Википедија

Партизански брак

Партизански брак као привремени облик брачне заједнице у рату, настао је као изазов традиционално утврђеним родним улогама и тиме спречио снажну реакцију јавног мњења, пре свега оних снага, које су сматрале да ступањем у такав брак „наоружана жена угрожава традиционалну везу маскулинитета и војске, умањују мушки статус бораца, али и незаобилазно покрећу и тему морала” Примењиван је у НОБ од 1942 до 1945. године.[1] Самодисциплина и сексуална узорност промовисане су као партизанске вредности, али су у пракси заједнички живот у одредима, као и неизвесност и страх утицали на ослобађање емоција и успостављање блискости, што је требало на неки начин каналисати — склапањем партизанског брака.

На озваничење љубавних веза партизанским браком, утицала је и тежња руководства, да сачува морал у својим редовима, јер је наклоност жена и њихова подршка партизанском покрету видно оптерећивале, не само окупаторе већ и колаборационистичке власти и равногорски покрет, и тиме слабила њихову борбену готовост и деморалисала их. Тако је страх од слабљења морала у партизанским редовима резултовало одбраном породице, јер је један од основних мотива квислинга и равногорске пропаганде била тврдња да партизански покрет уништава управо породичне тековине.[2]

Након признавања љубавне везе, а затим склапања брачне заједнице пред партијским органима КПЈ, брачни парови су наредбом команданта раздвајани и упућивани у друге чете, чиме је фактички онемогућаван њихов контакт.

Општа разматрања о моралу у војсци уреди

Значајан моменат у креирању стереотипа о моралу, промискуитету и суровости у војним одредима у којима су ратовале и жене, имала је чињеница да су те стереотипе стварали углавном мушкарци који су током рата били у позадини борбрних дејстава и који су се већ самим тим осећали инфериорно у поређењу са мушкарцима ратницима (било на којој страни), пас се зато у већини држава које су увеле помоћне женске војне службе повремено покретало питање морала, ванбрачних и брачних веза у тим одредима.

У Великој Британији је чак одређен парламентарни комитет задужен да утврди истину о причама о алкохолизму, промискуитету и ванбрачним трудноћама жена у одредима. Насупрот раширеним гласинама, комитет је 1942. изнео закључак да жене у овим службама имају значајно мању стопу ванбрачних трудноћа, и да је склапање ратних бракова значајно мањи него у цивилству међу истим социјалним групама.[1]

Слично питање покретано је и у Сједињеним Америчким Државама 1943. године, као и у Совјетском Савезу где су такође постојала мишљења да су жене у војним одредима склоне љубавним везама.

Став који је постојао у југословенским комунистичким круговима да су комунисти људи посебног кова са аскетским моралом и спремношћу на жртву, додатно је појачан након сузбијања слободне љубави у међуратном периоду, и пренео се и на народноослободилачки покрет. Јер је култ револуционарне аскезе према Владимиру Дедијеру имао дубље корене: био је одлика револуција попут француске и руске, а потицао је и из народних обичаја који су налагали уздржавање од сексуалних односа у време ратова, буна и великих промена.[3]

Учешће жена у народноослободилачком покрету један је од значајних феномена у модерној историји. Жене су доказале да у модерном рату могу да се боре једнако као и мушкарци. А много партизана и партизанки се одрекло „нормалног браћног живота“ и прихватиле ризике смрти, рањавања и заробљавања, мучења, недостатак основне хигијене и интимности.

Предуслови уреди

Међутим и поред примена пуританске етике пропагиране од стране комунистичке организације током рата била је у значајној мери отежана ступањем жена у партизанске одреде. Заједнички живот мушкараца и жена, страх, патња, неизвесност и смрт били су један од значајан фактор у приближавању и успостављању интимних односа патизанки и партизана, имајући у виду да према истраживањима ратна ситуација и могућа смрт љубав приближава људе. Љубавне односе нису иницирали само мушкарци, већ и жене.

Боравак у партизанима, ван контроле родитеља, значио је за омладину стицање нових слобода, па одатле и њихово слободније упуштање у сексуалне односе. По ступању у одреде, младићи који су пре рата били у љубавним везама са појединим девојкама користили су та познанства и покушавали да девојке привуку и ангажују на пружању подршке народноослободилачкој војсци, и на тај начин сачувају и одрже започету везу.[4]

А младост и полет, као и љубав, чинили су борбу страственијом, подстичући осећај и потребу да се докаже пред вољеном особом и да се постане херој.[1]

