Клаустер
Клаустер (од латинског claustrum = ограђени простор) је отворени простор, врт, омеђен покривеним стазама или отвореним тремом, са луковима ка унутрашњој страни карактеристичан за средњи век (романски и готски стил) [1]. Клаустер је обично омеђен зидовима манастирских грађевина и најчешће је у облику паралелограма припојен уз јужни зид цркве или катедрале[2]. Конципиран као затворени врт, представља континуирану и чврсту архитектонску баријеру света монаха од кметова и радника који живе и раде ван и око клаустера[3].
Историјат уреди
Рани средњовековни клаустери воде порекло од перистила грчко-римских вила који се развио у предње двориште ранохришћанских базилика и двориште са полутремом раносиријских цркава[2]. Walter Horn наводи да ране кенобитске заједнице, које је основао Свети Пахомије у Египту нису имале конструкције типа клаустера јер нису имале ни кметове везане за монашку заједницу, па одвајање заједнице зидовима није било потребно. Horn сматра првим прототипским клаустерима оне у јужној Сирији с краја V века, као што је онај у рушевинама манастира Светих мученика Сергија и Вакха у Умм-ас-Сурабу (из 489. године) и предње двориште са колонадом манастира Id-Dêr[2]. У најранијим бенедиктинским манастирима на Западу тога нема. Аурелије Августин (Aurelius Augustinus Hipponensis, 354-430.), утицајни хришћански филозоф и епископ града Хипона, подигао је своју цркву са клаустером који одговара портику или перистилу у вртовима старих филозофа. Јасно је да је навика састајања и заједничког дружења у врту претходила оснивању цркве и манастира. Зграде средњовековних манастира на Западу су груписане око клаустера увек на сличан начин, јер је постојала строга монашка дисциплина заједничког живота[1].
У време Карла Великог захтеви изоловане монашке заједнице у оквиру пространог и раштрканог имања створили су "манастир у манастиру" у облику затвореног клаустера, архитектонског решења које је омогућило монасима да обављају своје свете дужности без ометања световњака и слугу[2]. Horn наводи као рани пример клаустера стару катедралу ("Altenmünster") игумана Гунделанда (Gundeland) опатије Лорш (Lorsch) (765—774), што је откривено у ископавањима Фредерика Бена[2]; Лорш је преуређен без суштинске промене из једне племићке франачке рустичне виле, са непрекинутом традицијом од касног римског доба. Још један рани клаустер, је из опатије Сен-Риквие (790—799), који је троугластог облика, са капелама на угловима, које јасно представљају Тројство[2]. Иако настао много пре Велике шизме (1054), клаустер је карактеристичан само за Римокатоличку цркву и оне које су се из ње издвојиле током реформација. Православни манастири намају клаустер, па чак ни врло стари какав је манастир Свете Катарине на Синају из VI века.
Врт клаустера уреди
Врт у центру клаустера обично симболише Еденски врт (claustrum significat paradisum). У средишту врта је фонтана или бунар од кога полазе унакрсне стазе симболишући четири реке раја (Фисон, Геон, Хидекел и Ефрат). У X веку, побожни певач описује клаустер манастира у Рајхенауу: "Пре дома Свете Марије супротно од улаза је врт, добро негован, добро заливан, и леп. Око њега су зидови и гране које се њишу на све стране. Врт сјаји под светлом, као земаљски рај"[4].
У клаустеру су посађене биљке као парадизи ранијих времена, као у базилици Светог Павла ван зидина (Basilica di San Paolo fuori le Mura) у Риму. У VIII веку папа Хадријан I описује ово место као "најлепше обновљено", у ствари, у то време, S. Paolo fuori la mura је био потпуно разрушен, и говеда и коњи трагали су задовољно за поврћем. Клаустери нису били тако често коришћени као потажери. Можда само када није било другог места: чешће су коришћени као црквена дворишта, са пуно дрвећа и цветних леја, са бунаром – места где је братија могла да медитира[1].
Клаустер за монахе на сачуваном плану из 900. године манастира Свети Гал у Санкт Галену има четвора врата, и стазе које воде преко трга. У самом центру нацртан је мали круг са речју "savina" (посуда за свету водицу), окружен цвећем и травом, четири квадранта су празна а требало је да се користе за цвеће. У клаустерима појединих манастира и симболика у дизајну се развија и даље посвећујући квадранте добијене укрштеним стазама поглављима Старог и Новог завета, везујући уз њих биљке које их симболишу. У клаустеру катедрале у Чефалуу на Сицилији из норманског периода (1131) југооисточни квадрант посвећен је Постању и у његовом центру је смоква; североисточни квадрант посвећен је Песми над песмама са наром; северозападни Јеванђењу са маслином и фонтаном у углу; и југозападни са урмином палмом који симболише Апокалипсу. Капители двојних стубова који држе лукове трема око врта представљају исклесане призоре из одговарајућих поглавља[5].
Референце уреди
- ^ а б в Грбић, М. : Историја вртне уметности. Универзитет у Београду. . Београд. 2015. ISBN 978-86-7299-227-4.
- ^ а б в г д ђ Horn W. (1973): On the Origins of the Medieval Cloister. Gesta 12.1/2:13-52.
- ^ Oxford Dictionary of Architecture and Landscape Architecture
- ^ Gothein, M. L. (1928): A History of Garden Art. J M Dent and Sons, London and Toronto
- ^ Meli G. & Rotolo M. (2010): Claustrum Significat Paradisum - il chiostro della cattedrale di Cefalù un luogo tra la terra e il cielo. Provincia regionale di Palermo
Спољашње везе уреди
- [1] Энциклопедия Кругосвет Универсальная научно-популярная онлайн-энциклопедия
