Николо Макијавели

Николо Макијавели (итал. Niccolò Machiavelli; Фиренца, 3. мај 1469Фиренца, 21. јун 1527) је био италијански политички филозоф током ренесансе.[1][2] Његово најпознатије дело, Владалац (Il Principe), је књига намењена да буде приручник за владаре.[3] Издата након његове смрти, књига је заговарала теорију да „циљ одређује средство“, што се сматра раним примером реалполитике. Уобичајена је грешка да се каже да циљ оправдава средство, што Макијавели ни у једном свом спису није написао. Макијавели је први мислилац који је уочио да политика не подлеже етичким принципима, јер оправдати нешто значи то учинити етички исправним.[4][5][6][7]

Николо Макијавели
Николо Макијавели
Лични подаци
Датум рођења(1469-05-03)3. мај 1469.
Место рођењаФиренца, Фирентинска република
Датум смрти21. јун 1527.(1527-06-21) (58 год.)
Место смртиФиренца, Фирентинска република
Филозофски рад
ЕпохаФилозофија Ренесансе
РегијаЗападна филозофија
ИнтересовањаПолитика, Војна теорија, Историја
ИдејеМакијавелизам, Утилитаризам
Утицаји одЦицерона, Тита Ливија, Салустија Криспа, Ксенофонта
Утицао наТомаса Хобса, Џејмса Харингтона, Русоа

Потпис

Израз макијавелистички данас описује уско, само-интересно понашање, и води многим неправилним схватањима Макијавелијеве филозофије.[8]

Николо Макијавели

Биографија уреди

Макијавели је рођен у Фиренци, као други син Бернарда ди Никола Макијавелија, адвоката (на добром гласу) и Бартоломее Ди Стефано Нели, његове жене. Оба родитеља су били чланови старог племства Фиренце. Од 1494. до 1512. године, Макијавели млађи је био официјелни владин службеник. Током овог периода, путовао је у дипломатске мисије у различите европске дворове у Француској, Немачкој, осталим италијанским градовима-државама. Бива кратко заточен у Фиренци 1512. године, затим борави у изгнанству и враћа се у Фиренцу. Умро је у Фиренци 1527. године и сахрањен је у цркви Санта Кроче.

Његов живот се може подијелити у три периода, од којих сваки чини посебну и важну еру историје Фиренце. Његова младост је текла истовремено са величином Фиренце као италијанске силе под вођством Лоренца Де Медичија званог Ил Мањифико (Величанствени). Пад Медичијевих у Фиренци се десио 1494. године, исте године када Макијавели ступио у државну службу. Током његове званичне каријере Фиренца је била слободна република, и ово стање је трајало до 1512. године, када су се Медичијеви вратили на сцену, и исте године Макијавели губи своју службу. Медичијеви су опет владали Фиренцом од 1512. до 1527. године, када су опет избачени из Фиренце. Ово је био период Макијавелијевог повећаног утицаја и вријеме његове литерарне активности; умире пар седмица након истјеривања Медичијевих у својој педесет осмој години 22. јуна 1527, без повратка у државну службу.

Младост уреди

Мада постоји врло мало писаних трагова o Макијавелијевој младости, Фиренца из тих дана је јако добро позната, па се рано окружење овог познатог грађанина Фиренце лако може замислити. Фиренца у то доба је описана као град са двије супротне струје живота, једна одређивана од стране енергичног (и аскетског) Савонароле, док је друга струја вођена од стране љубитеља раскоши Лоренца.

Макијавели нам у својој Историји Фиренце даје слику младића са којима је његова младост прошла. Он овако пише: „Они су били слободнији него њихови преци у облачењу и животу, и трошили су више у осталим врстама претјеривања, трошећи своје вријеме и новац у доколичарењу, коцкању, и женама; њихов главни циљ је био да се појаве добро обучени и да причају лукаво и оштро, док би онај који би повриједио друге на најлукавији начин носио титулу најпаметнијег“.

Служба уреди

Сљедећи период његовог живота је проведен у служби слободне фирентинске републике, која је процвјетала од истјеривања Медичијевих 1494. године до њиховог повратка 1512. године. Након четири године службе у једном од јавних уреда бива постављен за Канцелара и секретара друге канцеларије. Овде смо на чврстом тлу када желимо да сазнамо за догађаје у Макијавелијевом животу, због тога што је током овог периода он узео водећу улогу у пословима републике, и стога имамо његове декрете, записе да нас информишу, као и његове властите текстове. Малобројни преписи њега као секретара дају нам информације о његовим активностима, и допуњавају изворе из којих је он црпио искуства и карактере који испуњавају књигу „Владалац“.

