Википедија

Песма леда и ватре

Песма леда и ватре (енгл. A Song of Ice and Fire) је недовршени серијал романа епске фантастике америчког аутора Џорџа Р. Р. Мартина. Мартин је започео писање романа 1991. године, а први роман је објављен 1996. Првобитно је планиран као трилогија, али се серијал тренутно састоји од 5 књига са још 2 које су планиране. Као додатак има још три новеле, а планиране су још неколико. Синопсис новела је изведен из главног синопсиса серијала.

Песма леда и ватре
{{{алт_слике}}}
Корице серијала Песма леда и ватре
Игра престола (1996)
Судар краљева (1998)
Олуја мачева (2000)
Гозба за вране (2005)
Плес са змајевима (2011)
Ветрови зиме (необјављена)
Сан о пролећу (необјављена)
АуторЏорџ Р. Р. Мартин
Изворни насловA Song of Ice and Fire
ПреводилацНикола Пајванчић
ЗемљаСАД
ЈезикЕнглески
ЖанрЕпска фантастика
ИздавачBantam Books (САД, Канада)
Voyager Books (UK, Аустралија)
AST (Русија)
Лагуна (Србија)
Датум издавања1. август 1996. (1996-08-01)
(27 година, 8 месеци, 2 седмице и 1 дан)

Прича Песме леда и ватре се догађа у измишљеном свету, углавном на континенту званом Вестерос, али такође и на великој копненој маси на истоку знаном као Есос. Раса већине ликова је људска, али како серијал одмиче друге расе се додају, као на пример Туђини, надљудска хладна раса са Севера за коју се веровало да је истребљена, и змајеви који бљују ватру са Истока. Радња се дешава са тачке гледишта из трећег лица са прегршт ликова (31 на крају пете књиге).

Главна прича има три засебна тока, али како радња одмиче они се све више преплићу. Први ток је династички грађански рат за контролу над Вестеросом између неколико породица. Друга је растућа претња од Туђина, који се налазе иза великог леденог зида на северној граници Вестероса. Трећа је амбиција Денерис Таргарјен, протеране ћерке краља убијеног 15 година раније у другом грађанском рату, да се врати у Вестерос и поврати престо.

Серијал је преведен у више од 20 језика. Четврта и пета књига су заузеле врх листе бестселера Њујорк Тајмса 2005. и 2011. године. Укупно продато је више од 15 милиона примерака књига широм света.[1] Једна од додатних новела је добила Hugo Award у категорији научне фантастике. Серијал је подлога многим другим делима укључујући и телевизијску серију ХБО-а Игра престола, серијал стрипова, карташким играма, таблерским играма и двема видео играма.[2]

Радња уреди

  УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Песма леда и ватре прати три главне радње, које су подељене географски и ликовима. Сви догађаји су испричани из перспективе лика који их посматра. Смештена у Седам краљевстава на измишљеном континенту званом Вестерос, главна радња описује многе борбе за Гвоздени престо, после краљеве смрти у првој књизи. Друга радња се дешава на крајњој северној граници Вестероса, на огромном зиду, сазиданом од леда и шљунка, који штити краљевство од митских створења северно од њега. Трећа радња се дешава у огромном источном континенту званом Есос и прати авантуре ћерке краља и претходне владајуће династије, која жели да поврати престо.

Игра престола започиње владавином Роберта Баратеона на Вестеросу. После његове смрти, током прве књиге, његов син Џофри преузима Гвоздени престо уз подршку мајчине снажне породице, куће Ланистера. Када лорд Едард Старк, Робертова десница, открије да Џофри и његови брат и сестра нису у ствари Робертова деца, Робертова млађа браћа Станис и Ренли започињу борбу за престо. У међувремену, неколико регија се отцепљује од краљевства: Едардов најстарији син Роб је проглашен за Краља на Северу и Белон Грејџој за краља Гвоздених острва. Овај такозвани рат Пет краљева је у пуном јеку до половине друге књиге (Судар краљева) са још неколико људи који се придружују борби за власт.

