Лујо Ловрић

Лујо Ловрић
Лујо Ловрић
	Лујо Ловрић у Београду 1935. године
Лични подаци
Датум рођења	1894
Место рођења	Цриквеница, Аустроугарска
Датум смрти	26. новембар 1986. (91/92 год.)
Место смрти	Цриквеница, Југославија
Војна каријера
Војска	Аустроугарска војска; Војска Краљевине Србије
Чин	капетан
Јединица	Српска добровољачка дивизија

Лујо Ловрић (Цриквеница, 1894 — Цриквеница, 26. новембар 1986) био је добровољац у Српској добровољачкој дивизији и официр Војске Краљевине Србије. Пореклом је био Хрват.

Рањен је септембра 1916. године на Добруџи и остао слеп.

Предратни период уреди

Лујо Ловрић је рођен 1894. године у Цриквеници уз само Јадранско море. Родио се у хрватској породици, мада поједини извори наводе да је био Србин са Сушака.

Припадао је организацији Југословенске уједињене националне омладине (ЈУНО) са центром на Сушаку.^[1] Учествовао је у издавању југословенских националистичких листова „Вал” и „Вихор”. Био је један од оснивача Југословенског ђачког савеза 1913. године у Ријеци. Они су се састајали са Франом Супилом, а имали су преписку и са Ивом Андрићем.

Први светски рат уреди

У Први светски рат је ушао као аустроугарски потпоручник и борио се на Источном фронту. Чим је пронашао погодан тренутак на фронту у Галицији, пребегао је Руској императорској армији. Априла 1916. године се прикључио Српској добровољачкој дивизији у Одеси, састављеној од заробљених или пребеглих аустроугарских војника словенског порекла (Срба, Хрвата и Словенаца). Дивизија је придодата 47. руском корпусу и послата на фронт у Добруџи.

У ноћи између 4. на 5. септембра 1916. године, потпоручник Ловрић је учествовао у бици против Бугара на Добруџи код места Кокарџа, где је командовао Четвртом четом Трећег батаљона Другог пука Српске добровољачке дивизије. Тешко је рањен и изгубио је оба ока.^[2] У болници у Одеси, Орден Светог Ђорђа IV степена му је уручила велика кнегиња Јелена Петровна Романов, супруга великог кнеза Ивана Константиновича и кћерка краља Петра I Карађорђевића. Ловрић јој се захвалио и рекао:

Височанство, ја сам свјестан своје жртве, и то је ситница од онога што је наш цјелокупни народ дао и што ће дати до коначног ослобођења и уједињења…

На ове речи, велика кнегиња Јелена Петровна Романов је заплакала.^[3] Написао је и писмо својој мајци у којој јој саопштава да је трајно изгубио вид:

Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…

Командант дивизије генерал Михаило Живковић Гвоздени је упутио циркуларну наредбу својим војницима, у којој је поздравио и похвалио Ловрићеву жртву:

Жртва потпоручника Ловрића уродиће плодом који је он с Вама заједно својом крвљу заливао – и витез „Светог Ђорђа“ ући ће с нама заједно у слободну и уједињену Југославију, за коју смо се борили.
— генерал Михаило Живковић

На предлог официрског збора Другог пука Српске добровољачке дивизије, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.

Регент Александар Карађорђевић је указом од 11. фебруара 1917. године, унапредио Ловрића у чин резервног пешадијског поручника.

Живот након рата уреди

Поздрављање председника југословенске секције Међусавезничке федерације бивших војних инвалида Лује Ловрића (десно), председника Међународне уније ратних војних инвалида Божидара Бошка Недића (лево) и председника пољског одељења Међусавезничке федерације бивших војних инвалида Романа Горецког (у средини), 1933. године

Ловрић је за своје жртве и подвиге унапређен у чин капетана. Своје слепило је доживљавао као највеће признање за своје идеале^[2]:

...када знам да сам очи моје дао за идеале домовине, лакше ми је: па и моја мати, када чује да сам изгубио очи у Добруџи, а не код Београда или Загреба, тешиће се још и тиме, што сам се борио, као Словен, за наше заједничке идеале, а када се они остваре онда ће без сумње њену сузу заменити благи осмех и матерински понос.

У Лондону, где се налазио од 1917. године, завршио је школу за слепе официре и вратио се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године.

На Видовдан 1920. године, организовао је велики народни збор на старом игралишту Хајдука.^[4]

О сећањима на Први светски рат и своју љубав Паљу из Одесе, написао је роман „Сузна јесен”, који је објавио 1922. године.^[5] Наредне године је у Загребу објавио и роман „Кроз снегове и магле”. За његову „Баладу о витезу”, музику је написао композитор Жарко Петровић.

Значајно се укључио у рад добровољачких, ветеранских и удружења ратних војних инвалида. Био је председник Удружења слепих Ријека, Удружења ратних добровољаца 1912—1918 Краљевине Југославије, Главног одбора Савеза слепих у Загребу, Савеза слепих Југославије и уредник „Добровољачког гласника” који је издавало Удружење ратних добровољаца 1912—1918. Помагао је рад Школе за слепе у Земуну, коју је водио Вељко Рамадановић.

На почетку Априлског рата 1941. године, избегао је у Београд, како би избегао да буде заробљен и убијен од усташа. Ту је остао до ослобођења 1945. године, када се вратио у родни крај. Након Другог светског рата, комунистичке власти и Министарство унутрашњих послова су 1947. године забранили рад Удружењу ратних добровољаца, што Ловрић никако није могао да разуме.

Последње године живота је провео у родној кући у Цриквеници. У свом интервјуу из 1984. године, поздравио је братство и јединство југословенских народа. Тада је још рекао^[1]: