Николај Гамалеја
Николај Фјодорович Гамалеја (рус. Никола́й Фёдорович Гамале́я, укр. Мико́ла Фе́дорович Гамалі́я; 17. фебруар 1859 — 29. март 1949) био је совјетски лекар, научник и пионир у микробиологији и истраживању цепива.
| Николај Гамалеја | |
|---|---|
 Гамалеја 1940-их | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Николај Фјодорович Гамалеја |
| Датум рођења | 17. фебруар 1859. |
| Место рођења | Одеса, Руска Империја |
| Датум смрти | 29. март 1949. (90 год.) |
| Место смрти | Москва, Руска ССР, Совјетски Савез |
| Држављанство | Руска Империја СССР |
| Образовање | Новорусијски универзитет у Одеси Петроградска војно-медицинска академија |
| Научни рад | |
| Поље | микробиологија, етиологија, епидемиологија |
| Институција | Свезавезно друштво микробиолога, епидемиолога и инфектолога |
| Академија | Академија наука СССР Совјетска академија медициснких наука |
| Познат по | развоју цепива |
| Награде | Орден Лењина (2) Орден Црвене радничке заставе Државна награда „Стаљин” |
Школовање уреди
Гамалеја је рођен у Одеси, у Руској Империји (данашња Украјина). Дипломирао је на Новорусијском универзитету у Одеси (данас Универзитет у Одеси) 1880. године и на Петроградској војно-медицинској академији 1883. године. Касније је постао угледни локални одески лекар.
Доприноси науци и јавноме здрављу уреди
Радио је у лабораторији Луја Пастера у Француској 1886. године. Када се вратио у Одесу, пратио је Пастеров модел када придружио Иљи Мечникову у организацији бактериолошке станице у Одеси за студије цепљења против беснила и научних истраживања за борбу против куге и колере код говеда, дијагностиковању испљувака за јектике и припремању вакцина против антракса.[1] Одески бактериолошки институт је постао прва бактериолошка посматрачка страница у целој Империји.
Упркос лошој инфраструктури и малом броју особља, научници су успели да схвате услове под којима би вакцинација против беснила била најефикаснија.[1] Гамалејин предлог за коришћење убијених бацила у вакцинама против колере је касније успешно примењиван у широм обиму цепљења.[1] Сличне истраживачке станцице су убрзо основане у Кијеву (1886), Дњепру (1897) и Чернигову (1897).[2]
После одбране дисертације о етиологији колере 1892. године (објављена је годину дана доцније), Гамалеја је био директор Одескога бактериолошког института (1896-1908). После проучавања лизије бактерије Bacillus anthracis, Гамалеја је 1898. године открио антитела која уништавају бактерија која су данас познатија као бактериолизини.[3]
Гамалеја је покренуо јавноздравствену кампању истребљења пацова у борби против куге у својој родној Одеси, као и упозоравајући да су ваши преносиоци тифуса.[4] У периоду од 1910. до 1913. године је уређивао научни часопис Хигијена и санитарије.[3][5]
Гамалејин каснији рад, укључујући организовање снабдевања и дистрибуције вакцина против малих богиња за Црвену армију, направио је један од кључних корака ка коначном искорењивању малих богиња у СССР-у.[6]
Гамалеја је аутор више од 300 академских публикација о бактериологији, био је члан Академија наука СССР-а и Совјетске академије медициснких наука. Био је такође шеф Свезавезног друштва микробиолога, епидемиолога и инфектолога.
Награде уреди
Добио је висока признања Совјетскога Савеза међу којима су и два Лењинова ордена, Орден Црвене радничке заставе и 1943. године Државну награду Стаљин.
Високо цењене Гамалејине државне почасти укључивале су два Лењинова ордена, Орден Црвене заставе рада и Државну Стаљинову награду 1943. године.
Смрт и наслеђе уреди
Гамалеја је умро 29. марта у Москви, сахрањен је на гробљу Новодевичје у том граду.
Федерални истраживачки центар за епидемиологију и микробиологију у Москви, у Руској Федерацији носи његово име.
Извори уреди
- ^ а б в Zalkind, Semyon (2001). Ilya Mechnikov: His Life and Work. Honolulu, Hawaii: University Press of the Pacific. стр. 96—98. ISBN 978-0-89875-622-7..
- ^ Melikishvili, Alexander (2006). "Genesis of the Anti-Plague System: The Tsarist Period". Critical Reviews in Microbiology 32, pp. 19–31. ISSN 1040-841X.
- ^ а б Melikishvili, Alexander (2008). "Annex: Biosketches of Scientists and Other Public Figures Who Played Important Roles in the Evolution of Tsarist Russia’s Anti-Plague System". In Sonia Ben Ouagrham-Gormley, Alexander Melikishvili, and Raymond A. Zilinskas, The Soviet Anti-Plague System, James Martin Center for Nonproliferation Studies. Retrieved 26 February 2011.
- ^ Podolsky, Edward (1972). Red Miracle: The Story of Soviet Medicine. New York: Beechhurst Press. стр. 222. ISBN 0-8369-2818-0..
- ^ „Hygiene and sanitation”. Izdatelstvo Meditsina. Архивирано из оригинала 11. 04. 2022. г. Приступљено 27. 03. 2022.
- ^ Podolsky, Edward (1972). Red Miracle: The Story of Soviet Medicine. New York: Beechhurst Press. стр. 224. ISBN 0-8369-2818-0..
Додатна литература уреди
- Bardell, D (1982). „An 1898 Report by Gamaleya for a Lytic Agent Specific for Bacillus Anthracis”. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences. 37 (2): 222—5. PMID 6806352. doi:10.1093/jhmas/xxxvii.2.222.