У међувремену, зима стиже на Вестерос са севера. Огроман зид од леда и шљунка је конструисан на крајњем северу пре више хиљада година, са циљем да чува границу од северних претњи попут Туђина, мистичних створења који нису виђени пре више од 8000 година. Заклето братство Ноћне страже, које брани Зид, углавном се сукобљавало са људским дивљанима који живе иза Зида, све док се нису опет појавили први Туђини на почетку Игре престола. Прича Ноћне страже се углавном прича из перспективе Џона Снежног, копилета Неда Старка, који се уздиже кроз рангове Страже и сазнаје за праву претњу са севера. До краја треће књиге Олује мачева, радња се све више спаја са грађанским ратом на југу. Станис, једини преживели од првобитних петоро зараћених краљева, долази на Зид да га брани од инвазије дивљана. У петој књизи, Плес са змајевима, Џофријев млађи брат Томен влада Гвозденим престолом, са његовом мајком, а касније и ујаком који касније постаје и регент, док се зима полако приближава главном граду.

Прича Денерис Таргарјен, последњег припадника куће Таргарјена и још једног борца за престо, је углавном засебна све док јој се више главних ликова не придруже у Плесу са змајевима. Живећи у егзилу на континенту Есосу, Денерисине авантуре приказују њене растуће способности владара. Њено уздизање прати рођење три змаја, створења за које се мислило да су истребљени. Због породичног грба ова створења имају само симболично значење све док довољно не порасту и употребе се тактички за заузимање Гвозденог престола.

Историја издавања уреди

Преглед уреди

Све информације испод су са америчког издања. Серијал је преведен на више од 20 језика.

# Наслов Стране Поглавља Аудио књига Година издавања
1. Игра престола 807 (704 тврди повез) 73 33h 53m Август 1996.[3]
2. Судар краљева 969 (784 тврди повез) 70 37h 17m Фебруар 1999.[4]
3. Олуја мачева 1128 (992 тврди повез) 82 47h 37m Новембар 2000.[5]
4. Гозба за вране 976 (784 тврди повез) 46 31h 10m Новембар 2005.[6]
5. Плес са змајевима 1136[7] (959 тврди повез) 73 48h 56m Јул 2011.[8]
6. Ветрови зиме[9] (Необјављена)
7. Сан о пролећу[10] (Необјављена)

Три новеле засноване на поглавља су изведене из књиге и објављиване између 1996. и 2003. године:

  • Blood of the Dragon (срп. Крв змаја) (Јул 1996),[11] заснована на Данерисина поглавља књиге Игра престола.
  • Path of the Dragon (срп. Пут змаја) (Децембар 2000),[12] заснована на Данерисина поглавља књиге Олуја мачева.
  • Arms of the Kraken (срп. Руке Кракена) (Март 2003),[13] заснована на поглавља Гвозденог острва из књиге Гозба за вране.

Прве три књиге (1991—2000) уреди

 
Џорџ Р. Р. Мартин, аутор серијала

Џорџ Р. Р. Мартин је већ био успешан писац научне фантастике и телевизијски сценариста, пре писања Песме леда и ватре.[14] Мартин је издао своју прву причу 1971. године, а први роман 1977.[15] До половине 1990-их, добио је три Хјуго награде, две Небјуле и друге награде за писање кратких фикцијских прича.[16] Иако су његове књиге добро примљене међу заједницом фантастичне фикције, његово читалаштво је остало релативно мало, па је Мартин узео посао писца у Холивуду средином 80их.[16] Углавном је радио на оживљавању Зоне сумрака током целе 1986. и серије Beauty and the Beast (срп. Лепотица и звер) од 1987. до 1990. Такође је развио своје ТВ пилоте и писао филмска сценарија. Постајући фрустриран што његове пилот епизоде и сценарија нису разматране,[16] постао је уморан од телевизијског ограничења буџета. Често се од њега захтевало да избацује поједине ликове и сцене битака, због недостатка буџета.[17] Ово је натерало Мартина да се опет окрене писању књига.[16] Волећи дела Џ. Р. Р. Толкина у свом детињству, желео је да пише епску фантастику, али није имао никакву одређену идеју.[18]

