Обојене револуције

Након пада комунизма у источној Европи 1991. године у њеном већем делу десиле су се демократске промене. У многим земљама, посебно бившим републикама Совјетског Савеза и Југославије, власт су преузели реформисани комунисти, односно посткомунистички социјалисти. Након деценије на власти ти комунистички режими почели су да падају по доста сличном сценарију. Главну улогу у тим демократским револуцијама, које неки називају обојене револуције, одиграле су невладине организације (НВО) и студентско-омладинске организације, које су делом финансирале и обучавале западне силе (САД и ЕУ) које су чиниле главну ударну снагу антисистемске пропаганде која је на крају довела до пада тих посткомунистичких система.

"Обојене револуције“ од СРЈ 2000. до Киргистана 2005.

Основне карактеристике демократских револуција

Главну узрок за настајање демократске револуције у некој земљи чини комунистички режим на чијем челу се налазе јак лидер. Такав режим је од стране Запада (САД и ЕУ) оцењен као ауторитаран, апсолутистички и диктаторски и делује супротно интересима Запада (САД и ЕУ). У таквој земљи постоје и опозиционе снаге, али су оне увек разједињене и са врло слабим утицајем(подршком на изборима) у земљи. Сама земља се налази у некој врсти економске блокаде коју јој је завео развијенији Запад (САД и ЕУ) и због које је економско стање у земљи лоше.

У таквој земљи настају НВО са јасним прозападним или антирежимским програмом које отпочињу реализацију програма из домена невладиног сектора уз помоћ средстава добијених са Запада (САД и ЕУ). Настанак тог типа НВО прати и оснивање медија који су финансијски независни од државе(уз помоћ средстава са Запада (САД и ЕУ)) тзв. независни или слободни медији.

Отпор! (СР Југославија)

Такви независни медији ускоро постају мета државе и њихов рад бива онемогућаван на све начине. Честе су заплене опреме, укидање струје и недостатак папира због неизмирених обавеза, а дешавају се и претње новинарима, па чак и њихова убиства под сумњивим околностима за шта опозиција у тој земљи и Запад (САД и ЕУ) оптужују врх комунистичког режима и њеног лидера.

У сам освит демократске револуције у земљи настаје студенсткоомладинска организација која подржава и залаже се за промену власти. Главне вође тих организација, често имају каријеру учешћа и рада у програмима НВО, а оне саме бивају обучене и финансиране од стране Запада (САД и ЕУ). Студентскоомладинске организације имају кључну улогу јер их чине млади људи који имају снаге и живот их није прегазио. Основна карактеристика њиховог деловања јесу, често, духовите кампање које приказују грешке и лоше стране комунистичког режима.

Претпоследњу фазу припрема за демократску револуцију чини удруживање опозиције и формирање јединственог демократског блока који ће се супротставити комунистичком режиму. У овом процесу главну улогу играју амбасадори земаља Запада (САД и ЕУ) у тој земљи, а чести су и одласци лидера тих демократских странака и касније демократског блока у земље Запада (САД и ЕУ) и њихови сусрети са представницима влада тих земаља.

Након тога удружени демократски блок у сарадњи са НВО и студенсткоомладинском организацијом отпочиње предизборну кампању за свргавање комунистичког режима демократским путем на изборима, али се све време кампање протура идеја о томе да ће комунистички режим извршити изборну крађу да би остао на власти и врше припреме народа да се у случају потребе изборна воља грађана одбрани мирним демонстрацијама. Током кампање се истиче подршка Запада (САД и ЕУ) демократизацији земље, као и то да ће када демократија завлада земљом Запад (САД и ЕУ) финансијски помоћи економски опоравак државе.

Резултати избора(председничких или парламентарних) које објављује државна комисија показују још једну победу комунистичког режима или неопходност другог изборног круга. Овакве резултате лажним проглашава демократски блок објављујући своје(према којима су они победили) и позива народ да мирним протестима искаже своје незадовољство изборном крађом и захтеве за признавањем изборне воље грађана. Изборну крађу потврђују и посматрачи који су независни од државе тзв. независни посматрачи који долазе из земаља Запада (САД и ЕУ) и држава које су на својој кожи осетиле демократске револуције.

