који је био главни град Грузијске краљевине Картли-Кахети, постао је седиште вицекраља и de facto главни град региона.[8] Јужни Кавказ је био претежно рурални: осим Тифлиса, једини други град од значаја био је Баку,[г][9] који је нарастао крајем деветнаестог века када је регион почео да извози нафту и постао главно економско средиште.[10] Етнички је регион био веома разнолик. Три главне локалне групе биле су Јермени, Азербејџанци и Грузијци; Руси су се такође успоставили након што је Руска империја апсорбовала ово подручје.[11]

Са избијањем Првог светског рата 1914. године, Кавказ је постао велико бојиште, а Руско и Османско царство су се међусобно бориле у региону.[12] Руси су добили неколико битака и продрли дубоко у османску територију. Међутим, они су били забринути да ће локално становништво, које су углавном били муслимани, наставити да следи османског султана Мехмеда V и поремети руске снаге, пошто је био и калиф, духовни вођа ислама.[13] Обе стране су такође желеле да искористе јерменско становништво, које је живело преко границе, у своју корист и подстакне устанке.[14] Након војних пораза, османска влада се окренула против Јермена, и покренула геноцид до 1915. године, у којем је око 1. милион Јермена је убијено.[15][16]

Фебруарска револуција 1917. довела је до распада Руске империје и успостављања привремене владе у Русији. Намесник Кавказа, велики кнез Николај, у почетку је изразио своју подршку новој влади, али је био приморан да поднесе оставку јер је царска моћ еродирала.[17] Привремена влада је створила нови привремени орган, Специјални транскавкаски комитет (познат по руској скраћеници Озаком)[д] 22 марта 1917. Био је састављен од представника кавкаске расе у Думи (руско законодавно тело) и других локалних лидера, требало је да служи као „колективно намесништво“ и имао је представнике етничких група из региона.[19][20] Слично као у Петрограду,[ђ] успостављен је двојни систем власти, Озаком се такмичио са Совјетима.[е] Уз малу подршку владе у Петрограду, Озаком је имао проблема да успостави своју власт над Совјетима, пре свега над Тифлиским Совјетом.[23]

Закавкаски комесаријат уреди

Вест о Октобарској револуцији, која је довела бољшевике на власт у Петрограду 7. новембра 1917, стигла је на Кавказ следећег дана. Тифлиски Совјет се састао и прогласио опозицију бољшевицима. Три дана касније идеју о аутономној локалној управи први је изразио Ное Јорданиа, грузијски мењшевик, који је тврдио да је бољшевичко преузимање власти било незаконито и да Кавказ не треба да следи њихове директиве, и да чека док се ред не успостави. [24] Следећи састанак представника Тифлиског Совјета, Озакома и других група 28. новембар одлучио да укине Озаком и замени га новим телом, Закавкаским комесаријатом, који неће бити потчињен бољшевицима. Састављен од представника четири главне етничке групе у региону (Јермена, Азербејџанаца, Грузијаца и Руса), заменио је Озаком као владу Јужног Кавказа и требало је да служи у тој улози све док се руска Уставотворна скупштина не састане у јануара 1918. За председника и комесара спољних послова Комесаријата именован је Евгени Гегечкори, Грузијац.[25] Остали комесаријати су били подељени између Јермена, Азербејџанаца, Грузијаца и Руса. [26] Формиран са изричитом сврхом да буде прелазна влада, Комесаријат није био у стању да снажно управља: зависио је од националних савета, формираних отприлике у исто време и заснованих на етничким линијама, за војну подршку и био је практично немоћан да спроводи било какве законе положио. [27]

Пошто су руске и отоманске снаге још увек номинално ангажоване у региону, привремени прекид ватре, Ерзинџанско примирје, потписан је 18.[28] Пошто су борбе прекинуте, 16. јануара 1918. , османске дипломате су позвале Комесаријат да се придружи мировним преговорима у Брест-Литовску, где су бољшевици преговарали о окончању рата са Централним силама . Како Комесаријат није желео да делује независно од Русије, они се нису одазвали позиву и самим тим нису учествовали у тамошњим мировним преговорима.[29] Два дана касније, 18. јануара, Уставотворна скупштина је имала свој први и једини састанак, који су бољшевици разбили, чиме су ефективно консолидовали своју власт у Русији.[30] Ово је за Комесаријат потврдило да неће моћи да сарађују са бољшевицима у било каквом озбиљном својству, и тако су почели да формирају формалнију владу.[31] Прекид ватре између Османског царства и Комесаријата трајао је до 30. јануар, када је отоманска војска покренула нову офанзиву на Кавказ, тврдећи да је то била освета на спорадичне нападе јерменских милиција на муслиманско становништво на окупираној отоманској територији. [32] Пошто су руске снаге у великој мери повучене са фронта, Комесаријат је схватио да неће моћи да се одупру напредовању османских снага у пуном обиму, и тако даље 23. фебруара пристао да започне нову рунду мировних преговора.[28]

