Википедија

Кејт Аткинсон

Кејт Аткинсон MBE (енгл. Kate Atkinson 20. децембар 1951) је енглеска књижевница, позната по серији детективских романа о Џексону Бродију по којима је ББС ван снимио серију Историје случаја.[1][2] Добила је Витбредову награду 1995. године за роман Иза кулуса. Исту награду, сада под именом Коста књижевна награда, добила је и 2013. и 2015. године.[1]

Кејт Аткинсон
На Међународном фестивалу књиге у Единбургу у августу 2007.
Лични подаци
Датум рођења(1951-12-20)20. децембар 1951. (72 год.)
Место рођењаЈорк, Уједињено Краљевство
ОбразовањеУниверзитет у Дандију
Занимањекњижевник
Званични веб-сајт
www.kateatkinson.co.uk

Биографија уреди

Кћерка власника продавнице, Аткинсон је рођена у Јорку, који је и место радње неколико њених књига.[3] Рано образовање стекла у приватној припремној школи, и касније у Женској гимназији краљице Ане у Јорку.[4] Страствени читалац од детињства, студирала је енглеску књижевност на Универзитету у Дандију, где је и завршила мастер 1974. године.[1] Остала је у Дандију да би докторирала америчку књижевност са темом „Постмодерна америчка кратка прича у свом историјском контексту“.[3] Међутим, није успела да положи усмени испит. Ипак њено изучавање постмодерних америчких писаца попут Курта Вонегата утицале су на њен каснији рад.[4] Након што је напустила универзитет, радила је на разним пословима, од кућне помоћнице до правног секретара и наставника.[5]

Кејт Аткинсон се удала два пута. Први пут док је била студент, за оца своје прве ћерке Еве. Потом и за оца своје друге ћерке Хелен.[3] Једно време је живела у Витбију, у северном Јоркширу,[6], али сада живи у Единбургу.[7]

Књижевна каријера уреди

Током касних седамдесетих и током већег дела осамдесетих Аткинсон је обављала разне послове, због којих није могла развија своја књижевна интересовања. Међутим, у периоду 1981–82. почела је писање кратких прича, налазећи да је кратки форма ефикасан излаз за њену креативну енергију. Касније те деценије, њена кратка прича „У Кини“ победила је на такмичењу часописа Woman’s Own. Награда ју је инспирисала да пише белетристику и за друге часописе. Године 1993, њена кратка прича „Кармичне мајке - чињеница или измишљотина?“ о две жене хоспитализоване због покушаја самоубиства и њихов опоравак поред породилишта, освојила је Награду Ијан Ст. Џејмс. Прича је адаптирана за телевизију 1997. године.[4]

Њен први роман, Иза кулиса, освојио је књигу Витбредову награду 1995. године и постао бестселер Сандеј Тајмса.Роман се фокусира на Руби Ленокс, чија приповест о самооткривању на крају постаје прича о опстанку њене породице кроз два светска рата.

Од тада је објавила више романа, драма и кратких прича.[1][7]У свом другом роману, Људски крокет (1997), Аткинсон је употребила магични реализам како би главној јунакињи Исобел Ферфакс и прошлости њене породице донела митски квалитет. Њена склоност експериментисању нарочито је истакнута у њеном следећем роману Емоционално чудно (2000), у којем је одређеним ликовима додељивала различите фонтове. Исте године, по њеној драми Напуштање премијерно је изведена представа у позоришту Траверс у Единбургу.[4]

Почев од романа Историје случаја (2004),започела писање серије криминалистичких трилера у којима је главни лик Џексон Броди, приватни детектив и бивши полицијски инспектор.[1] Остале књиге из ове серије су Невероватно загонетно убиство (2006), Када ће бити добрих вести? (2008), Рано пођох, поведох пса (2010) и Рано пођох, поведох пса (2019).

Живот после живота (2013) је роман у којем главна јунакиња Урсула Тод више пута умире и поново се рађа. У сваком новом животу Урсула се суочава са различитим изборима и ситуацијама које имају потенцијал да промени ток историје. Роман је био необичан спој научне фантастике и драме и запажен је по проницљивом приказивању људске природе. Ушла је у ужи избор за Женску књижевну награду 2013. године, а освојила је Коста књижевну награду за најбољи роман за 2013. годину.[4]

Бог у рушевинама (2015) прати живот војног пилота Тедија Тода, Урсулиног брата, мада је он изостављен из каснијих поновних рађања, са крајње реалистичнијим приступом нарацији. У Транскрипцији (2018), жена мора да се суочи са својом прошлошћу као радница MI5 током Другог светског рата.

Аткинсон је критиковала извештавање медија о њеном раду, када је, на пример, освојила Витбредову награду, највише пажње су посветили чињеници да је „самохрана мајка“ која живи изван Лондона.[8]

Кратку причу „Срећни што живимо сада“ из 2009. године поклонила је Oxfam's Ox-Tales пројекту, антологији британских прича у четири тома, које је написало 38 аутора. Њена прича објављена је у тому Земља.[9][6]

У марту 2010.године, Кејт Аткинсон се појавила на Књижевном фестивалу у Јорку, где је премијерно читала премијерно поглавља из њеног новог романа Рано пођох, поведох пса, чија је радња углавном у енглеском граду Лидсу.