Већ на почетку устанка међу сеоским девојкама био је раширен став да су комунисткиње жене ниског морала, које ступају у односе са свим борцима у одреду. Па су у том смислу девојке у сурету са партизанима често без већег устезања запиткивале и партизанке и партизане о њиховом сексуалном животу и моралу, алудирајући на њихов слободан живот, што се показивало као један од главних момената њиховог интересовања. Провоцирање разговора о сексуалном животу представљало је заправо неку основу успостављања контакта са партизанима, који су се понекад осећали и угрожени наступом радозналих сеоских жена.[5]

Иако постоје писани документи да је успостављање љубавних веза у одредима кажњавано смрћу, таква казна примењивана је чешће у случајевима силовања које би починили припадници народноослободилачких одреда. Силовања сељанки од стране партизана дешавала су се у околини Чачка током устанка 1941, а један број партизана који су били „некоректни“ према другарицама, стрељан је после испитивања.[6]

Партизански брак уреди

Питање интимних односа мушкараца и жена у НОБ решено је и легализовано партизанским браком. Ступањем у брак припадници одреда усмеравани су на тај начин ка моногамији чиме је спроведена контрола интимних односа пошто се испоставило да их није било могуће сасвим сузбити и искоренити. Партија је на тај начин контролисала интимни живот припадника одреда, што је био један од њених главних циљева, у спречавању наморалних љубавних веза.

Неформално венчање или „партизански брак” склопан је по одобрењу партијске организације, а примењиванивано је од 1942. и представљао је значајно средство за регулисање сексуалних односа у одреду.

Пред партизанске парове на овај начин стављана је могућност избора или да се разиђу или да склопе партизански брак пред Партијом и са одобрењем партијске организације.[7] Како су поједине бригаде током 1944. године критиковане да су на таква венчања гледале сувише круто то је за последицу узроковало појаву нешто већег броја недозвољених односа.[8]

Након признавања љубавне везе, а затим склапања партизанског брака, брачни парови су наредбом команданта раздвајани и упућивани у друге чете, чиме је фактички онемогућаван њихов контакт.

Ово је био ефикасан принцип обуздавања и каналисања интимних односа припадника одреда и њиховог усмеравања ка испољавању војне борбености. Спутавање сексуалних нагона утицало је и на појаву „агресије против свога Ја“, која се празнила и путем самопожртвовања.[9] У том смислу је и Ивлин Во идеализовао односе партизанки и партизана истичући да је патриотски занос „потпуно потиснуо секс“.[10]

Такође раздвајање супружника које је тек после ослобођење донело и спајање растурених породица, чији су чланови током рата преживели различите судбине и имало понекад супротна искуства, често је била непремостива препрека за успостављање заједничког живота у миру.

У том смислу издато је Упутству штаба Првог шумадијског НОП одреда „Милан Благојевић“ априла 1944. године у коме је истакнуто:

У одредима мора постојати челична дисциплина и развијено другарство, а да брачни парови морају бити раздвојени у различите чете.

Овим и другим упутствима команданата одреда препоручено је да они који успостављају интимне односе буду строго кажњени да би послужили као застрашујући пример, а током 1944. године усталила се пракса да се одржавају посебни партијски састанци, на којима је често главна тема било питање односа мушкараца и жена.

Очување породице и њених чланова током рата, за многе парове, нарочито жене значило је довољну утеху, наду и сатисфакцију упркос ратним недаћама,[11] а међусобна посвећивања између два борбена дејства, олакшавало им је навикавање на будуће мирнодопске услове живота.[12]

Извори уреди

  1. ^ а б в Љубинка С. Шкодрић, Положај жена у окупираној Србији 1941–1944., докторска дисертација Београд, 2015.
  2. ^ ВА, Ча, 12-3-52
  3. ^ V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju J B Tita II, str. 690.
  4. ^ ИАБ, Бдс, J-233
  5. ^ Милутин Стојић, Осветљавање истине, ДОКУМЕНТА ЗА ПОЛИТИЧКУ И ВОЈНУ ИСТОРИЈУ ЧАЧКА 1938-1941. I, стр. 479
  6. ^ Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, III, стр. 249
  7. ^ Partizanke. Žene u Narodnooslobodilačkoj borbi, Novi Sad 2010, str. 57
  8. ^ Dokumenti centralnih organa КПЈ, XX, str. 294.
  9. ^ Хуго Клајн, Ратна неуроза Југословена, Београд 1995, стр. 40-41
  10. ^ Весна Голдсворти, Измишљање Руританије. Иимперијализам маште, Београд 2005, стр. 190
  11. ^ Милице Бабовић Бакић, Токови историје, 1-2/2002, 89-117, стр. 116.
  12. ^ S. Božović, Ratne ljubavi, treće izdanje, 1987. godina, Beograd, str. 52.

Литература уреди

  • Милан Борковић, „СКОЈ и омладина Србије у партизанским одредима 1941. године“, Ужички зборник, 10/1981, 127-147. стр. 137.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Партизански_брак&oldid=26970686”