Напомене уреди

  1. ^ рус. Закавказская демократическая Федеративная Республика (ЗДФР), Zakavkazskaya Demokraticheskaya Federativnaya Respublika (ZDFR).[1]
  2. ^ Russia and the TDFR used the Julian calendar, which was 13 days behind the Gregorian calendar used by most of Europe at that time. Both switched to the Gregorian calendar in early 1918.[2] Both dates are given until February 1918, when Russia changed over, at which point only the Gregorian calendar is used.
  3. ^ Prior to 1918, they were generally known as "Tatars". This term, employed by the Russians, referred to Turkish-speaking Muslims (Shia and Sunni) of Transcaucasia. Unlike the Armenians and Georgians, the Tatars did not have their own alphabet and used the Perso-Arabic script. After 1918 with the establishment of the Azerbaijan Democratic Republic, and "especially during the Soviet era", the Tatar group identified itself as "Azerbaijani".[3][4] Before 1918 the word "Azerbaijan" exclusively referred to the Iranian province of Azarbayjan.[5]
  4. ^ Now the capital of Azerbaijan.
  5. ^ рус. Особый Закавказский Комитет; Osobyy Zakavkazskiy Komitet.[18]
  6. ^ Saint Petersburg had been renamed Petrograd in 1914.[21]
  7. ^ рус. Совет; Sovet, meaning "Council".[22]

Референце уреди

  1. ^ Uratadze 1956, стр. 64
  2. ^ Slye 2020, стр. 119, note 1
  3. ^ Bournoutian 2018, стр. 35 (note 25).
  4. ^ Tsutsiev 2014, стр. 50.
  5. ^ Bournoutian 2018, стр. xiv.
  6. ^ Saparov 2015, стр. 20
  7. ^ Saparov 2015, стр. 21–23
  8. ^ Marshall 2010, стр. 38
  9. ^ King 2008, стр. 146
  10. ^ King 2008, стр. 150
  11. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 3
  12. ^ King 2008, стр. 154
  13. ^ Marshall 2010, стр. 48–49
  14. ^ Suny 2015, стр. 228
  15. ^ Kévorkian 2011, стр. 721
  16. ^ King 2008, стр. 157–158
  17. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 32–33
  18. ^ Hovannisian 1967, стр. 75
  19. ^ Hasanli 2016, стр. 10
  20. ^ Swietochowski 1985, стр. 84–85
  21. ^ Reynolds 2011, стр. 137
  22. ^ Suny 1994, стр. 186
  23. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 35
  24. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 54–56
  25. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 57
  26. ^ Swietochowski 1985, стр. 106
  27. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 58
  28. ^ а б Mamoulia 2020, стр. 23
  29. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 84
  30. ^ Swietochowski 1985, стр. 108
  31. ^ Kazemzadeh 1951, стр. 85
  32. ^ Engelstein 2018, стр. 334