Демократска револуција постиже свој циљ када припадници мирних народних протеста заузму зграде главних државних институција, што је пропраћено непослушношћу милицијских снага које одбијају да се супротставе припадницима мирних народних протеста у њиховом походу на зграде главних државних институција. На тај начин уз помоћ мирних народних протеста, демократски блок осваја власт и проглашава своје резултате избора тачним и валидним, након чега и формално преузима власт, чиме је окончан процес демократске револуције којом је са власти мирним путем са власти уклоњен комунистички режим, а земљом завладала демократија.

Финансирање

Финансирање ових покрета и организација врши се преко сличних организација иза којих стоји влада САД, а свуда се на списку донатора појављује име контроверзног америчког бизнисмена Џорџа Сороша и његовог Фонда за отворено друштво.

5. октобарске промене (ДОС+Отпор!) 2000.

Главни чланак: Демонстрације 5. октобра 2000.

Режим Слободана Милошевића и СПС

Уједињене нације су због његове политике увеле санкције СР Југославији. Ове санкције су укинуте у другој половини 90-их, али су опстале одређене политичке блокаде и западне силе су препоручивале суздржавање од улагања у економију СРЈ.

Слободан Милошевић и његов режим је све време своје владавине окарактерисан од стране Западних сила као комунистички диктатор. У изјави америчкој телевизији на питање да ли је комуниста, одговорио да је комуниста целог живота.

Настанак НВО и независних медија

Већ почетком `90 у СРЈ под утицајем Џорџа Сороша и његовог Фонда за отворено друштво настају прве НВО са јасним прозападним карактером.

Средином `90 настају и први медији који су финансијски независни од државе уз помоћ капитала са Запада (САД и ЕУ). Врло брзо након настанка тих независних медија тј. недржавних медија почињу и први прогони њихових новинара и покушаји укидања истих са мањим или већим успехом.

Настанак ОТПОР!-а

Главни чланак: Народни покрет Отпор

Почетком октобра 1998. године на београдском универзитету настаје студентска група чији је циљ борба против новог закона о универзитету који су заједнички донели СПС и СРС. Након окончања НАТО агресије на СРЈ ОТПОР! почиње са кампањом против Милошевића и његовог режима, у чему добија логистичку подршку са Запада (САД и ЕУ).

Штампање пропагандних плаката и материјала, финансирао је Запад (САД и ЕУ), а према западним изворима ОТПОР! је добио 5.000.000 америчких долара за набављање спрејева којима су широм Србије исцртаван симбол ОТПОР!а стиснута песница.

Током 2000. године активисти ОТПОР!а често су боравили у Будимпешти и Сентандреји где су их обучавали представници Запада (САД и ЕУ):

• Роберт Хелви, поручник војске САД
• Данијел Сервер, директор програма Института за мир САД

Настанак ДОС-а

Опширније:Демократска опозиција Србије

ДОС је формиран 10. јануара 2000. године у просторијама СПО у Београду. Од тог дана у ДОС су биле уједињене скоро све опозиционе странке на српској политичкој сцени.

Избори

Према званичном извештају државне изборне комисије кандидат ДОС-а др Војислав Коштуница добио је највише гласова у првом кругу, али не и довољно (више од 50% изашлих) да би победио у првом кругу.

Остале политичке партије и од државе независни посматрачи потврдили су његову победу у првом кругу.

5. октобар

На позив ДОС-а у Београду се 5. октобра скупио велики број људи да би мирно исказао своје незадовољство објављеним резултатима избора. Током тих демонстрација заузета је и запаљена Савезна скупштина и зграда РТС, након чега су милицијске станице у Београду и остале државне установе у граду одбиле да нападну демонстранте. Милорад Улемек и Црвене беретке нису поступиле по наређењу и нису се сукобиле са демонстрантима.

Након свега тога изборна комисија је признала изборне резултате и прогласила др Војислава Коштуницу за новоизабраног председника СРЈ са 50.24% гласова.

Револуција ружа (Грузија, УНП + Кмара!) 2003.

