Википедија

Корисник:Тијана Бирманац/песак

Париски мир из 1856. године је окончао Кримски рат, који се водио између Руског царства и савезника Османског царства (Британска империја, Друго Француско царство и краљевина Сардинија).[1] Мировним споразумом,који је потписан 30. марта 1865. у Париском Конгресу, Црно море је постало неутрална територија. Црно море је било затворено за ратне бродове, док је на његовим обалама забрањена изградња утврђења и рапоређивање војних снага. Мировни споразум је означавао озбиљан прекид Руског утицаја у региону. Услови за повратак Севастопоља и других градова јужног Крима су били веома штетни за Русију јер није могла да успостави ни морнарички ни војни арсенал на обалама Црног мора.

Резиме уреди

Париски мир је потписан 30. марта 1856. у Париском Конгресу. На једној преговарачкој страни је било Руско царство, док су на другој страни били Француска, Уједињено Краљевство, Османско цартво и краљевина Пијемонт-Сардинија. Мировни споразум је настао како би се разрешио Кримски рат, који је почео 23. октобра 1853. Тада је Султан формално објавио рат Русији, након што је руски цар померио трупе ка Дунавским кнежевинама. Париски мир ће имати дуготрајне последице на будућност Османског царства, иако је тада виђен као постизање реформске политике. Западноевропске снаге су се обавезале да одржавају интегритет Османског царства и обнове одговарајуће територије Руског и Османског царства у њихово пређашње стање. Такође су неутрализовали Црно море за интернационалну трговину.

Преговори уреди

 
Учесници Париског Конгреса, 1856

Како је први модерни рат дошао до завршетка после осамнаест месеци, све стране које су учествовале у рату су желеле да дођу до трајног решења.[2] Међутим, ратни циљеви ће покварити идеју трајног и коначног мировног споразума. Чак су и савезници имали другачија мишљења о томе шта треба да садржи мировни споразум, што је довело до даљих проблема Османског царства, нарочито у погледу њених односа са Руским царством и Европским концертом. Неповерење између француских и британских савезника током рата је такође довело до дубоких проблема у закључивању разумног мировног плана.

Иако се већ један рат формално завршио, још један рат ће се највероватније одиграти због мировног споразума.[3][4]

Руски циљеви уреди

Упркос губитку у рату, Руси су желели да се увере да су Конгресу у Паризу оставили нешто снаге у њиховом царству и неке од њихових ратних добара под њиховом влашћу.Када је Александар II дошао на власт 1855. године, морао је да се избори са потенцијалном кризом која је претила рушењу Руског царства. Проблеми који су се појављивали са свих страна царства, од делова Финске преко Пољске и Крима и многих унутрашњих конфликата, довели су руску економију до ивице колапса.Русија је знала да ће се за неколико месеци догодити тотални пораз који је неизбежан, што би означавало потпуно понижење Русије на глобалном нивоу. Мировни разговори су вођени на челу са Александром II и Уједињеним Краљевством и Француском у Паризу 1856. године у циљу задржавања неких царских поседа и заустављању смрти једва тренираних војника, као и у циљу заустављања економске кризе.[2] Један од главних циљева Русије је био окончање рата уз приказ неке снаге која је остала у руском медведу, који је некада уливао страх у кости Западним савезницима. Настојала је "да претвори пораз у победу... преко ... времена примирја (унутрашњих) реформи и дипломатских иницијатива".[5] Руси су желели да своју пажњу посвете поправљању многих унутрашњих проблема, као што су економија и развој немира у друштву које Русија није успела довољно током рата да уништи слабе Османе.

