Михаило Керуларије
Михаило I Керуларије (око 1000 — 1059), познат још и као Михаило Керуларис и патријарх Михаило I, био је васељенски патријарх од 1043. до 1059. године.
Михаило Керуларије | |
|---|---|
 Михаило Керуларис | |
| Место рођења | Константинопољ |
| Датум смрти | 21. јануар 1059. |
| Место смрти | Константинопољ |
Велики раскол уреди
Рођен у Цариграду, Михаило је остао највише упамћен по сукобу са папом Лавом IX око црквених разлика на Истоку и Западу, пре свега због употребе бесквасног хлеба у причешћу.[1]
Папа Лав IX му је 1054. послао писмо у ком је цитирао део Константинове даровнице, за коју је тврдио да је оригинална (он је уједно и први папа који је користио Константинову даровницу у једном званичном документу).[2]
Лав IX је на овај начин уверавао Михаила да је Константинова даровница потпуно легитиман документ, те да је једино римски патријарх, односно папа, једина глава Хришћанске цркве.
Папа је писмо такође послао и охридском архиепископу Лаву, као одговор на писмо охридског архиепископа Јовану, епископу Траније, у ком је напао обичаје Цркве на Западу, поготово пост суботом и коришћење бесквасног хлеба. Лав IX је у писму напао Цариградску патријаршију као извор јереси и нагласио је да је једина глава Цркве римски патријарх, док сви остали (укључујући и цариградског) немају никакав ауторитет у вођењу Цркве.
Лав IX је потом послао кардинала Хумберта од Силва Кандиде као легата да се измири са патријархом Михаилом, но овај је то одбио, оставивши Хумберта да чека месецима.
Због овога је кардинал Хумберт изручио белешку о изопштењу цариградског патријарха из Цркве 16. јула 1054. године, иако је папа Лав умро три месеца раније, што је чинило изопштење незаконитим. Као одговор на то, Михаило је изопштио и кардинала и папу, уклонивши његово име са диптиха, што је довело до Великог раскола.
Велики раскол је довео до окончања савеза папе и византијског цара, што је резултовало папско-норманским савезом против Византије. Екскомуникације су повучене 1965. године, када су папа Павле VI и васељенски патријарх Атенагора повукли екскомуникације на Другом ватиканском концилу. Иако је Хумбертова екскомуникација била незаконита, овај чин је довео зближавању двеју Цркава.
Сукоб са византијским троном уреди
Михаило Псел пише да, иако је на почетку Михаило Керуларије био у добрим односима са царицом Теодором пре њеног преузимања власти, по њеном доласку на трон је ступио у отворен сукоб с њом, јер је био гневан што Царство води жена и на ову тему говорио је потпуно отворено. Псел тврди да би га Теодора сменила да је живела дуже због његове отворене дрскости и побуне.
Михаило је такође имао улогу у абдикацији Михаила VI Стратиотика, убедивши га да абдицира 31. августа 1057. у корист генерала Исака I Комнина. Стратиотик је слепо слушао Михаила, те се на крају и замонашио. Михаило се посвађао и са Исаком, пошто је Исак наредио конфискацију црквене имовине. У овој свађи је Михаило отишао толико далеко да је обуо пурпурне чизме, које је смео носити једино цар. Изгледа да је Михаило планирао и устанак против Исака, вероватно хотећи да доведе себе или свог рођака Константина Дуку,[3] међутим Исак га је заробио и изгнао на острво Мармара 1058. године, а пошто је Михаило одбио да се покори, Псел је подигао оптужницу против њега због јереси и издаје. Михаило је умро пре но што ће изаћи на суђење.
Референце уреди
- ^ CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Michael Caerularius
- ^ [ Migne's Patrologia Latina, Vol. 143 (cxliii), Col. 744-769. Also Mansi, Sacrorum Conciliorum Nova Amplissima Collectio, Vol. 19 (xix) Col. 635-656.]
- ^ [Skylitzes, pp. 464, note 56.]
Извори уреди
- Писмо Лава IX http://www.documentacatholicaomnia.eu/01p/1049-1054,_SS_Leo_IX,_Epistolae_Et_Decreta,_MLT.pdf
- Michael Psellus, Fourteen Byzantine Rulers (The Chronographia), E.R.A. Sewter, trans. New York: Penguin, 1966.
- Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
- Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
- Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
- Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
- Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански културни центар.
- Пузовић, Владислав (2008). „Врхунац црквене кризе (1053—1054): Папски легати у Константинопољу” (PDF). Богословље. 48 (2): 147—163.
- Пузовић, Владислав; Николић, Богдана (2014). „Антиохијски патријарх Петар III (1052–1056) и црквена криза 1054. године”. Зборник радова Византолошког института. 51: 71—92.