Док је Мартин правио паузу између два холивудска пројекта 1991. године, започео је писање научно фантастичног романа Авалон (енгл. Avalon). После три поглавља, добио је идеју о дечаку који посматра обезглављење човека и проналажење језовука у снегу, што ће у ствари постати прво поглавље после пролога у Игри престола.[19] Остављајући Авалон на страну, Мартин је завршио ово поглавље за неколико дана и постао је сигуран да је то део веће приче.[20] После још неколико поглавља, Мартин је увидео да је његова нова књига у ствари епска фантастична прича,[20] па је почео да прави мапе и родослове.[14] Међутим, писање ове књиге је било прекинуто на неколико година, када се Мартин вратио у Холивуд да буде продуцент серије Doorways, коју ABC није никада приказао.[17]

Настављајући да ради на Игри престола 1994. године,[17] Мартин је дао прве 200 странице планиране трилогије своме агенту, са намером да наставци Плес са змајевима и Ветрови зиме уследе.[21] Када је Мартин руком написао још 1400 стране, крају трилогије нигде није било.[21] Схватио је да серијал мора да буде дуг барем четири, евентуално шест књига,[17] тачније две трилогије једне приче.[22] Мартин који је волео двосмислене наслове, сматрајући да обогаћују писање, изабрао је за наслов Песма леда и ватре, где су раса хладних Туђина означавали реч „Лед“, а ватрени змајеви реч „Ватра“. Реч „песма“ се већ употребљавала у Мартиновим делима, као што је Песма за Лију (енгл. A Song for Lya) и произилази из његове опсесије са песмама.[23]

Прегледани рукопис Игре престола је имао 1088 стране (без апендикса),[24] а роман је издат августа 1996.[3] Роберт Џордан, аутор серијала књига Точак времена, написао је кратку белешку о корицама књиге, које су утицале да књига и серијал буду рано прихваћени међу читаоцима фантастике.[25] Пре објављивања Игре престола, издата је новела Крв змаја (срп. Blood of the Dragon) и следеће 1997. године добила је Хјуго награду у категорији „Најбоља новела”.[26]

Око 300 страна је отклоњено из Игре престола, да би биле искоришћене за почетак друге књиге Судар краљева.[21] Издата је фебруара 1999. у САД,[4] са 1184 страница без апендикса.[24] Судар краљева је прва књигу из серијала која је доспела на бестселер листу,[17] достигавши 13 место листи бестселера Њујорк тајмса 1999.[27] После успеха филмова Господар прстенова, Мартин је почео да добија прве понуде од разних продуцената за продавање права на серијал.[17]

Мартин је каснио у предавању треће књиге Олује мачева за штампање.[16] Последње поглавље које је написао је било о „Црвеном венчању“, које је познато по насилношћу. Олуја мачева је била дуга 1521 страну без апендикса,[24] што је стварало проблеме многим Мартиновим издавачима широм света. Bantam Books је Олују мачева издала у форми једне књиге у Сједињеним државама новембра 2000. године,[5] док су едиције на другим језицима подељене на два, три чак и четири дела.[24] Олуја мачева је дебитовала на 12. месту Њујорк Тајмсове листе бестселера.[26][28]

Премошћавање временске празнине (2000—2011) уреди

После Игре престола, Судара краљева и Олује мачева, Мартин је првобитно намеравао да напише још три књиге.[16] Четврта књига експериментално названа Плес са змајевима, требало је да се фокусира на повратак Данерис Таргарјен на Вестерос и њен улазак у главни конфликт.[22] Мартин је желео да ову причу смести пет година после Олује мачева тако да би млађи ликови могли да одрасту, а змајеви постану већи.[29] Слажући се рано са својим издавачима да нова књига треба бити краћа од Олује мачева, Мартин је желео да напише роман сличан по дужини са Сударом краљева.[24] Дуги пролог је требало да објасни све што се догодило у међувремену.[30]

Године 2001, Мартин је још увек био оптимистичан да ће излазак четвртог наставка бити у последњем кварталу 2002.[23] Међутим, петогодишња празнина није успевала на свим ликовима током писања. Са једне стране, Мартин није био задовољан причањем догађаја само кроз флешбекове и ретроспективу. С друге стране, било му је невероватно да се за тих пет година ништа није могло догодити.[29] После једногодишњег рада на књизи, Мартин је схватио да ће му требати још једна књига која ће повезати догађаје, коју је назвао Гозба за вране (енгл. A Feast for Crows).[29] Гозба за вране се надовезивала одмах после краја треће књиге, па је Мартин на крају одбацио идеју о петогодишњој празнини.[23] Пролог дуг 250 страна је помешан са новим ликовима из Дорне и Гвоздених острва.[30] Ове проширена и коначна прича је доста компликовала Мартинову замишљену радњу.[31]

 
Грб куће Старка, са језовуком на штиту.

Дужина рукописа Гозбе за вране је престигла дужину рукописа Олује мачева.[29] Мартин није имао вољу да направи потребне резове, како би довео дужину књиге доступну за штампање, јер би то нарушило ток приче који је имао на уму. Такође није желео да штампа књигу у микроформату,[24] а и одбацио је идеју издавача о дељењу наративне хронологије на „Први“ и „Други део“ Гозбе за вране.[32] Каснећи са књигом, Мартин није ни почео да пише све приче за све ликове,[33] а противио се завршавању књиге без разрешења њихових прича.[29]

Како су ликови раштркани по целом свету,[34] Мартинов пријатељ је предложио да се прича подели географски у две књиге од којих ће Гозба за вране бити прва.[32] Овај приступ је дао Мартину простора да доврши започете приче баш као што је првобитно намеравао[24] и годинама касније је сматрао да је овај приступ најбољи.[34] Мартин је преместио недовршене приче ликова који се налазе на исток (Есос) и север (Зимоврел и Зид) у следећу књигу (Плес са змајевима),[35] док је Гозба за вране покривала приче које се дешавају на Вестеросу (Краљева Лука, Речне земље, Дорна и Гвоздена острва).[24] Обе приче почињу одмах са завршетком Олује мачева,[34] и њихове радње теку истовремено уместо једна после друге, садржећи различите ликове са малим неслагањима.[24] Мартин је преполовио причу Арје Старк и она се појављује у обе књиге, а најпопуларније ликове (Џон Снежни, Тирион Ланистер и Денерис Таргарјен) је пребацио у Плес са змајевима.[35]

После издавања књиге октобра 2005. у УК,[36] и новембра 2005. у САД,[6] Гозба за вране је одмах отишла на сам врх листе бестселера Њујорк тајмса.[37] Међу позитивним критикама Лев Гросман из Њујорк тајмса је Мартина назвао „америчким Толкином“.[38] Међутим, неки обожаваоци и критика су били разочарани што је прича подељена на два дела и што су судбине неких ликова остале неразјашњене после краја Гозбе за вране.[39][40] По издању четврте књиге, Мартин је рекао да је Плес са змајевима био допола завршен,[39] и било је најављено његово издавање годину дана после Гозбе за вране.[1] Међутим планирани датуми издавања су неколико пута одлагани. У међувремену, HBO је добио права да претвори Песму леда и ватре у ТВ серију 2007. године.[41] Првих десет епизоде које покривају Игру престола су издате априла 2011. године.[42]

Са око 1600 страница, најдужа од свих претходних књига,[14][39] Плес са змајевима је на крају издат јула 2011. године, после шест година писања.[17] Прича Плеса са змајевима сустиже и престиже причу Гозбе за вране, после једне трећине књиге.[33] Али ипак покрива мање него што је Мартин планирао, јер је исечена једна велика битка као и завршетак прича неколико ликова.[14] Мартин је кашњење приписивао своме расплету „Мириновог чвора“, коју је објаснио као „израду хронологије и ликова који ће да се сједине као различите теме код [Денерис].“[40] Мартин је кашњење такође приписивао његовом превеликом преправљању и усавршавању приче, али је гласно одбацио теорије екстравагантних критичара који су говорили да је изгубио интересовање за серијал, као и да намерно одуговлачи како би добио више новца.[39]

