Википедија

Масакр у Немерсдорфу

Масакр у Немерсдорфу је био масакр цивила који су починили војници Црвене армије у касним фазама Другог светског рата. Немерсдорф (данашње Мајаковское, Калињинградска област) је било једно од првих предратних етничких немачких насеља које је пало у руке Црвене армије која је напредовала током рата. Совјетски војници су 21. октобра 1944. убили многе немачке цивиле, као и француске и белгијске заробљенике. Наводи се да су убијена оквирно 74 немачка цивила и 50 француских и белгијских ратних заробљеника.

Масакр у Немерсдорфу
Убијени немачки цивили у Немерсдорфу, октобар 1944
Врста нападаМасакр, силовање

Инцидент уреди

Други батаљон 25. гардијске тенковске бригаде, који је припадао 2. гардијском тенковском корпусу 11. гардијске армије, прешао је Ангерапски мост и успоставио мостобран на западној обали реке Роминте 21. октобра 1944. године. Немачке снаге су покушале да поново заузму мост, али су совјетски тенкови и пешадија за подршку одбили неколико напада. Током ваздушног напада, један број совјетских војника склонио се у импровизовани бункер који је већ заузело 14 мештана. Према сведочењу тешко повређене жене, Герде Мечулат, када је стигао совјетски официр и наредио да сви изађу, Совјети су пуцали и убили немачке цивиле из непосредне близине. Током ноћи, совјетска 25. тенковска бригада добила је наређење да се повуче преко реке и заузме одбрамбене положаје дуж Роминте. Вермахт је повратио контролу над Немерсдорфом и открио масакр.[1][2]

Доказ уреди

Власти нацистичке Немачке организовале су међународну комисију за истрагу, на челу са Естонцем Хјалмаром Мееом и другим представницима неутралних земаља, као што су франкистичка Шпанија, Шведска и Швајцарска. Саслушала је извештај лекарске комисије, која је известила да су све мртве жене биле силоване (биле су старости од 8 до 84 године). Нацистичко Министарство пропаганде (засебно) је користило Фелкишер беобахтер и биоскопску серијуWochenschau да оптужи совјетску армију да је убила десетине цивила у Неммерсдорфу и да је по кратком поступку погубила око 50 француских и белгијских неборачких заробљеника, који су били наређени да се брине о расним коњима али је био блокиран мостом.

Ратна пропаганда уреди

У то време, нацистичко Министарство пропаганде је ширило детаљан опис догађаја како би дехуманизовали Совјете у очима немачких војника.[3] На домаћем фронту, цивили су одмах реаговали, са повећањем броја добровољаца који су се придружили Волксштурму. Више цивила је, међутим, је реаговало на паничан начин и почело масовно да напушта то подручје.[3]

За многе Немце „Немерсдорф“ је постао симбол ратних злочина које је починила Црвена армија и пример најгорег понашања у источној Немачкој.

Поновна истрага уреди

Након пада Совјетског Савеза 1991. године, нови извори су постали доступни и међу научницима је постало доминантно гледиште да је податке о масакру променио и заправо искористио Гебелс у покушају да изазове отпор цивила совјетској армији која је напредовала. Бернхард Фиш, у својој књизи Nemmersdorf, October 1944. What actually happened in East Prussia, закључило је да су бар неке фотографије биле ослобођене, неке жртве на фотографијама су из других источнопруских села, а озлоглашених врата штале за распеће није било чак ни у Неммерсдорфу. Поред тога, писац Јоахим Рајш, који је такође тврдио да је сведок догађаја, сматрао је да су Совјети били у Немерсдорфу на мање од четири сата тешких борби испред моста, пре него што се повукао на одбрамбене положаје.[4]

Сер Ијан Кершо је међу историчарима који верују да су совјетске снаге починиле масакр у Немерсдорфу, али детаљи и бројеви су спорни.[5] Немачки савезни архив садржи многе савремене извештаје и фотографије званичника нацистичке Немачке о жртвама масакра у Немерсдорфу. Крајем 20. века, Алфред де Зајас је интервјуисао бројне немачке војнике и официре који су били у области Немерсдорфа у октобру 1944. да би сазнао шта су видели. Такође је интервјуисао белгијске и француске ратне заробљенике који су били у том подручју и побегли са немачким цивилима пре совјетског напредовања. Де Зајас је те изворе уградио у две књиге: Nemesis at Potsdam и A Terrible Revenge.[1]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б De Zayas, Alfred. „DIE GROßE FLUCHT AUS DEM OSTEN” (на језику: German). Приступљено 29. 10. 2011. 
  2. ^ Hinz, Thorsten. „Kein Erinnerungsort nirgends” (на језику: German). Архивирано из оригинала 15. 11. 2011. г. Приступљено 29. 10. 2011. 
  3. ^ а б Samuel, Wolfgang. "War on the Ground", The War of Our Childhood: Memories of World War II, University of Mississippi Press; ISBN 1-57806-482-1.
  4. ^ Joachim Reisch testimony, schuka.net; accessed 7 December 2014.
  5. ^ Kershaw, Sir Ian, The End, 2012, Penguin Books, pp. 111–17.

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масакр_у_Немерсдорфу&oldid=27713821”