Карл Сејган

амерички астрофизичар, космолог, астробилог и популаризатор науке

Карл Едвард Сејган, некада Сеган[а] (енгл. Carl Edward Sagan; IPA: /ˈseɪ.gən/ SAY-guhn или /sə.ˈgɑ(n)/ sah-GAH(N);[8] Бруклин, 9. новембар 1934Сијетл, 20. децембар 1996) био је амерички астроном, астробиолог, популаризатор науке и писац популарних књига из науке.

Карл Сејган
Карл Сејган (1980)
Лични подаци
Пуно имеКарл Едвард Сејган
Датум рођења(1934-11-09)9. новембар 1934.
Место рођењаЊујорк, САД
Датум смрти20. децембар 1996.(1996-12-20) (62 год.)
Место смртиСијетл, САД
ОбразовањеУниверзитет у Чикагу
Породица
Деца5
Научни рад
ПољеАстрономија
Астрофизика
Астробиологија
Популарна наука
ИнституцијаУниверзитет Харвард
Универзитет у Чикагу
Универзитет Корнел
Познат поCosmos: A Personal Voyage
НаградеНаграде Еми
Награда Хјуго
Пулицерова награда

Потписpotpis_alt}}}
Званични веб-сајт
carlsagan.com

Пионир је егзобиологије. Много је допринео популаризацији пројекта SETI и међу првим је писао о тераформирању. Широм света је познат по популарнонаучним књигама и као коаутор награђиване телевизијске серије Космос и истоимене пропратне књиге. Такође је написао роман Контакт, екранизован у истоименом филму из 1997. са Џоди Фостер у главној улози. Често је критиковао псеудонауку.

Научна достигнућа уреди

Саганови доприноси су били кључни у открићу високих површинских температура планете Венере. Раних 1960-их нико није знао за сигурно основне временске услове на површини те планете, стога је Саган направио попис могућих услова у извештају који је касније објављен у Тајм-Лајфовој књизи „Планете”. Његово властито мишљење било је да је Венера сува и веома врућа за разлику од меког раја о којем су други маштали. Истражио је емисије радио таласа Венере и закључио да површинска температура износи око 500 °C. Као учестали научни гост Насине Лабораторије за млазни погон, допринео је првим мисијама Програма Маринер везаним уз Венеру, дизајнирајући и руководећи пројектом. Маринер 2 је 1962. потврдио његове закључке о површинским условима Венере.

Саган је био међу првима који су хипотетисали да би Сатурнов месец Титан могао имати океан од течних једињења на својој површини и да би Јупитеров месец Европа могла имати океан од воде испод површине. То би учинило Европу потенцијално настањивом.[9] Касније је тај исподповршински океан потврдила летелица Галилео. Мистерија Титанове црвенкасте измаглице је такође решена уз Саганову помоћ. Разлог за црвенкасту боју измаглице су сложени органски молекули које константно кишом падају на површину Титана.[10]

Допринео је стицању сазнања о атмосфери Венере и Јупитера, као и изменама годишњих доба на Марсу. Такође је спознао глобално затопљење као растућу опасност чији узрок је човек те га је повезао с Венером, врућом и суровом планетом на којој је оно измакло контроли.[11] Саган и његов колега с Корнела Едвин Ернест Солпитер су нагађали о могућностима живота унутар Јупитерових облака, под условом да је густа атмосфера планете богата органским једињењима. Проучавао је посматране разлике у боји површине Марса и закључио да нису сезонске или вегетацијске промене као што веровало, него смене површинске прашине које узрокују пешчане олује.

Саган је, међутим, најбоље познат по истраживањима о могућности ванземаљског живота, укључујући експеримент који демонстрира производњу аминокиселина из основних хемијских састојака уз помоћ зрачења.

Публикације уреди

Напомене уреди

  1. ^ Ова варијанта се користи на готово свим до сада преведеним књигама на српском говорном подручју, па се може сматрати устаљеном иако је неправилна.[1][2][3][4][5][6][7]

Референце уреди

  1. ^ Карл Сеган, Космос, Отокар Кершовани, Ријека, 1983. прво издање, 1985. друго издање
  2. ^ Карл Сеган, Космос, Поларис, Београд, 1990
  3. ^ Карл Сеган, Космос, Извори, Загреб, 1990
  4. ^ Карл Сеган, Космос, Народна књига, Београд, 2002
  5. ^ Карл Сеган, Плава тачка у бескрају, Отворена књига, Београд, 2003
  6. ^ Карл Сеган, Ен Драјан, Сени заборављених предака, Лагуна, Београд, 2005
  7. ^ Карл Сеган, Космос, Београд, Алнари, 2007
  8. ^ inogolo.com: Sagan
  9. ^ Већину Сагановог истраживања у пољу планетологије је навео Вилијам Паундстоун. Паундстоунова биографија о Сагану садржи осмострани попис Саганових научних чланака објављених од 1957. до 1998. Детаљне информације о Сагановом научном раду долазе из примарних чланака. Пример: Sagan, C.; Thompson, W.R.; Khare, B.N. (1992). „Titan: a laboratory for prebiological organic chemistry”. Accounts of Chemical Research. Washington, D.C.: Америчко хемијско друштво. 25 (7): 286—292. doi:10.1021/ar00019a003.  Постоји и коментар на његов чланак о Титану у Дејвидовој Ј. Дарлинговој Енциклопедији наука.
  10. ^ Pafumi, G.R. (2010). Is Our Vision of God Obsolete?: Often What We Believe Is Not What We Observe. Bloomington, IN: Xlibris. стр. 338. ISBN 978-1-4415-9041-1. OCLC 710798384. Приступљено 30. 8. 2013. 
  11. ^ Sagan, Carl (1985) [1980.]. Cosmos (1st Ballantine Books изд.). New York: Ballantine Books. ISBN 978-0-345-33135-9. LCCN 80005286. OCLC 12814276. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди