Матија Кантакузин
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Матија (I[1]) Кантакузин (грч. Ματθαίος Καντακουζηνός) је био византијски цар савладар (1353—1354), претендент на престо (1354—1357) и морејски деспот (1380—1383). Био је најстарији син Јована Кантакузина (1347—1354) и Ирине Асен. Током грађанског рата који је његов отац водио против Јована V (са прекидима 1341—1391), Матија му је активно помагао у борби[1], а након његове абдикације 1354. године, наставио је самостално борбу[1]. После свог пораза, отишао је на Пелопонез и помогао брату Манојлу (1348—1380) у вођењу Морејске деспотовине, да би након његове смрти и сам преузео власт над њом.
| Матија Кантакузин | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1325. |
| Датум смрти | 23. јун 1383. (57/58 год.) |
| Место смрти | Мистра, |
| Породица | |
| Супружник | Ирина Палеолог |
| Потомство | Димитрије I Кантакузин, Helena Asanina Kantakouzene, John Kantakouzenos |
| Родитељи | Јован Кантакузин Ирина Асен |
| Династија | Kantakouzenos |
| Византијски цар | |
| Претходник | Јован V Палеолог and Јован VI Кантакузин |
| Наследник | Јован V Палеолог |
Порекло и породица уреди
Матија је био најстарији син Јована Кантакузина и Ирине Асен, ћерке намесника Мореје Андроника Асена (1316—1322) и сина бугарског цара Јована Асена III (1279—1280) из брака са Иреном Палеолог, сестром византијског цара Андроника II (1282—1328). Поред њега, они су имали још петоро деце:
- Манојло Кантакузин (1348—1380), морејски деспот
- Андроник Кантакузин
- Марија Кантакузин, супруга епирског деспота Нићифора II (1335—1340, 1355 — 1359)
- Теодора Кантакузин, супруга емира Битиније Орхана (1326—1362)
- Јелена Кантакузин, супруга византијског цара Јована V (1341—1391)
Био је ожењен Ирином Палеолог, ћерком, несуђеног краља Србије[2], деспота Димитрија. Он је био син византијског цара Андроника II из његовог другог брака са Ирином Монфератском. Њих двоје су имали петоро деце:
- Јован Кантакузин,
- Димитрије Кантакузин (1383), морејски деспот
- Теодора Кантакузин,
- Јелена Кантакузин,
- Марија Кантакузин,
Живот и владавина уреди
Матија Кантакузин је рођен око 1325. године и 1341. године се жени унуком Андроника II Ирином[1], ћерком деспота Димитрија. Као војсковођа, учествовао је у грађанском рату око власти на страни свога оца, који је 1347. године извојевао победу. После победе, додељена му је на управу област западне Тракије, од Димотике до Христопоља, која се наслањала на Српско царство[3], које је годину дана раније прогласио Душан Силни (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355). Услед повећања тензија између потиснутог Јована V и Кантакузина, Јован VI Матијину област предаје младом цару, а њему додељује на управу делове источне Тракије око Хадријанопоља[3]. Сам Матија је био незадовољан тиме што га отац није прогласио за савладара[1] и врло брзо је дошло до отворених непријатељстава између њега и Јована V[3].
Он је у јесен 1352. године упао у Матијину област, којом је брзо и без борбе овладао, јер су му већи градови отворили капије. Матија се пред њим затворио у Хадријанопољску цитаделу, док му је сам град отворио врата[3]. Његов отац је врло брзо реаговао и послао му је у помоћ одреде Османлија који су опљачкали Тракију и градове који су признали власт Јована V. Након овога, млади цар је позвао у помоћ Бугаре и Србе, након чега је Јован Кантакузин од султана Орхана (1326—1359) затражио додатну помоћ. Пред додатним османлијским снагама које су бројале 10.000 (по некима и 12.000) војника[3], Бугари су се повукли[3] док су здружене снаге Јована V и 4.000 српских коњаника које је послао цар Душан[3], поражене у бици код Димотике.
После овога Јован VI је у априлу 1353. године прогласио Матију за цара савладара, али је свечано овенчавање обављено тек у фебруару 1354. године, пошто је патријарх Калист I (1350—1354, 1355 — 1363) смењен јер се успротивио таквој одлуци[3], након чега је за новог постављен Филотеј Кокинос (1354 — 1355, 1364 — 1376) који га је и свечано овенчао за цара у Влахернској цркви[3]. Међутим, већ у новембру исте године, Јован V улази у Цариград, а Јован VI се повлачи са власти и замонашује се манастиру Мангана. Сам Матија се одржао на власти у области Родопа[3] и наставио даљу борбу, али је током 1356. године тешко поражен у сукобу са Србима[1][3]. Током борби је заробљен и послат Јовану V који га је држао у заробљеништву све док се и званично није одрекао царске титуле 1357. године[1][3].
Матија је 1361. године отишао на Пелопонез[1], којим је управљао његов млађи брат Манојло. Помагао му је у владавини[1] током које је средио прилике у Морејској деспотовини и ојачао је[3]. Након његове смрти 26.03. 1380. године, власт у Мореји је преузео Матија, док је Јован V 1381. године за новог деспота поставио свог сина Теодора I (1383—1407). Матија је покушао да спречи његов долазак на власт, у чему није успео, након чега је власт предао свом сину Димитрију да изврши мирну примопредају власти из руку Кантакузина у руке Палеолога. Овиме је сукоб две породице око власти у Византији коначно окончан, након четвородеценијских сукоба.
Породично стабло уреди
| 4. Михаило Кантакузин | ||||||||||||||||
| 2. Јован VI Кантакузин | ||||||||||||||||
| 5. Теодора Палеолог Анђел | ||||||||||||||||
| 1. Матија Кантакузин | ||||||||||||||||
| 6. Андроник Асен | ||||||||||||||||
| 3. Ирина Асен | ||||||||||||||||
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е ж з и Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- ^ Почетком XIV века царица Ирина Монфератска је покушала да преко своје ћерке Симониде утиче на краља Србије Милутина (1282—1321) да за свог наследника одреди неког од њених синова и Симонидине браће (Димитрија или Теодора).(Детаљније.)
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд.
Литература уреди
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.