Литература уреди

  • Bakradze, Lasha (2020), „The German perspective on the Transcaucasian Federation and the influence of the Committee for Georgia's Independence”, Caucasus Survey, 8 (1): 59—68, S2CID 213498833, doi:10.1080/23761199.2020.1714877 
  • Bournoutian, George (2018), Armenia and Imperial Decline: The Yerevan Province, 1900–1914, Milton Park, Abingdon, Oxon: Routledge, ISBN 978-1-351-06260-2 
  • Brisku, Adrian (2020), „The Transcaucasian Democratic Federative Republic (TDFR) as a "Georgian" responsibility”, Caucasus Survey, 8 (1): 31—44, S2CID 213610541, doi:10.1080/23761199.2020.1712902 
  • Brisku, Adrian; Blauvelt, Timothy K. (2020), „Who wanted the TDFR? The making and the breaking of the Transcaucasian Democratic Federative Republic”, Caucasus Survey, 8 (1): 1—8, doi:10.1080/23761199.2020.1712897   
  • de Waal, Thomas (2015), Great Catastrophe: Armenians and Turks in the Shadow of Genocide, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-935069-8 
  • Engelstein, Laura (2018), Russia in Flames: War, Revolution, Civil War 1914–1921, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-093150-6 
  • Forestier-Peyrat, Etienne (2016), „The Ottoman occupation of Batumi, 1918: A view from below” (PDF), Caucasus Survey, 4 (2): 165—182, S2CID 163701318, doi:10.1080/23761199.2016.1173369, Архивирано (PDF) из оригинала 2020-07-19. г., Приступљено 2021-08-06 
  • Hasanli, Jamil (2016), Foreign Policy of the Republic of Azerbaijan: The Difficult Road to Western Integration, 1918–1920, New York City: Routledge, ISBN 978-0-7656-4049-9 
  • Hovannisian, Richard G. (2012), „Armenia's Road to Independence”, Ур.: Hovannisian, Richard G., The Armenian People From Ancient Times to Modern Times, Volume II: Foreign Dominion to Statehood: The Fifteenth Century to the Twentieth Century, Houndmills, Basingstoke, Hampshire: MacMillan, стр. 275—302, ISBN 978-0-333-61974-2 
  • Javakhishvili, Nikolai (2009), „History of the Unified Financial system in the Central Caucasus”, The Caucasus & Globalization, 3 (1): 158—165 
  • Jones, Stephen F. (2005), Socialism in Georgian Colors: The European Road to Social Democracy 1883–1917, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, ISBN 978-0-67-401902-7 
  • Kazemzadeh, Firuz (1951), The Struggle for Transcaucasia (1917–1921), New York City: Philosophical Library, ISBN 978-0-95-600040-8 
  • Kévorkian, Raymond (2011), The Armenian Genocide: A Complete History, Bloomsbury Publishing, ISBN 978-0-85771-930-0 
  • King, Charles (2008), The Ghost of Freedom: A History of the Caucasus, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-539239-5 
  • Mamoulia, Georges (2020), „Azerbaijan and the Transcaucasian Democratic Federative Republic: historical reality and possibility”, Caucasus Survey, 8 (1): 21—30, S2CID 216497367, doi:10.1080/23761199.2020.1712901 
  • Marshall, Alex (2010), The Caucasus Under Soviet Rule, New York City: Routledge, ISBN 978-0-41-541012-0 
  • Reynolds, Michael A. (2011), Shattering Empires: The Clash and Collapse of the Ottoman and Russian Empires 1908–1918, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-14916-7 
  • Saparov, Arsène (2015), From Conflict to Autonomy in the Caucasus: The Soviet Union and the making of Abkhazia, South Ossetia and Nagorno Karabakh, New York City: Routledge, ISBN 978-1-138-47615-8 
  • Slye, Sarah (2020), „Turning towards unity: A North Caucasian perspective on the Transcaucasian Democratic Federative Republic”, Caucasus Survey, 8 (1): 106—123, S2CID 213140479, doi:10.1080/23761199.2020.1714882 
  • Suny, Ronald Grigor (1994), The Making of the Georgian Nation (Second изд.), Bloomington, Indiana: Indiana University Press, ISBN 978-0-25-320915-3 
  • Suny, Ronald Grigor (2015), "They Can Live in the Desert but Nowhere Else": A History of the Armenian Genocide, Princeton, New Jersey: Princeton University Press, ISBN 978-0-691-14730-7 
  • Taglia, Stefano (2020), „Pragmatism and expediency: Ottoman calculations and the establishment of the Transcaucasian Democratic Federative Republic”, Caucasus Survey, 8 (1): 45—58, S2CID 213772764, doi:10.1080/23761199.2020.1712903 
  • Swietochowski, Tadeusz (1985), Russian Azerbaijan, 1905–1920: The Shaping of National Identity in a Muslim Community, Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-52245-8 
  • Tsutsiev, Arthur (2014), „1886–1890: An Ethnolinguistic Map of the Caucasus”, Atlas of the Ethno-Political History of the Caucasus, New Haven, Connecticut: Yale University Press, стр. 48—51, ISBN 978-0-300-15308-8 
  • Uratadze, Grigorii Illarionovich (1956), Образование и консолидация Грузинской Демократической Республики [The Formation and Consolidation of the Georgian Democratic Republic] (на језику: руски), Moscow: Institut po izucheniyu istorii SSSR, OCLC 1040493575 
  • Zolyan, Mikayel (2020), „Between empire and independence: Armenia and the Transcaucasian Democratic Federative Republic”, Caucasus Survey, 8 (1): 9—20, S2CID 216514705, doi:10.1080/23761199.2020.1712898 
  • Zürrer, Werner (1978), Kaukasien 1918–1921: Der Kampf der Großmächte um die Landbrücke zwischen Schwarzem und Kaspischem Meer [Caucasus 1918–1921: The Great Powers' Struggle for the Land Bridge between the Black and Caspian Seas] (на језику: German), Düsseldorf: Droste Verlag GmbH, ISBN 3-7700-0515-5 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Закавкаска_Демократска_Федеративна_Република&oldid=27678481”