Међу својима је тужна песма (елегија) Владислава Петковића Диса, написана 1916. године.

Друштвени контекст уреди

Владислав Петковић Дис је за време Првог светског рата, заједно са осталим српским војницима, пребачен преко Албаније. Доспео је на острво Крф, а одатле је лађом отпловио у Француску. У то време је настала ова песма. Приликом повратка у домовину 1917. године, лађа у којој се Дис налазио била је торпедована и он је погинуо.

Анализа песме уреди

Песма је испевана у шест строфа и то су дванаестерци у катренима.

Песма почиње стиховима „У мом срцу поноћ“, што упућује на тешко душевно стање песника. Тај песимизам разбија мисао о вољеној жени и завичају. У првој строфи жена је представљена кроз метафоре звезда, мајка, робиња.

У другој строфи се јавља контраст између пролећа и рата. Песник покушава да замисли уобичајен дан своје супруге у ратом захваћеној Србији. Она је за њега дивна зора, јер је посвећена њиховој деци и егзистенцији. Деца невиним питањима поткрепљују већ тешко душевно стање своје мајке („Мама зашто плачеш? Јел писао тата?“). Мајка своје емоције не може да задржи и оне прерастају у болни јецај. Њене емоције бивају прекинуте снажним експлозијама, које је песник исказао поређењем.

„Напољу је видно, као пред свитање

Ко да ће се дићи гробови и људи.“

У последњој строфи песник говори о духовној снази своје супруге и она је за њега његов сјајни живот:

„Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.“