Главни чланак: Револуција ружа

Режим Едуарда Шеварднадзеа

Едуард Шеварднадзе је био министар спољних послова СССР од 1985. до 1990. године, када је поднео оставку на то место. Иако он уз руску помоћ стаје на чело Грузије, његова политика је јасно прозападна. О томе сведоче и оптужбе из Русије да се грузијска територија користи као база чеченских терориста за дејства против Русије. Његов режим су често потресале корупционашке афере, а ниво криминала у земљи је јасно стајао на путу економском развитку земље која је зависила од страних инвестиција.

Грузија, као кавкаска земља, има велики стратешки значај као земља кроз коју би могао проћи алтернативни нафтовод којим би се заобишла Русија у транспорту каспијске нафте ка Европи односно Западу (САД и ЕУ).

Опозиционе групације

Либерти (Слобода) институт у Грузији основан је 1996. године, а главни иницијатор његовог оснивања било је гашење од државе финансијски независне телевизије Рустави 2. Поред многобројних активности на пољу људских права, борбе против корупције и слободе говора, институт је пружао подршку и подстрекивао настанак студентских парламената из којих ће касније настати КМАРА!. Око 800 студентских активиста је уз помоћ Либерти института обучено за активности у покрету КМАРА!.

На универзитету у Тбилисију је 2000. године формирана студентска организација чији је циљ била борба против корупције на државним универзитетима. Ова студентска група почетком 2003. године уз помоћ и инструкције огранка америчког Либерти(Слобода) института у Грузији постаје покрет КМАРА! (ДОСТА!). Преко Либерти(Слобода) института и Сорошевог Фонда за отворено друштво припадници КМАРА! се повезују са активистима ОТПОР!а који их обучавају и дају им упутства у вези са својим искуствима у активностима борбе против Слободана Милошевића. Поред чланова КМАРА!, контакте са учесницима 5. октобарске револуције остварује и лидер, тада већ, удружене опозиције Михаил Сакашвили.

Некадашњи чланови Шеварднадзеове Грађанске Уније Грузије Михаил Сакашвили (Уједињени национални Покрет), Нина Бурџанадзе (Бурџанадзе-Демократе), Зураб Жванија (Бурџанадзе-Демократе) били су вође опозиције које су на парламентарним изборима у новембру 2003. године стајале насупрот Шеварднадзеу и Абашидзеу, мада нису стајале у заједничкој коалицији.

Избори

На изборима је победу, према државној изборној комисији, остварио Шеварднадзеов блок. Сакашвили је на основу својих резултата себе и своју странку прогласио победницима и позвао народ да мирним протестима одбрани победу, у том позиву и у потврди његове изборне победе(односно освајања највише места у скупштини) придружили су му се и лидери друге опозиционе групације Бурјанадзе-Демократе(Зураб Жванија и Нина Бурџанадзе).

Његову изборну победу и изборну крађу потврдили су и од државе независни посматрачи.

Протести

Мирни народни протести који су уследили трајали су две недеље, а у њима су поред лидера опозиције(Сакашвили, Бурјанадзе и Жванија) активно учествовали и активисти покрета КМАРА! и огранак америчке НВО Либерти(Слобода) институт у Грузији. Поред главног града Тбилисија, протести су захватили и веће градове у земљи. Симбол протеста биле су руже којима су Сакашвили и његове присталице приказивале своју одлучност да се ненасилним средствима боре за демократију.

Дана 22. 11. 2003. године у доба када је одржавана конститутивна седница новог сазива скупштине Сакашвилијеве присталице су пробиле милицијски кордон и упале у скупштину. Усред конститутивне седнице у халу су упале присталице опозиције са ружама у рукама и прекинуле заседање, а Шеварнадзе је уз помоћ телохранитеља успео да побегне из сале, а касније и из зграде скупштине. Оружане снаге Грузије одбиле су да интервенишу против демонстраната и спрече њихов продор у скупштину и разбију демонстрације.

Сутрадан су се уз посредовање руског министра спољних послова Игора Иванова састали са Шеварнадзеом Сакашвили и Жванија. На том састанку Шеварнадзе је поднео оставку и предао власт опозицији.

Наранџаста револуција (Украјина, ПОРА!) 2004.