Планирани романи и будућност уреди

Шеста књига ће се звати Ветрови зиме (енгл. The Winds of Winter), наслов који је требало да има последња књига планиране трилогије.[34] До половине 2010. године, Мартин је већ завршио пет поглавља Ветрова зиме са тачке гледишта Сансе Старк, Арје Старк, Аријане Мартел, накупивши око 100 страница.[9][43] Ветрови зиме ће разрешити рано клифхенгером Плеса са змајевима и отвориће се двема великим биткама која су се [у петој књизи] спремале.[44] После издавања Плеса са змајевима, Мартин је најавио да ће се вратити писању у јануару 2012. године,[14] а у међувремену је проводио време на књижевним турнејама, конвенцијама и радио на свом делу Свет леда и ватре, које је желео да заврши пре 2012. Такође је радио и на новели Витез Седам краљевстава, која ће се појавити у антологији званом Dangerous Women (срп. Опасна жена).[45][46]

Децембра 2011. Мартин је на свом вебсајту поставио поглавље из Ветрова зиме, са тачке гледишта Теона Грејџоја и обећао је да ће поставити још једно поглавље у едицији Плеса са змајевима са тврдим корицама, које ће се објавити на лето 2012.[44][47] Са 200 страна написаних до марта 2012. године, Мартин се нада да ће завршити Ветрове зиме много брже него пету књигу.[39] Пре објављивања пете књиге имао је доста проблема са обожаваоцима који су непрестано говорили да је своје датуме објављивања процењивао превише оптимистично, па се зато сада уздржава о апсолутном датуму објављивања шесте књиге.[14] Његова реалистична процена завршетка Ветрова зиме може бити три године са добрим темпом,[48] али ће шеста књига коначно „бити завршена када буде завршена.“[34]“ Мартин не намерава да опет ликове раздваја географски, али је такође изјавио: „Три године од [2011] када седим са 1800 страна рукописа без краја на видику, ко то дођавола зна.“[18]

Незадовољан првобитним насловом последње књиге, Време за вукове (енгл. A Time For Wolves), Мартин је за наслов седме књиге одабрао Сан о пролећу (енгл. A Dream of Spring) 2006. године.[10] Мартин је одлучан да заврши серијал седмом књигом,[14] али оставља простор за осму књигу која ће завршити серијал.[34] Са зацртаним планом да исприча причу од почетка до краја, неће прекратити причу како би она стала у планиран број књига.[49] Мартин је био уверен да ће издати преостале књиге, пре него што их телевизијска серија сустигне,[18] али је рекао све важне тачке приче двојици главним продуцентима серије у случају да умре.[18] (Стар 62 године 2011. Мартин по свима мерилима има добро здравље.)[50] Међутим, Мартин никада не би дозволио неком другом писцу да заврши серијал.[39] Он зна крај у грубим цртама, као и будућност главних ликова,[18] и завршиће серијал са горкослатким елементима где нико неће живети срећно до краја живота.[26] Мартин се нада да ће написати крај сличан крају Господара прстенова за кога сматра да има задовољавајућу дубину и резонанцу. Са друге стране, Мартин је свестан изазова избегавање ситуација као што су финале серије Изгубљени, који је обожаваоце серије разочарало, због тога што се крај доста разликовао од њихових нагађања.[34]

Што се тиче Песме леда и ватре као његов магнум опус, Мартин је сигуран да неће писати ништа писати у овој размери и да ће се вратити овом универзуму само путем једноделних романа.[30] Више воли да пише приче о ликовима из других периода историје Леда и ватре, уместо директне наставке серијала.[51]

Инспирација и писање уреди

Жанр уреди

Џорџ Р. Р. Мартин верује да су најтемељнији утицаји они искушени у детињству, читајући Х. Ф. Лавкрафта, Роберта Е. Хауарда, Џ. Р. Р. Толкина, Роберта А. Хајнлајна, Ерика Френка Расела, Андрее Нортон,[20] Ајзак Асимова[23] и Мервина Пика у младости.[52] Мартин и сам никада није разврставао имагинативну структуру аутора на научну фантастику, фантастику и хорор,[52] па тако данас све те жанрове пише са лакоћом.[53] Мартин је класификовао Песму леда и ватре као „епску фантастику“[48] и посебно је именовао Толкина и Теда Вилијамса, као веома утицајне на настанак серијала.[23][52] Његов омиљени савремени аутор је Џек Венс,[23] иако Мартин сматра да серијал није превише Венсовски.[22]