Кејт Аткинсон је именован чланом Реда Британског Царства (MBE) на Рођенданским почастима 2011. за заслуге у књижевности.[10]

Библиографија уреди

Романи уреди

  • Иза кулиса (1995)
  • Људски крокет (1997)
  • Емоционално чудно (2000)
  • Живот после живота (2013)
  • Бог у рушевинама (2015)
  • Транскрипција (2018)[11]
  • Линија вида [12]

Романи о Џексону Бродију уреди

  • Историје случаја (2004)
  • Невероватно загонетно убиство (2006)
  • Када ће бити добрих вести? (2008)
  • Рано пођох, поведох пса (2010)
  • Велико небо (2019)[13][14]

Драме уреди

  • Лепо (1996)
  • Напуштање (2000)[1][7]

Збирке прича уреди

  • Није крај света (2002)

Телевизијске адаптације уреди

Прва четири романа о Џексону Бродију, прилагодили су други писци за ББС серију под називом Историје случаја, у којој Бродија игра Џејсон Ајзакс.[2]

У Сједињеним Државама 2015. године Шонда Рајмс је продуцирала серију The Catch, засновану на причи који је написала Аткинсон, а у којој глуми Мирел Енос.[15][16]

Награде уреди

  • 1995. Витбред награда (Књига године), за Иза кулиса
  • 2009. Награда Златни бодеж за роман Када ће бити добрих вести? (номинација)[17]
  • 2009. Британска књижевна награда (Победник књижевног клуба Ричард и Џуди) за Када ће бити добрих вести?
  • 2013. Коста књижевна награда (Роман) за Живот после живота[18]
  • 2014. Награда Валтер Скот (ужи избор) за Живот после живота[19]
  • 2014. Награда South Bank Sky Arts Award за Живот после живота[20]
  • 2015. Коста књижевна награда (Роман) за Бог у рушевинама[21]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ „Kate Atkinson – Literature”. literature.britishcouncil.org. Приступљено 1. 3. 2019. 
  2. ^ а б Hale, Mike (14. 10. 2011). „Jackson Brodie Mysteries on PBS – Review”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 1. 3. 2019. 
  3. ^ а б в Brown, Helen (29. 8. 2004). „A writer's life: Kate Atkinson”. The Daily Telegraph. Приступљено 8. 3. 2014. 
  4. ^ а б в г д „Kate Atkinson British author and playwright”. britannica.com. Приступљено 17. 4. 2021. 
  5. ^ Clark, Alex (10. 3. 2001). „A life in writing: Kate Atkinson”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 1. 3. 2019. 
  6. ^ а б „Charity to benefit from county writer's stories”. whitbygazette.co.uk. Архивирано из оригинала 01. 03. 2019. г. Приступљено 1. 3. 2019. 
  7. ^ а б в „Edinburgh author Kate Atkinson has revealed a secret of her success”. The Scotsman. 25. 11. 2018. Приступљено 1. 3. 2019. 
  8. ^ „Kate Atkinson, novelist”. Desert Island Discs. BBC Radio 4. 30. 11. 2018. Приступљено 30. 11. 2018. 
  9. ^ „Ox-Tales”. Oxfam. Архивирано из оригинала 18. 3. 2012. г. Приступљено 14. 11. 2010. 
  10. ^ „No. 59808”. The London Gazette (Supplement). 11. 6. 2011. стр. 13. 
  11. ^ Campbell, Lisa (7. 12. 2017). „'Powerful' Kate Atkinson novel coming next year | The Bookseller”. www.thebookseller.com. Приступљено 1. 3. 2019. 
  12. ^ Allardice, Presented by Lisa; Tresilian, Sian Cain Produced by Susannah (11. 9. 2018). „Kate Atkinson on her new novel, Transcription – books podcast”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 1. 3. 2019. 
  13. ^ Atkinson, Kate. „Big Sky”. penguin.co.uk. Архивирано из оригинала 25. 11. 2020. г. Приступљено 4. 12. 2018. 
  14. ^ Cowdrey, Katherine (4. 12. 2018). „Atkinson to publish new Jackson Brodie novel in 2019 | The Bookseller”. www.thebookseller.com. Приступљено 1. 3. 2019. 
  15. ^ Elavsky, Cindy (12. 3. 2015). „Celebrity Extra”. King Features. Архивирано из оригинала 25. 11. 2015. г. Приступљено 18. 3. 2015. 
  16. ^ Andreeva, Nellie (21. 10. 2014). „Shonda Rhimes Teams Up With British TV showrunner Julie Annie Robinson For 'The Long Game' – Deadline Hollywood”. Deadline Hollywood. Приступљено 9. 5. 2015. 
  17. ^ Allen, Kate (7. 9. 2009). „Coben, Cole, Atkinson vie for crime awards”. The Bookseller. Архивирано из оригинала 10. 9. 2009. г. Приступљено 7. 9. 2009. 
  18. ^ „Former winners recapture Costa prize”. BBC News. 6. 1. 2014. Приступљено 6. 1. 2014. 
  19. ^ „Walter Scott Prize Shortlist 2014”. Walter Scott Prize. 4. 4. 2014. Архивирано из оригинала 15. 4. 2014. г. Приступљено 27. 5. 2014. 
  20. ^ „South Bank Sky Arts Awards – Winners 2014”. West End Theatre. Приступљено 18. 2. 2015. 
  21. ^ „Costa Book Awards” (PDF). Costa Novel Award Winner 2015. Costa Coffee. 5. 1. 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 1. 2016. г. Приступљено 5. 1. 2016. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кејт_Аткинсон&oldid=27544752”