Корисник:SGbiologija/песак

Гиберелинска киселина (GA3)

Гиберелини су посебни биљни хормони, који су име добили по гљиви Gibberella fujikuroi, у којој су први пут откривени. Показано је касније да се они налазе у свим нижим и вишим биљкама. Сва једињења која припадају овој групи у својој структури имају гибански прстен. Ознака GA (гиберелна киселина) се употребљава за све гиберелине, са редним бројем GA1 до GAn . Први изоловани и најпознатији је GA3. Универзални ефекат гиберелина је стимулација издуживања стабла, посебно код биљака чије је стабло кратако, било услед мутације или због спољашњих услова.

Откриће гиберелина

Јапански фитопатолози су истраживања започели проучавајући паразитске гљиве које су изазивале велике штете на плантажама пиринча. У Јапану, 1926. године, физиолог Куросава (Kurosawa) је гајио гљиву Gibberella fujikuroi у култури. Биљке пиринча, које су заражене овом гљивом имају јако издужено и танко стабло које лако полеже, јер не може да издржи тежину плода. Куросава је показао да раствор у коме су гљиве расле садржи субстанце које на пиринчу изазивају исте симптоме као и инфекција. 1958. године, гиберелини су идентификовани и код виших биљака. Тиме су добили статус посебне групе биљних хормона.

Хемијска структура

По хемијској структури гиберелини су дитерпеноиди са 19 или 20 угљеникових атома. Ови хормони се међуcобно разликују по степену засићености прстена А, по броју и положају OH и COOH група, као и по присуству и одсуству лактонског прстена.

Гиберелин А1 (GA1)

Гиберелински биосинтетички мутанти

Посебан значај за проучавање биосинтезе гиберелина, као и за откриће, имали су мутанти биљке грашка и кукуруза. Мутације се састоје у оштећењу структурних гена за ензиме који катализирају посебне ступњеве до синтезе активног облика гиберелина (GA1 или неког другог). Услед мутације је прекинута биосинтеза гиберелина, биљке не производе биолошки активне хормоне и стога су патуљастог раста.

Улоге гиберелина

На основу генетичких анализа мутаната, доказано је да су гиберелини један од главних чинилаца у регулацији растења стабла свих биљака. Поред тога, они имају и друге функције. Учествују у многим процесима које контролише светлост, као што је клијање семена, али и у детерминацији пола, растењу плодова, мировању пупољака и другим појавама.