Британски и Француски циљеви уреди

Најинтересантнију везу у Париским мировним преговорима су вероватно имали Французи и Британци. Они су наизглед у сред рата почели да настављају са њиховим ривалством из Наполеоновог рата. Французи су многе поразе савезника сваљивали на чињеницу да је Велика Британија ушла у рат без доброг акционог плана, што је можда и илустровано пропалом војном акцијом за време битке код Балаклаве. Британци су све више страховали током рата да ће Французи можда заузети ослабљену Русију и посветити пажњу на освету за француске војне поразе у Ватерлоу и Трафалгару.[6] Британски и Француски политичари и дипломате су подржали Руски мировни разговор јер би се тада окончао рат пре него што би ико од њих стигао да изда једно другог. Велика Британија и Француска су такође желели да обезбеде да Османско царство изађе јаче из Париског мира како би баланс снага у Европи одржало стабилним. Британија и Француска су се надале да ће мир и ограничавање Руса кључним областима, као што је Црно море, помоћи ослабљеном Османском царству да се фокусира на унутрашње проблеме као што су уздизање таласа национализма у многим државама под царском влашћу. Велике силе су стрепиле да ће без пуне Османске контроле над царством доћи до грабљења његове територије и оснаживања нација, што би представљало претњу Француској и Британији. Снажне Руске и Немачке снаге, оснажене добитком земаља од распаднутог Османског царства, су их толико уплашиле да нису желеле ништа више, осим да заштите "болесног човека Европе" од даљних спољашњих утицаја.[7] Тако је потпуно уклањање Русије из Дунавских провинција и Црног мора послужило и као заштита Британске доминације, као и да се ослаби Русија.

Руски губици уреди

Османска, Француска и Британска влада су желеле много већи пораз Руског царства, које је и даље било ослабљено у многим кључним деловима. Руси су изгубили преко 500.000 трупа и знали су да би даље коришћење нетренираних војника довело до још већег губитка. Русија је била приморана да се повуче из Дунавских кнежевина, где је започет период потпуног туторства Отомана и Конгреса великих моћи. Русија је морала да се врати у Молдавију, део територије који је приложен 1812. ушћу Дунава, у северној Бесарабији. Тако је Русија изгубила утицај који је имала над Румунским кнежевинама (Молдавија и Влашка) које су, заједно са кнежевином Србијом, добиле већу независност. Русија је такође била приморана да заштити хришћане у Османском царству како би Француска имала бољи положај у рату. Руски ратни бродови нису могли да плове Црним морем,[8] што је веома смањило руски утицај над важним лукама. Још један губитак који је Русија морала да претрпи после рата јесте слабљење економије и немиран народ који су били несрећни са ратним исходом. Политички и социјални немир, који је био праћен економским распадом, предводили су своје интелектуалце да искористе пораз за захтевање фундаменталне реформе владе и друштвеног система. Ишчекивања сељака и ширење револуционарних идеја су се углавном дешавала због пораза.

  •  
    Treaty of Paris: debates

Краткотрајне последице уреди

 
From Auguste Blanchard's copper-plate engraving, based on Édouard Dubufe's picture

Тренутни резултат примирја је било отварање Црног мора за безбедне, отворене интернационалне размене након што су га поморски рат и присуство Руског ратног брода спречавали. Руска флота у Црном мору је била значајна јер је потапала Турске флоте. Сада када су руске флоте протеране са Црног мора, могла је да се одржава мирна трговина.[9]

Париски мир је такође окончао рат и увео привремену стабилност у Европу. Османлије су могле да посвете сву своју пажњу на рушљиву унутрашњу инфраструктуру, док су се Руси фокусирали на своју економију. Набијене тензије које су изазване опортунистичким страхом Британаца и Француза су привремено заустављене. Међутим, ништа из Париског мировног споразума није могло да одржи Европу стабилном у дугом временском периоду јер су изазване много веће дуготрајније последице. Париски мировни споразум је захваћен општом публиком у местима као што су Француска и Велика Британија јер је Кримски рат, као један од првих модерних ратова, такође био и први у којем је народ добио прецизно медијско извештавање о покољу. Премијер Велике Британије, лорд Аберден, који је виђен као неспособан у ратним вештинама, је изгубио глас у Парламенту и повукао се у корист лорда Палмерстона, који је виђен као неко ко има бољи план за победу.[2] Мир је био неопходан јер је по први пут спољна политика била доступна људима који су захтевали крај крвопролићу.

Дугорочне последице уреди

 
Treaty of Paris participants

Национализам је био учвршћен на многе начине Кримским ратом и веома мало је урађено на системском нивоу да се подстакну таласи растућег националистичког погледа у многим нацијама. Османско царство, следећих неколико деценија до Првог светског рата, је морало да потисне националистичке погледе у многим својим провинцијама. Некадашња моћна и цветајућа земља, уједињено царство се цепало јер су многе етничке групе захтевале више права, највише самоуправљање. Велика Британија и Француска су можда дозволиле да се ситуација у Европи на кратко стабилизује, али Париски мир није много учинио за стварање дуготрајне стабилности Европског коцерта. Османи су се придружили Европском концерту након потписивања мировног споразума, али су многе Европске земље гледале на распадајуће царство или у страхопоштовању или похлепно.

Рат је открио свету колико је било важно решавање "Источног питања" за стабилност Европе. Међутим, Париски мир није понудио никакво решење за то питање.[4] Важност Османског царства за Велику Британију и Француску је у одржавању баланса моћи у Црном и Медитеранском мору. Многи су потписивање овог Париског мира гледали као улазак Османског царства у Европско интернационално позориште. Већи продор Европског утицаја на Османско интернационално право и опадање наглашавања исламсе праксе у њиховом правном систему илуструје више од укључивања Османског царства у Европску политику и спорове, што доводи до његове велике улоге у Првом светском рату.[10] Аустрија и Немачка су биле захваћене национализмом као резултатом потписивања Париског мира. Аустрија је иначе била савезник Русије, али је била неутрална током рата. Мобилизовала је трупе против Русије и послала је ултиматум тражећи да се руских војних снага са Балкана. После пораза Русије, односи између две нације, најконзервативније Европе, остали су напрегнути. Русија као центар конзервативизма и спасилац Аустрије током Мађарске револуције 1848. године је љутито гледала на неуспех Аустрије да помогне бившем савезнику, што је довело до Руског немешања у Француско-Аустријском рату 1859. године. То је означавало крај Аустријског утицаја у Италији. Године 1866. у Аустријско-пруском рату, изгубила је утицај у многим немачким говорним подручјима. Аустрија је имала компромис са Мађарском 1867. који је означавао дељење моћи у Дунавском царству са Мађарима. Статус Аустрије као велике силе је озбиљно смањен после удружења Немачке, Италије и Румуније. Аустија је полако постала нешто мање од Немачке, сателитска држава. Уједињена и ојачана Немачка није били пријатан призор за многе у Великој Британији и француској јер би представљала претњу Француским границама и Британским политичким и економским интересима на Истоку.[11] since it would pose a threat to both French borders and British political and economic interest in the East. У суштини, рат који се водио ради стабилизације моћи у Европи је довео до привременог мира. Велике снаге су само очврснуле националистичке погледе етничких група, под контролом победничких Отомана и Немачких држава. До 1877. године ће Руси и Османлије поново нити у рату.[4]

Одредбе уреди

Примирје је увело Османско царство у Европски концерт и снаге су обећале да ће поштовати његову независност и територијални интегритет. Русија је предала нешто моћи и одустала од своје изјаве да ће заштитити хришћане од Османског домета. Црно море је демилитаризовано и интернационална комисија је постављена како би гарантовала слободу трговине и пловидбе Дунавом. Молдавија и Валакија ће остати под Османском управом, али су им дозвољени независни устави и националне скупштине, које ће бити под надзором победничких сила. Пројекат референдума ће бити постављен да прати вољу људи у вези унификације. Молдавија је повратила део Бесарабије (укључујући и део Буђака), који је претходно имао 1812. године, стварајући размак између Османског царства и Русије на западу. Уједињене кнежевине Румуније, које ће касније бити формиране од две територије, ће остати у Османској вазалној држави до 1877. године. Постављена су нова правила о ратним трговинама Париском декларацијом: (1) приватизација је забрањена; (2) неутрална застава која покрива непријатељска добра осим кријумчарења; (3) неутрална добра, осим кријумчарења, нису могла да се узимају под непријатељском заставом; (4) блокада је морала бити ефективна да би била легална.[12] Споразум је такође демилитаризовао Оландска острва на Балтичком мору, која су припадала аутономном Великом војводству Финске. Тврђава Бомарсунд је уништена од стране Британских и Француских снага 1854. и савезништво је желело да спречи њену будућу употребу као руску војну базу.