Главни чланак: Наранџаста револуција

Евромајдан (Украјина) 2014

Главни чланак: Евромајдан

Белорусија (Заједно за Белорусију + Зубр!)?

Режим Александра Лукашенка

Александар Лукашенко је на челу Белорусије од 1994. године и својим доласком на власт ставио је тачку на почетак приватизације земље. Данас је у Белорусији скоро цела економија у рукама државе, а на снази су и даље комунистички закони из доба СССР.

Запад(САД и ЕУ) је режим у Белорусији окарактерисао као диктаторски и честе су оцене и протести због кршења људских права и слободе говора. У последње време се за Лукашенка често користи флоскула:„последњи европски диктатор“.

Белорусија се налази на значајном стратешком положају јер кроз њу пролази део гасовода којима руски природни гас стиже на територију ЕУ. Поред тога Белорусија извози војну опрему у земље које су на Западу(САД и ЕУ) означене као Осовина зла, а често поред опреме и обучава војнике тих земаља(Иран, Ирак).

Почетком НАТО агресије на СРЈ Лукашенко је предложио стварање Словенске заједнице коју би чиниле:

• Белорусија
• Русија
• Украјина
• Србија и Црна Гора

Стање и развој НВО и независних медија

НВО које финансира капитал са Запада(САД и ЕУ) постоје у Белорусији и активно су укључене у борбу за свргавање режима Александра Лукашенка. Запад(САД и ЕУ) је често критиковао режим у Белорусији због прогона и покушаја забране многих НВО.

Медији који су финансијски независни од државе постоје у Белорусији, али су они, као и њихови новинари, спутавани на многе начине.

У августу 2005. године ЕУ је издвојила 8.000.000 евра из свог буџета за потребе заштите људских права у Белорусији.

Покрет Зубр!

Опширније:Зубр!

У Белорусији постоји омладински покрет под именом Зубр! базиран на сличним покретима попут ОТПОР!, КМАРА!... који су постојали у неким источноевропским земљама пре демократских револуција које су се у њима касније одиграле.

Покрет је постао познат када су се његове вође 2005. године сусреле у Литванији са америчким државним секретаром Кондолизом Рајс.

Уједињење опозиције

Опозицију у Белорусији чини велики број странака различитих политичких опредељења, због чега је било тешко створити какав јачи опозициони блок који би могао преотети власт Лукашенку.

Конгрес САД донео је 2004. године одлуку о увођењу санкција Белорусији и о пружању финансијске помоћи опозицији у Белорусији.

На великој опозиционој конвенцији, на којој је било око 900 представника разних политичких странака и фракција, у октобру 2005. године између четворице кандидата за заједничког кандидата опозиције изабран је Александар Милинкијевич.

У предизборној кампањи опозиције учествовале су НВО које финансира Запад(САД и ЕУ), а сам Милинкијевич се током исте сусрео са већим бројем западних(САД и ЕУ) политичара, између осталог и са:

• Ангелом Меркел, канцеларом СР Немачке
• Хавијером Соланом,
• Валдасом Адамкусом, председником Литваније
• Жозе Мануелом Барозом, председником Европске комисије. Током своје кампање Миликијевич је истицао њену сличност са оном коју је у суседној Украјини водио Виктор Јушченко која је на крају довела до демократске револуције у Украјини познатијој као Наранџаста револуција.

Избори за председника 19. 3. 2006.

Пред изборе који су заказани, као последњу поруку својим бирачима и јавности Белорусије, Милинкијевич је најавио да ће избори бити покрадени и позвао своје присталице да се мирним протестима супротставе изборној крађи и изборе за своју победу.

Министар унутрашњих послова Белорусије поновио је да је на снази забрана окупљања и да ће се сви који буду организовали или учествовали на било каквим јавним окупљањима бити ухапшени као терористи.

Лукашенко је више пута поновио да се у Белорусији неће десити никаква обојена или цветна револуција и да ће само народ Белорусије одлучивати о њеној будућности о којој се неће одлучивати на Западу(САД и ЕУ). Пред изборе Лукашенко је истакао да ниједна зграда и државна институције неће бити заузета мирним протестима.