Зид плача
Зид плача, у јудаизму познат као Западни зид (хебр. הַכּוֹתֶל הַמַּעֲרָבִי, HaKotel HaMa'aravi), а у исламу као Бураков зид (арап. حَائِط ٱلْبُرَاق, Ḥā'iṭ al-Burāq), древни је кречњачки зид у Старом граду. То је релативно мали сегмент далеко дужег древног потпорног зида, који је у цјелини био познат као „Западни зид”.[1] Зид је првобитно подигнут у оквиру проширења Другог храма које је започео Ирод Велики,[2] што је довело до затварања природног, стрмог брда које је Јеврејима и хришћанима познато као Храмовна гора, у огромној правоугаоној структури на врху равне платформе, стварајући тако више простора за сам Храм, његове помоћне зграде и велики број поклоника и посјетилаца.
| הכותל המערבי (HaKotel HaMa'aravi) | |
 Поглед на Западни зид | |
  Приказ на мапи Јерусалима | |
| Мјесто | Јерусалим |
|---|---|
| Координате | 31° 46′ 36″ С; 35° 14′ 04″ И / 31.7767° С; 35.2345° И |
| Тип | древни кречњачки зид |
| Дио | Храмовна гора |
| Висина | изложено: 19 м |
| Историја | |
| Градитељ | Ирод Велики |
| Материјал | кречњак |
| Основан | 19. прије н. е. |
У једној од неколико различитих муслиманских традиција, то је мјесто на којем је исламски пророк Мухамед везао свог крилатог коња, Ел Бурака, на путовању Исра и Мираџ у Јерусалим прије него што се уздигао у рај, и представља источну границу „Племенитог светилишта” (арап. الحرم الشريف, al-Ḥaram al-Šarīf) џамије Ел Акса.
Светост Зида плача у јудаизму резултат је његове близине Храмовној гори. Због ограничења уласка на Храмовну гору, Зид је најсветије мјесто на коме је Јеврејима дозвољено да се моле, иако се Камен Темељац, најсветије мјесто у јудаизму, налази испод. Првобитно, природни и неправилни облик Храмовне горе постепено је прошириван да би се на његовом врху могао изградити што већи храм. Овај поступак довршио је Ирод, који је брдо затворио готово правоугаоним сетом потпорних зидова, направљени да подупиру платформу Храма и користећи опсежне подконструкције и попуњавање земљом како би природном брду дао геометријски правилан облик. На овој структури налик кутији, Ирод је изгрдио огромну поплочану платформу које је окруживала Храм. Од четири потпорна зида, западни се сматра најближим бившој Светињи над светињама, што га чини најсветијим мјестом у јудаизму изван претходне платформе Храмовне горе.
Нешто више од половине укупне висине зида, укључујући његових 17 редова смјештених испод нивоа улице, датира с краја периода Другог храма и обично се сматра да је изграђен за вријеме Ирода Великог 19. године прије н. е, мада недавна ископавање показују да посао није био завршен до тренутка Иродове смрти 4. године прије н. е. Веома велики камени блокови доњих токова су иродијски, редови камења средње величине изнад њих додати су за вријеме Умајида, док су ситни каменчићи из највиших редова новијег датума, нарочито из времена Османлија.
Израз Западни зид и његове варијације углавном се користе у ужем смислу за дио који Јевреји традиционално користе за молитву, док је назив „Зид плача” добио због праксе Јевреја који плачу на том мјесту због уништења Храмова. За вријеме хришћанске римске владавине над Јерусалимом (око 324—638), Јеврејима је био потпуно забрањен приступ Јерусалиму изузев за Тиша беав, дан жалости за Храмовима, а на овај дан Јевреји би плакали на својим светим мјестима. Израз „Зид плача” готово су искључиво користили само хришћани, а оживио је током нејеврејске контроле између британске владавине од 1920. до Шестодневног рата 1967. године. Израз „Зид плача” не користе религиозни Јевреји, а избјегавају га и они други који га сматрају погрдним.[3]
У ширем смислу, „Западни зид” може представљати читав потпорни зид дугачак 488 м на западној страни Храмовне горе. Класични дио сада је окренут према великом тргу у Јеврејској четврти, близу југозападног угла Храмовне горе, док је остатак зида скривен иза грађевина у Муслиманској четврти, са малим изузетком дијела од 8 м, тзв. Малог западног зида. Сегмент западног потпорног зида који се традиционално користи за јеврејску литургију, познат као „Западни зид” или „Зид плача”, има посебну важност јер никада није био потпуно заклоњен средњовјековним зградама и приказује много више првобитно иродијског камена од „Малог западног зида”. У религијском смислу, претпоставља се да је „Мали западни зид” био још ближи Светињи над светињама, а самим тим и „Божјем присуству” (Шхина), као и подземна Воренова врата, која су била недоступна Јеврејима од 12. вијека до дјелимичног ископавања у 20. вијеку, чак и више.
Иако се зид сматра муслиманском имовином као саставни дио имовине „Племенитог светилишта” и вакуфа у Мароканској четврти, јеврејско право на молитву и ходочашће постоје као дио status quo.[4][5][6] Овај став потврђен је на међународној комисији 1930. током периода британског мандата.
Најранији извор који ово мјесто помиње као мјесто јеврејског богослужења је из 17. вијека.[7][8] Претходна мјеста на којима су Јевреји оплакивали уништење Храмова, када им је био забрањен приступ граду, налазили су се на истоку, на Маслиновој гори[3] и Кедронској долини у подножју. Од средине 19. вијека па надаље, Јевреји су покушали да купе права на зид и његову непосредну околину, али ниједан покушај није био успјешан. Успоном ционистичког покрета почетком 20. вијека, зид је постао извор несугласица између јеврејске и муслиманске заједнице, јер су се муслимани бринули да ли би се зид могао користити за даље јеврејске претензије на Храмовну гору, а тиме и на Јерусалим. Током овог периода избијање нереда у подножју зида постало је уобичајено, од којих се издвајају нереди из 1929. када је убијено 133, а рањено 339 Јевреја. Послије Арапско-израелског рата 1948. године, источни дио Јерусалима је заузео Јордан. Под јорданском контролом Јевреји су у потпуности протјерани из Старог града, укључујући и Јеврејску четврт, а Јеврејима је био забрањен улазак у Стари град 19 година, чиме је заправо забрањена јеврејска молитва код Западног зида. Овај период се завршио 10. јуна 1967. године, када је Израел стекао контролу над Зидом током Шестодневног рата. Три дана након успостављања контроле над околином Западног зида, израелске власти су булдожером рашчистиле Мароканску четврт како би се створило више простора за садашњи Трг Западног зида.[9]
Референце уреди
- ^ „Complete visual compendium of Western Wall”. Madain Project. Приступљено 28. 3. 2018.
- ^ „The Temple Mount in the Herodian Period (37 BC–70 A.D.)”. Biblical Archaeology Society. 21. 7. 2019. Приступљено 17. 7. 2020.
- ^ а б Halkin 2001.
- ^ UN Conciliation Commission (1949). United Nations Conciliation Commission for Palestine Working Paper on the Holy Places. стр. 26. „The Palestine Administration interpreted the Status Quo in respect of the Wailing Wall as being that the Jewish Community had a right of access to the pavement in front of the Wall for their devotions, but that the Wall itself, the pavement in front of it and the adjacent Moroccan Quarter, were legally Moslem property. The Jews might bring to the Wall only those appurtenances of worship that were allowed under the Ottoman regime. This position was in general reaffirmed by the International Commission appointed by the British Government in 1930, with the approval of the Council of the League of Nations, to enquire into conflicting rights and claims concerning the Wailing Wall. The International Commission further ruled that although the Jews enjoyed no sort of proprietary rights to the Wall or the adjacent pavement, they should have free access to them at all times, subject to certain stipulations. The placing of benches and screens against the Wall was prohibited; the Moslems were similarly forbidden to carry out the Zikr ceremony during the progress of Jewish devotions or to cause annoyance to the Jews in any other way; no political speeches or demonstrations near the Wall were to be allowed; the Moslems' right to repair the pavement was affirmed, and if any repairs were not carried out by them in due time, the work was to be undertaken by the Government. The maintenance of the Wall itself was entrusted to the Government, but it was understood that repairs to it should be carried out only after consultation with the Supreme Moslem Council and the Chief Rabbinate.”
