Корисник:Golija/Опадање римске уметничке традиције

Вики књиге Овај чланак је кандидат за премештање на Вики књиге.

Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку.
У супротном, помозите и пребаците овај чланак у Вики књиге.

Пред нама је, бар у првим фазама, једноставна, популарна врста уметности која по многим цртама подсећа на сликовно приповедање с Трајановог стуба. Иако популаран у време свог настанка, тај стил се у Риму почео све више употребљавати у званичним уметничким делима, тако да се рана хришћанска уметност, првобитно усклађена с укусом нижих класа, разликовала од уметности друштвене елите више по свом квалитету него по својим тежњама. Нарочито су скоро све слике из катакомби морале бити дело простих занатлија, аматера и мазала који су свој посао обављали с више верског жара него стварног талента; али опадање укуса и технике може се видети и у уметности старих образованих класа. Пред нама је прекид у историјском току сличан оном из нашег времена када је импресионизам био напуштен и замењен експресионизмом; уметност Константиновог доба у поређењу с уметношћу раног царства изгледа исто онако сирова као Руоове слике у поређењу с Манеовим. Обе ове историјске промене настале су из промене у осећањима једног градског, космополитског друштва коме је капитализам подрио и последње остатке солидарности и сада, мучен страхом од пропасти, почиње да се узда у помоћ натприродних сила. Такво друштво које живи у атмосфери непосредне опасности тежи да покаже веће интересовање за нову духовну садржину него за усавршавање старих облика. У касно римско доба та атмосфера није ништа мање видљива у паганској него у хришћанској уметности; једина разлика је била у томе што су дела намењена племенитим и имућним Римљанима још увек била остварења правих уметника који вероватно нису били вољни да раде за убоге скупове хришћана. Чак и да нису имали ништа лично против хришћанских схватања и да су били спремни да раде за малу награду или бесплатно, они ипак не би били расположени да раде за хришћане који су од њих захтевали да се потпуно одрекну приказивања паганских божанстава — уступак који вероватно не би учинио ниједан уметник од угледа или положаја. Научници који пошто-пото желе да у најранијој хришћанској уметности открију метафизички поглед на свет средњег века тумаче све очигледне недостатке те уметности у поређењу с класичном уметношћу само као последицу свесног и намерног избора; држећи се Риглове теорије ,уметничке намере' (Кунстwоллен) они на сваки неуспех способности имитативног изражавања гледају као на духовни добитак и знак прогреса. Кад год изгледа да један стил не може да реши неки проблем они полазе од принципа да треба испитати да ли је тај стил заиста имао за сврху решавање проблема о коме се ради. Тај принцип је несумњиво једна од најплоднијих идеја у доктрини ,уметничке намере; његова вредност, међутим, јесте вредност радне хипотезе и не би га требало примењивати ван одговарајућих граница; очигледно је бесмислено тумачити га тако да се пориче свака могућност јаза између уметникове намере и његових способности за њено извршење. Такав јаз је неоспорно постојао у раној хришћанској уметности. Оно што се у њој хвалило као намерно упрошћавање, мајсторска концентрација или свесно идеализовање и појачавање стварнога, у суштини је често само неспособност и сиромаштво, само примитивно жврљање и беспомоћна неумешност да се природни облици прикажу правилно.

Рана хришћанска уметност савладала је ту неспособност и незграпност тек после Едукта о толеранцији када је постала званична уметност државе и двора, аристократских и образованих кругова. Тада она чак поново стиче — на пример, у апсидалном мозаику Цркве Свети Пуденциана — нешто од оне исте калокагатије коју је, не много раније, у својој мржњи према класичном ослањању на чула одлучно одбацила. Учење да само душа може бити лепа, док тело, као и све друге материјалне ствари, мора бити ружно и одвратно, потиснуто је после признавања хришћанства бар за извесно време у позадину. Црква, сада богата и снажна, приказује Христа и његове ученике као величанствене и достојанствене особе, управо као да су истакнути Римљани, царски гувернери или утицајни сенатори. У односу на античка времена та уметност представља још мању новину него хришћанска уметност из прва три века. Њу треба пре обележити као прву од оних ренесанса које су се непрекидно јављале током целог средњег века и које од сада надаље постају стални мотив у историји европске уметности. Током првих неколико векова хришћанске ере живот у Римском Царству је готово непромењен наставио да се креће истим привредним и друштвеним током и заснивао се на истим традицијама и установама као и раније. Пошто су облици својине, организација рада, извори образовања и методи учења остали практично неизмењени, било би необично да је дошло до неке нагле промене у владајућој концепцији уметности. Може се рећи само то да је усмеравање живота у новом правцу подрило првобитно јединство облика античке културе, али ти облица су још увек остали једино расположиво изражајно средство којим се уметник морао служити ако је желео да буде схваћен. Ни хришћанска уметност није имала ништа друго на располагању и служила се тим облицима, као што се људи служе језиком, не зато што је желела да их сачува него само зато што су ,били при руци'. Стари начини изражавања, како се често дешава с давно створеним облицима и установама, наџивели су дух који их је створио. Још дуго пошто је духовни садржај жавота постао хришћански, људи су се изражавали у облицима античке философије, поезије и уметности. Тако је у хришћанској култури од самог почетка постојало неслагање какво се не може наћи у старо-источним или грчко-римским културама у којима су облик и садржина настали и развијали се pari passu (истовремено); хришћански поглед на свет, с друге стране, састојао се делимично од новог, још увек недиференцираног психолошког става а делимично од мисаоних облика једне рафиниране, како интелектуално тако и естетски презреле културе.

Нови хришћански идеал живота у почетку није изменио спољне облике уметности, али је изменио њену друштвену функцију. У античком свету уметничко дело је имало првенствено естетски значај, док је за хришћане његов значај био сасвим друкчији. Први елеменат античког духовног наслеђа који се изгубио бола је независност културних облика. По средњовековном мишљењу религија не може толерисати уметност као нешто што има права да постоји ради себе и независно од вере ништа више него што може толерисати независну науку. Као средство црквеног васпитања уметност је вредела ваше него наука, бар тамо где је сврха била вршење утицаја на сто већи број људи. Већ је Страбон рекао: ,Pictura est quaedam litteratura illiterato'(слика је књига неписмених), а Дурандово гесло је још увек ,Pictura et ornamenat in ecclesia sunt laicorum lectiones et scripturae'(црквене слике и украси су књиге и списи световних људи). По мишљењу људи из раног средњег века, уметност би била сувишна када би свако био у стању да чита и прати апстрактни ток резоновања; на уметност се у прво време гледало само као на уступак неуким масама које тако лако потпадају под утицај чулних утисака. Она свакако није смела да пружа ,обично уживање за око' као што каже св. Нил. У поређењу с античком уметношћу, поучни карактер је најтипичнија црта хришћанске уметности; Грци и Римљани су се прилично често служили уметношћу као пропагандним средством, али она за њих никада није била обично гласило доктрине. У том погледу путеви се разилазе од самог почетка.


назад
напред
почетна страна