Његова прва мисија је била 1499. године код Катерине Сфорце (Catherina Sforza), из чије је судбине извео закључак да је далеко боље заслужити повјерење народа, него зависити од тврђава.

Године 1500, бива послан у Француску да добије услове од стране Луја XII за наставак рата против Пизе: овај краљ је био онај, који је начином вођења својих спољних послова у Италији, починио пет кључних грешака у државништву које су сумиране у „Владоцу“, и који због истих је избачен из Италије. Он, такође, је био онај који се развео, што је био услов подршке од стране папе Александра VI.

Макијавелијев јавни живот је био већином доминиран догађајима произниклим од амбиција папе Александра VI и његовог сина, Чезара Борџије (Cesare Borgia), војводе Валентина (duca Valentino), и ови карактери испуњавају велики простор у књизи „Владалац“. Макијавели никад не оклијева да цитира акције војводе које су користиле узурпаторима који су жељели да задрже државе које су заузели.

Писање и смрт уреди

По повратку Медичијевих у Фиренцу, Макијавели, који се пар седмица узалуд надао да ће задржати своју службу под новим властодршцима Фиренце, бива отпуштен декретом датираним на 7. новембар 1512. Кратко након овога бива оптужен за саучесништво у неуспјелој завјери против Медичијевих и завршава у притвору гдје је стављен на тортуру. Нови медичијевски људи, међу којима и папа Лав X, осигурали су његово пуштање на слободу, и он се повлачи на своје мало имање у Сан Кашано, близу Фиренце, гдје се посвећује литератури. У писму Франческу Веторију, датираном 13. децембра, 1513, оставио је веома занимљив опис свог живота у овоме периоду, што указује на његове методе и мотиве за писање „Владаоца“(Il principe).

Учење уреди

Николо Макијавели је познат као аутор реченице: „Циљ оправдава сва средства“, мада се она тако формулисана не налази ни у једном његовом делу.[9] Он је сматрао да свако, па тако и владар има једну количину моћи, а циљ јесте да се та моћ што је могуће више увећа. При томе владар мора бити изван обичајних моралних кочница, што значи да хришћански морал и политика немају и не могу имати никаквих додирних тачака. Све што увећава моћ и власт јесте исправно примењивати. Иако се неки Макијавелијеви савети могу сматрати бескрупулозним, сам Макијавели упозорава да реално не треба мешати са идеалним.[9] У свом најпознатијем делу, Владаоцу, пише:


Списи уреди

Ово је списак Макијавелијевих главних радова (написао их је више од 30 током свог живота):

  • Discorso sopra le cose di Pisa, 1499
  • Del modo di trattare i popoli della Valdichiana ribellati, 1502
  • Del modo tenuto dal duca Valentino nell' ammazzare Vitellozzo Vitelli, Oliverotto da Fermo, etc., 1502 (Description of the Methods Adopted by the Duke Valentino when Murdering Vitellozzo Vitelli, Oliverotto da Fermo, the Signor Pagolo, and the Duke di Gravina Orsini)
  • Discorso sopra la provisione del danaro, 1502
  • Decennale primo (poem in terza rima), 1506
  • Ritratti delle cose dell'Alemagna, 1508-1512
  • Decennale secondo, 1509
  • Ritratti delle cose di Francia, 1510
  • Discorsi sopra la prima deca di T. Livio, 3 vols., 1512-1517
  • Il Principe, 1513 (The Prince)
  • Andria, comedy translated from Terence, 1513 (?)
  • Mandragola, prose comedy in five acts, with prologue in verse, 1513
  • Della lingua (dialogue), 1514
  • Clizia, comedy in prose, 1515 (?)
  • Belfagor arcidiavolo (novel), 1515
  • Asino d'oro (poem in terza rima), 1517
  • Dell'arte della guerra, 1519-1520 (The Art of War)
  • Discorso sopra il riformare lo stato di Firenze, 1520
  • Sommario delle cose della citta di Lucca, 1520
  • Vita di Castruccio Castracani da Lucca, 1520 (The Life of Castruccio Castracani of Lucca)
  • Istorie fiorentine, 8 books, 1521-1525 (History of Florence)
  • Frammenti storici, 1525.
  • Other poems include Sonetti, Canzoni, Ottave, and Canti carnascialeschi

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Niccolo Machiavelli - Italian statesman and writer”. 8. 8. 2023. 
  2. ^ „Niccolò Machiavelli”. 
  3. ^ Montesquieu (1689–1755) is a rival for this role. Lahtinen, Mikko (2009). Politics and Philosophy: Niccolò Machiavelli and Louis Althusser's Aleatory Materialism. BRILL. стр. 115—16. ISBN 9789047429944. 
  4. ^ B. Spinoza, Tractatus theologico politicua, V, 7
  5. ^ D. Diderot, Machivellianism, in Encyclopedie
  6. ^ J.-J. Rousseau, Contratto sociale, III, 6
  7. ^ Heller, Agnes (2015), Renaissance Man, Abingdon: Routledge, стр. 415, ISBN 9781317403302 
  8. ^ Giovanni Giorgini, "Five Hundred Years of Italian Scholarship on Machiavelli's Prince," Review of Politics (2013) 75#4 pp. 625–40
  9. ^ а б в „Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze”. Приступљено 15. 4. 2013. 

Литература уреди

Биографије уреди

Политичка мисао уреди

Italiјаnске студије уреди

  • Barbuto, Marcelo (2005), "Questa oblivione delle cose. Reflexiones sobre la cosmología de Maquiavelo (1469—1527)," Revista Daimon, 34, Universidad de Murcia. p. 34–52.
  • Barbuto, Marcelo (2008), "Discorsi, I, XII, 12–14. La Chiesa romana di fronte alla republica cristiana", Filosofia Politica, 1, Il Mulino, Bologna. p. 99–116.
  • Connell, William J. (2015), Machiavelli nel Rinascimento italiano, Milano, Franco Angeli.
  • Giuseppe Leone, "Silone e Machiavelli. Una scuola...che non crea prìncipi", pref. di Vittoriano Esposito, Centro Studi Ignazio Silone, Pescina, 2003.
  • Martelli, Mario (2004), "La Mandragola e il suo prologo", Interpres, XXIII. p. 106–42.
  • Martelli, Mario (2003), "Per la definizione della nozione di principe civile", Interpres, XXII.
  • Martelli, Mario (2001), "I dettagli della filologia", Interpres XX. p. 212–71.
  • Martelli, Mario (1999a), "Note su Machiavelli", Interpres XVIII. p. 91–145.
  • Martelli, Mario (1999b), Saggio sul Principe, Salerno Editrice, Roma.
  • Martelli, Mario (1999c), "Machiavelli e Savonarola: valutazione politica e valutazione religiosa", Girolamo Savonarola. L´uomo e il frate". Atti del xxxv Convegno storico internazionale (Todi, II-14 ottobre 1998), CISAM, Spoleto. p. 139–53.
  • Martelli, Mario (1998a), Machiavelli e gli storici antichi, osservazioni su alcuni luoghi dei discorsi sopra la prima deca di Tito Livio, Quaderni di Filologia e critica, 13, Salerno Editrice, Roma.
  • Martelli, Mario (1998b), "Machiavelli politico amante poeta", Interpres XVII. p. 211–56.
  • Martelli, Mario (1998c), "Machiavelli e Savonarola", Savonarola. Democrazia, tirannide, profezia, a cura di G.C. Garfagnini, Florencia, Sismel-Edizioni del Galluzo. p. 67–89.
  • Martelli, Mario and Bausi, Francesco (1997), "Politica, storia e letteratura: Machiavelli e Guicciardini", Storia della letteratura italiana, E. Malato (ed.), vol. IV. Il primo Cinquecento, Salerno Editrice, Roma. p. 251–320.
  • Martelli, Mario (1985–1986), "Schede sulla cultura di Machiavelli", Interpres VI. p. 283–330.
  • Martelli, Mario (1982) "La logica provvidenzialistica e il capitolo XXVI del Principe", Interpres IV. p. 262–384.
  • Martelli, Mario (1974), "L´altro Niccolò di Bernardo Machiavelli", Rinascimento, XIV. p. 39–100.
  • Sasso, Gennaro (1993), Machiavelli: storia del suo pensiero politico, II vol., Bologna, Il Mulino,
  • Sasso, Gennaro (1987–1997) Machiavelli e gli antichi e altri saggi, 4 vols., Milano, R. Ricciardi