Странке које су потписале примирје уреди

Види још уреди

Године 2006. је Финска прослављала сто педесету годишњицу демилитаризације Оландских острва издавајући новчић. На предњој страни је приказано борово дрво, које је веома типично на Оландским острвима, а на полеђини је крма и кормило брода, са голубом који стоји на штапу, симболом који означава 150 година мира. Berwick-upon-Tweed - апокрифична прича која се односи на Бервиков статус са Русијом

Референце уреди

  1. ^ Hertslet, Edward (1875), "GENERAL TREATY between Great Britain, Austria, France, Prussia, Russia, Sardinia and Turkey, signed at Paris on 30th March 1856 (Translation)" in The Map of Europe by Treaty; which have taken place since the general peace of 1814. With numerous maps and notes, vol. II, London: Butterworth, pages 1250-65; Pierre Albin (1912), "ACTE GENERAL DU CONGRES DE PARIS (30 mars 1856)" ,Les grands traités politiques. Recueil des principaux textes diplomatique depuis 1815 jusqu'à nos jours, Paris: F.Alcan, p. 170-180
  2. ^ а б в James, Brian. ALLIES IN DISARRAY: The Messy End of the Crimean War. History Today, 58, no. 3, 2008, pp. 24–31.
  3. ^ Temperley, Harold. The Treaty of Paris of 1856 and Its Execution. The Journal of Modern History, 4, no. 3, 1932, pp. 387–414.
  4. ^ а б в Pearce, Robert. The Results of the Crimean War. History Review, 70, 2011, pp. 27–33
  5. ^ Gorizontoy, Leonid. The Crimean War as a Test of Russia's Imperial Durability.Russian Studies in History, 51, no.1, 2012, pp. 65–94
  6. ^ James, Brian. ALLIES IN DISARRAY: The Messy End of the Crimean War, History Today, 58, no. 3, 2008, pp. 24–31.
  7. ^ Pearce, Robert. The Results of the Crimean War. History Review 70, 2011, pp. 27–33
  8. ^ Replaced by Treaty of London (1871).
  9. ^ Wedgewood Benn, David. The Crimean War:and its lessons for today. International Affairs, 88, no. 2, 2012, pp. 387–391
  10. ^ Palabiyik, Mustafa Serdar, The Emergence of the Idea of ‘InternationalLaw’ in the Ottoman Empire before the Treaty of Paris (1856), Middle Eastern Studies, 50:2, 2014, 233-251.
  11. ^ Trager, Robert. Long-Term Consequences of Aggressive Diplomacy: European Relations after Austrian Crimean War Threats. Security Studies, 21, no. 2, 2012, pp. 232–265.
  12. ^ A.W. Ward; G. P. Gooch (1970). The Cambridge History of British Foreign Policy 1783–1919 . Cambridge U.P,. стр. 390–91. 
 
Тијана Бирманац/песак на Викимедијиној остави.

Извори уреди

  • Adanir, Fikret. "Turkey's entry into the Concert of Europe." European Review 13#3 (2005): pp 395-417.
  • Baumgart, Winfried, and Ann Pottinger Saab. Peace of Paris, 1856: Studies in War, Diplomacy & Peacemaking (1981), 230 pp
  • Figes, Orlando. The Crimean War: A History (2010) pp 411–65.
  • Gourdon, Édouard. Histoire du Congrès de Paris (Paris, 1857)
  • Jelavich, Barbara. St. Petersburg and Moscow: tsarist and Soviet foreign policy, 1814-1974 (Indiana University Press, 1974) pp 128–33.
  • Mosse, W. E. "The Triple Treaty of 15 April 1856." English Historical Review 67.263 (1952): pp 203-229. in JSTOR
  • Taylor, A.J.P. The Struggle for Mastery in Europe: 1848–1918 (1954) pp 83–97
  • Temperley, Harold. "The Treaty of Paris of 1856 and Its Execution," Journal of Modern History (1932) 4#3 pp 387–414 in JSTOR
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Тијана_Бирманац/песак&oldid=23033216”