- ^ Cust, L. G. A. (1929). The Status Quo in the Holy Places. H.M.S.O. for the High Commissioner of the Government of Palestine. стр. 44—45. „The immediate neighbourhood of the Wailing Wall is inhabited by a number of Moroccan families, who are the beneficiaries of the ancient Waqf dating from the thirteenth century of Abu Midian. Some of the dwellings are entered from the space in front of the Wall. The wall separating the garden to the north from the Wailing Wall was rebuilt without incident in 1929. The wall overlooking the Wailing Wall by the Bab-al-Mughrabi was also rebuilt at the same time. The Moslems wanted to erect a low wall, but it was ruled, to preserve the Status Quo, that the wall must be rebuilt to its former height. The Wailing Wall, as being one of the few relics of the Temple of Herod of undisputed authenticity, is held in very great veneration by the Jews. Jewish writers refer to it as "the Holiest possession of the fifteen millions of Jews throughout the world which they have not forgotten for one moment since the Dispersion." On Sabbaths and other Holy Days the Wall is thronged with worshippers, the American and European Jew mixing with the Orthodox Jew in his caftan and the Bokharan in his gorgeous silks. The Jewish custom of praying here is of considerable antiquity, being mentioned by Rabbi Benjamin of Tudela and has now become an established right. This right to pray has, however, become linked with the claim to the actual ownership of the Wall. The Moslems resist this on the ground that the Wall is an integral part of the enclosure wall of the Haram al Sharif, and that the space in front of it is a public way, and part of the premises of the Abu Midian Waqf. For this reason the Moslems have always protested against the placing of benches or chairs in front of the Wall by the Jews as causing an obstruction in this public way and implying possessory rights. Though benches have certainly from time to time been introduced, there is extant a resolution taken by the Administrative Council and confirmed by the Mutasarrif in 1912 that chairs or tents or curtains (to divide the women from the men) are not to be allowed. This is still enforced, but portable camp-stools or boxes or tins with cushions are permitted for the convenience of worshippers. This ruling was notified to the Jewish religious authorities and the Police by the District Governor in 1922, and confirmed in 1926 after a rather serious dispute had arisen on account of the introduction of some benches on the previous Day of Atonement (Yom Kippur).”
- ^ Yitzhak Reiter (7. 4. 2017). Contested Holy Places in Israel–Palestine: Sharing and Conflict Resolution. Taylor & Francis. стр. 26—. ISBN 978-1-351-99884-0.
- ^ Ramon, Amnon (2002). Marshall J. Breger; Ora Ahimeir, ур. Delicate balances at the Temple Mount, 1967-1999. Jerusalem: A City and Its Future. Syracuse University Press for the Jerusalem Institute for Israel Studies. стр. 300. ISBN 9780815629139. Приступљено 18. 3. 2020.
- ^ Löfgren, Eliel; Barde, Charles; Van Kempen, J. (December 1930). Report of the Commission appointed by His Majesty's Government in the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland, with the approval of the Council of the League of Nations, to determine the rights and claims of Moslems and Jews in connection with the Western or Wailing Wall at Jerusalem Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јун 2021) (UNISPAL doc A/7057-S/8427, February 23, 1968)
- ^ Peters 1984 "One of the best documented endowments, one that embraced the entire quarter of Western Muslims or Maghrebis"
Литература уреди
- Halkin, Hillel (2001). „"Western Wall" or "Wailing Wall"?”. Forward. Приступљено 28. 9. 2015.
- Peters, F. E. (1984). Jerusalem. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. стр. 357—359, 394—396.