Издања уреди

Колекције
  • Gilbert, Allan H. ed. Machiavelli: The Chief Works and Others, (3 vol. 1965), the standard scholarly edition
  • Bondanella, Peter, and Mark Musa, eds. The Portable Machiavelli (1979)
  • Penman, Bruce. The Prince and Other Political Writings, (1981)
  • Machiavelli, Niccolò (јануар 1994). Wootton, David, ур. Selected Political Writings. Indianapolis: Hackett Pubs. ISBN 087220247X. 
Принц
  • Machiavelli, Niccolò (2016). The Prince with Related Documents (Second изд.). Boston: Bedford/St. Martin's. ISBN 978-1-319-04892-1. . Translated by William J. Connell
  • Machiavelli, Niccolò (9. 10. 2015). W. Garner, ур. The Prince. Превод: Luigi Ricci. Adagio Press. ISBN 978-0996767705. 
  • Machiavelli, Niccolò (1961). The Prince. London: Penguin. ISBN 978-0-14-044915-0. . Translated by George Bull
  • Machiavelli, Niccolò (2006), El Principe/The Prince: Comentado Por Napoleon Bonaparte / Commentaries by Napoleon Buonaparte, Mestas Ediciones . Translated into Spanish by Marina Massa-Carrara
  • Machiavelli, Niccolò (1985), The Prince, University of Chicago Press . Translated by Harvey Mansfield
  • Machiavelli, Niccolò (1995), The Prince, Everyman . Translated and Edited by Stephen J. Milner. Introduction, Notes and other critical apparatus by J.M. Dent.
  • The Prince ed. by Peter Bondanella (1998) 101 pp = The%20Prince online edition[мртва веза]
  • ed. by Rufus Goodwin and Benjamin Martinez (2003) The Prince. ISBN 0937832383. . excerpt and text search
  • The Prince (2007) Machiavelli, Niccolò (2007). The Prince: Arc Manor's Original Special Student Edition. Arc Manor Publishers. ISBN 978-0979415401. . excerpt and text search
  • Machiavelli, Niccolò. The Prince, (1908 edition tr by W. K. Marriott) Gutenberg edition
  • Marriott, W. K. (2008). The Prince. Red and Black Publishers. ISBN 978-1-934941-00-3. 
  • Il principe (2006) ed. by Mario Martelli and Nicoletta Marcelli, Edizione Nazionale delle Opere di Niccolò Machiavelli, Salerno Editrice, Roma.
Открића на Ливију
  • Discorsi sopra la prima deca di Tito Livio (2001), ed. by Francesco Bausi, Edizione Nazionale delle Opere di Niccolò Machiavelli, II vol. Salerno Editrice, Roma.
  • The Discourses, tr. with introduction and notes by L. J. Walker (2 vol 1950).
  • Machiavelli, Niccolò (1531). The Discourses. Translated by Leslie J. Walker, S.J, revisions by Brian Richardson (2003). London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044428-5. 
  • The Discourses, edited with an introduction by Bernard Crick (1970).
Уметност ратовања
Флорентинске историје
  • History of Florence online 1901 edition
  • Machiavelli, Niccolò (1988), Florentine Histories, Princeton University Press . Translation by Laura F Banfield and Harvey Mansfield.
Кореспонденција
  • Juan Manuel Forte (edición y traducción), Madrid, La Esfera de los Libros, 435 págs. Machiavelli, Niccolò (2007). Epistolario privado. Las cartas que nos desvelan el pensamiento y la personalidad de uno de los intelectuales más importantes del Renacimiento. Esfera de los Libros. ISBN 978-84-9734-661-0. 
  • The Private Correspondence of Niccolò Machiavelli, ed. by Orestes Ferrara; (1929) = The%20Private%20Correspondence%20of%20Nicolo%20Machiavelli online edition[мртва веза]
  • Machiavelli, Niccolò (1996), Machiavelli and his friends: Their personal correspondence, Northern Illinois University Press . Translated and edited by James B. Atkinson and David Sices.
  • Also see Najemy 1993.
Поезија и комедија
  • Machiavelli, Niccolò (1985), Comedies of Machiavelli, University Press of New England  Bilingual edition of The Woman from Andros, The Mandrake, and Clizia, edited by David Sices and James B. Atkinson.
  • Hoeges, Dirk (2006). Niccolò Machiavelli. Dichter-Poeta. Mit sämtlichen Gedichten, deutsch/italienisch. Con tutte le poesie, tedesco/italiano. Reihe: Dialoghi/Dialogues: Literatur und Kultur Italiens und Frankreichs, Band 10, Peter Lang Verlag, Frankfurt/M. u.a. ISBN 978-3-631-54669-7. 

Спољашње везе уреди