Надгробни споменик Рајку Петковићу у Луњевици (†1921)
Надгробни споменик Рајку Петковићу у Луњевици (†1921) (општина Горњи Милановац) подигнут је поднареднику војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца који је прорекао дан своје смрти у 35-ој години.[1] Споменик представља занимљиво историјско, али и лично сведочанство, јер покојник сам, са свог споменика, казује „тип” свог јунаштва.[2]
| Споменик Рајку Петковићу у Луњевици | |
|---|---|
.jpg) Споменици Петковића на сеоском гробљу | |
| Опште информације | |
| Место | Луњевица |
| Општина | Општина Горњи Милановац |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 1922. |
Рајко Петковић уреди
Рајко Петковић рођен је 1886. године у Луњевици. Учесник је Балканских и Првог светског рата у чину поднаредника 4. чете 10. Пешадијског пука Шумадијске дивизије. По повратку из рата службовао је у Горњем Милановцу. Према сведочанству Драгомира Драга Петковића, аутора књиге „Луњевица на југу Шумадије”[1] Рајко је свуда био радо виђен. Једном приликом, обратио се пријатељу и саборцу Милану Петковићу (иначе оцу Драгомира Драга Петковића), са молбом да му, ако га надживи, исклеше споменик:
- „Чуј Милане! Ако ме надживиш исклеши ми надгробни биљег и на њему урежи речи које ћу сâм са те хладне стене „говорити” о Рајку Петковићу српском поднареднику и о његовим јунаштвима. Молим те немој ништа изоставити, а немој ни додавати. Читаће то наша поколења, па нека читају истину.”
- Необична прича даље следи: 21. новембра 1921. године Рајко се обратио мајци Аници са речима да је уснио необичан сан: „Мајко, ноћас сам сањао сан да сам упао у велику провалију и у сну ми мој најбољи друг рече: „Теби Рајко више нема повратка.” Аница се загледала у њега, високог два метра, плећатог, крупног, здравог, као „од брда одваљеног” и посаветовала га: „Сине, сан је сан, о томе не размишљај.” Кобног дана, Рајко је на путу до посла прво свратио у кафану „Слога”. Попивши ракију, кафеџију Драга оставио је у чуду речима: „Мој пријатељу, ово ми је последња.” Као и сваког дана, док се пео на дужност уз степенице Среског начелства, убио га је из карабина жандарм Радомир Станишић из Ваљева.[1]
Милан Петковић је следеће године испунио Рајков аманет: „отесао” је без накнаде споменик на коме су уписана сва Рајкова јунаштва, као и разлог његове погибије. Наиме, текст исписан на полеђини споменика знатно је дужи од оног наведеног у књизи,[1] али је тешко је читљив због близине ограде и густог растиња.
Судбина Рајка Петковића свакако заслужује пажњу и даља истраживања − исчитавање комплетног текста епитафа и проналажење докумената у Међуопштинском историјском архиву у Чачку која се односе на овај случај.
Споменик уреди
Димензије, материјал и стање споменика уреди
Стуб димензија 150х439х16 cm исклесан је од жућкастог пешчара делимично прекривеног патином. Покривка је у виду степенасто профилисане плоче. На појединим партијама још су видљиви трагови првобитне полихромије. Осим уломка у горњем делу, споменик је солидно очуван, очишћен и убетониран у подлогу. Рестаурацију је извршила Рајкова унука[1] Миља Петковић Галус 2014. године.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Опис споменика уреди
На лицу споменика приказана је фигура војника у „ставу мирно”, руку опуштених низ тело. Упечатљив лик моделован је у барељефу, док је тело приказано плошно. Униформа је приказана сумарно, осим пар детаља: шајкаче, еполета, медаље на грудима, опасача са бајонетом и војничких чизама.[3] Око главе, у форми ореола лучно је исписано: РАЈКО ПЕТКОВИЋ ПОДНАРЕДНИК, а изнад: ПОГИНО 21 НОВЕМГРА 1921 Г. Са страна, изнад рамена пише: СП. ПОДИ 1922. Исказ се на истој висини наставља на десном боку: ОВАЈ СПОМЕН ПОДИЖЕ СИН СТОЈАН И МАТИ АНИЦА. У врху задње стране исклесан је велики клинасти крст на постољу, испод кога је густо исписан текст епитафа. Натпис се, исписан у дугим вертикалним низовима наставља на бочним странама споменика.
Целокупан приказ одаје руку невештог, приученог мајстора, али плени детаљима који одају снагу и карактер покојника (јака вилица, кицошки бркови, осмех, прстење на рукама...).
Епитаф уреди
Текст уклесан читким словима на полеђини и бочним странама споменика гласи:
- ЈА САМ ВОЈНИЧКИ ЈУНАК БИО НАД СВЕ ЈУНАКЕ.
- СВЕ САМ РАТОВЕ ПРОШАО, СВУДА САМ СТИЗАО
- И СА ТУРЦИМА САМ РАТОВАО.
- ПРЕШАО САМ ЦРНУ ГОРУ, АЛБАНИЈУ, ЈАДРАНСКО МОРЕ...
- НА СОЛУНУ САМ РАТОВАО СА ШВАБАМА И БУГАРИМА.
- БУГАРЕ САМ У РОВОВИМА ЖИВЕ У ШАКЕ ХВАТАО
- И ПРЕДАВАО МОМЕ КОМАНДИРУ 4. ЧЕТЕ
- 10. ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА ШУМАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ.
- У РАТОВИМА САМ МНОГЕ ПРЕПРЕКЕ САВЛАДАО,
- КРОЗ БОДЉИКАВУ ЖИЦУ САМ СЕ ПРОВЛАЧИО,
- У НЕПРИЈАТЕЉСКЕ РОВОВЕ УСКАКАО,
- ПА НИГДЕ НЕ ИЗГУБИХ ГЛАВУ,
- НО ИЗГУБИХ ЈЕ 21. НОВЕМБРА 1921. ГОДИНЕ
- У ЗГРАДИ СРЕСКОГ НАЧЕЛСТВА У ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ...
- ВАКОГ ЈУНАКА НИЈЕ НИ РОДИЛА МАЈКА КАО ШТО БЕШЕ РАЈКО[1]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ Петковић, Драгомир Драго (1988). Луњевица на југу Шумадије. Горњи Милановац: Културни центар.
- ^ Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.
- ^ Николић, Радојко (1998). Каменописци народног образа : каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир.
Литература уреди
- Radičević, Branko V. (1961). Plava linija života : srpski seoski spomenici i krajputaši. Beograd: Savremena škola.
- Петковић, Драгомир Драго (1988). Луњевица на југу Шумадије. Горњи Милановац: Културни центар.</ref>
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменописци народног образа : каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир.
- Крстановић, Божидар; Радоњић Живков, Естела; Кесић-Ристић, Сања (2012). Народно градитељство општине Горњи Милановац. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. ISBN 978-86-6299-006-8.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.
