Максим Литвинов
Максим Максимович Литвинов (Бјалисток, 17. јул 1876 — Москва, 31. децембар 1951) био је руски револуционар и истакнути совјетски државник и дипломата. Он је био народни комесар за спољне послове од 1930. до 1939. године.
Максим Литвинов | |
|---|---|
 Литвинов 1902. године | |
| Датум рођења | 17. јул 1876. |
| Место рођења | Бјалисток, Руска Империја |
| Датум смрти | 31. децембар 1951. (75 год.) |
| Место смрти | Москва, Совјетски Савез |
Литвинов је био заговорник дипломатских споразума који би водили разоружању, и био је утицајан у томе да Совјетски Савез постане страна у Бријан-Келоговом пакту из 1928. године. Такође је био одговоран за Литвинов протокол из 1929. године, мултилатералног споразума за спровођење Бријан-Келоговог пакта између Совјетског Савеза и неколико суседних држава.
Године 1930. Литвинов је именован за народног комесара спољних послова, највишег дипломатског положаја у СССР-у. Током 1930-их, Литвинов је заговарао званичну совјетску политику колективне безбедности са западним силама против нацистичке Немачке.[1]
Смрт и наслеђе уреди
Литвинов је умро 31. децембра 1951. године. Након његове смрти, кружиле су гласине да је убијен по Стаљиновом упутству Министарству унутрашњих послова. Према речима Анастаса Микојана, 31. децембра 1951. један камион се намерно сударио са Литвиновљевим аутомобилом док је скретао у кривину у близини даче Литвинов, а он је касније преминуо од задобијених повреда. изјавио је британски телевизијски новинар Тим Кулијадис ; „Убиство Литвинова означило је интензивирање Стаљинове антисемитске кампање“.[2] Међутим, према речима Литвинове жене и ћерке, Стаљин је још увек био у добрим односима са Литвиновим у време његове смрти. Навеле су да је имао озбиљне проблеме са срцем и да је добио најбоље могуће лечење током последњих недеља свог живота, и да је умро од срчаног удара 31. децембра 1951.[3]
Након Литвинове смрти, његова удовица Ајви остала је у Совјетском Савезу све док се није вратила да живи у Британији 1972.[тражи се извор]
У својим сећањима која је диктирао свом присталици, Вјачеслав Молотов — Литвиновљева замена на месту шефа спољних послова и десна рука Јосифа Стаљина — рекао је да је Литвинов „интелигентан“ и „прворазредан“, али је рекао да му Стаљин и он „нису веровали“ и последично га „изостављали из тока преговора“ са Сједињеним Америчким Државама током рата.[4] Молотов је Литвинова назвао „не лошим дипломатом — добрим“, али га је такође назвао „прилично опортунистичким“ и додао је како је он „веома симпатизовао [Лава] Троцког, [Григорија] Зиновјева и [Лева] Камењева“ [4] Према Молотову; „Литвинов је остао међу живима [у Великој чистки] само случајно“.[4]
Литвинов унук Павел Литвинов,[5] физичар, писац и дисидент из совјетског доба, живи у САД.[тражи се извор]
Референце уреди
- ^ „Maksim Litvinov”. Encyclopaedia Britannica.
- ^ Tzouliadis, Tim (2009). The Forsaken: From the Great Depression to the Gulags: Hope and Betrayal in Stalin's Russia. London: Abacus. стр. 306–307. ISBN 9780748130313.
- ^ Haslam, Jonathan (2011). Russia's Cold War: From the October Revolution to the Fall of the Wall. New Haven, CT: Yale University Press. стр. 75. ISBN 9780300159974.
- ^ а б в Chuev, Felix (1993). Molotov Remembers. Albert Resis, trans. Chicago: Ivan R. Dee. стр. 67–69. ISBN 9781566630276.
- ^ „SOVIET SAID TO FREE LITVINOV GRANDSON”. The New York Times (на језику: енглески). 1972-12-02. ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-05-16.
Литература уреди
- Holroyd-Doveton, John (2013). Maxim Litvinov: A Biography. Woodland Publications. ISBN 978-0957296107.
- Nekrich, Alexander; Ulam, Adam; Freeze, Gregory L., ур. (1997). Pariahs, Partners, Predators: German-Soviet Relations, 1922–1941. New York: Columbia University Press. ISBN 0231106769.
- Rappaport, Helen (2010). Conspirator: Lenin in Exile, The Making of a Revolutionary. Windmill Books. ISBN 978-0465013951.
- Resis, Albert (2000). „The Fall of Litvinov: Harbinger of the German-Soviet Non-Aggression Pact”. Europe-Asia Studies. 52 (1): 33—56. JSTOR 153750. S2CID 153557275. doi:10.1080/09668130098253.
Додатна литература уреди
- Gorodetsky, Gabriel. Soviet Foreign Policy, 1917–1991: a Retrospective. London: Routledge, 1994.
- Levin, Nora. The Jews in the Soviet Union Since 1917: Paradox of Survival. In Two Volumes. New York: New York University Press, 1988.
- Lockhart, R.H. Bruce. Memoirs of a British Agent: Being an Account of the Author's Early Life in Many Lands and of his Official Mission to Moscow in 1918. New York: G.P. Putnam's Sons, 1933.
- Nekrich, Aleksandr Moiseevich. Pariahs, partners, predators: German-Soviet relations, 1922-1941 (Columbia University Press, 1997).
- Osborne, Patrick R. Operation Pike: Britain Versus the Soviet Union, 1939–1941. Westport, CT: Greenwood Publishing Group, 2000.
- Phillips, Hugh D. Between the revolution and the West: a political biography of Maxim M. Litvinov (Westview Press, 1992).
- Roberts, Geoffrey. "Litvinov's Lost Peace, 1941–1946." Journal of Cold War Studies 4.2 (2002): 23-54.
- Roberts, Geoffrey. "The Fall of Litvinov: A Revisionist View," Journal of Contemporary History, vol. 27, no. 4. 1992. стр. 639–657..
- Saul, Norman E. Friends Or Foes?: The United States and Soviet Russia, 1921-1941 (University Press of Kansas, 2006).
- Ulam, Ulam. Stalin: The Man and His Era. Boston: Beacon Press, 1989.