Средњовековна поставка је била традиционална позадина за епску фантастику чак и пре Толкина,[22] чије писање и даље доминира жанром.[39] Међутим, пре писања серијала Леда и ватре, Мартин је осетио да су многи имитатори Толкина писали о „дизнилендском средњем веку фантазије“ без хватања праве бруталности тога времена.[55] Историјска фикција му је више погодовала и била реалистичнија.[55] Фасцинирала га је драматичне могућности средњовековног контраста, као што су истовремено постојање витештва и права бруталност рата, као и постојање разметљивих замкова који су били окружени страћарама.[22] Међутим, док су судбине историјских ликова знали информисанији читаоци,[52] оригинални ликови су остављали читаоце у неизвесности и емпатији.[53] Тако је Мартин желео да комбинује реализам историјске фикције са магијом највећих фантазија,[55] више остављајући магију по страну а истичући битке и политичке интриге.[16]

Мартину је нашироко признато одвођење фантазије у правцу одраслих.[39] За Вашингтон пост серијал се заснива на бруталној реалности средњег века, упркос фантастичним елементима као што су змајеви и чаробњаци.[56] Лос Анђелес тајмс истиче снажне елементе хорора и снажне, често непристојне телесности Песме леда и ватре у односу на имплицирану критику моралне једноставности Толкинових дела.[57] Атлантик је оценио романе као „тешку фантастику“ са рањивим ликовима, за које читаоци могу да се емоционално повежу.[58] Си-ен-ен је 2000. године оценио да су Мартинови зрели описи доста искренији неголи они код других аутора фантастике,[59] иако је Мартин оценио да је жанр фантастике постао доста грубљи и оштри деценију касније и да нека дела других писаца су били доста зрелији од теме његових романа.[49]

Процес писања уреди

Почевши да пише нешто епско,[59] Мартин је планирао да напише 3 књиге са по 800 страна у раном раздобљу серијала.[52] Његов оригинални уговор са издавачима му је давао рокове од једне године, заснован на раним литерарним радовима током холивудских дана,[29] али Мартин није знао колико ће да му буду дуге књиге.[29] Године 2000, Мартин је планирао да му писање једне књиге буде дуго 18 месеца до две године, а своју последњу од шест планираних књига је замислио да изда 5-6 година касније од задње издате књиге.[26] Међутим како се серијал Леда и ватре развио у највећу и најамбициознију причу коју је он икада покушао да пише,[35] остало му је да изда још две књиге од 2012. године. Мартин је рекао да једино може да се удуби у писање када је у својој канцеларији у Санта Феу.[16] Почиње да пише сваки дан у 10 сати ујутру тако што преправља и дотерује све што је написао претходног дана,[53] а може да пише цео дан или да не напише готово ништа.[16] Вишак материјала ранијих верзија чува, јер постоји могућност да их опет искористи.[35]

 
Песма леда и ватре је инспирисана Ратом ружа (на слици), серијал династичких ратова који је уздрмао Енглеску.

Мартин је причу Леда и ватре сместио у имагинираном свету инспирисаном Толкиновим писањем.[18] За разлику од Толкина који је створио нове језике, митологију и историју Средње земље дуго пре него што је написао Господар прстенова, Мартин је почео са грубом скицом замишљеног света који током писања употпуњава.[39] Он је описао своје писање као оно које долази из подсвесног нивоа „у готово сасвим процесу сањарења,“[60] а његове приче које имају више митско него научно језгро, црпе више из емоција него из рационалности.[20] Мартин користи мапе[16] и има листу дугу 60 страна о ликовима,[32] али држи већину информација у свом уму.[48] Његове замишљене позадинске приче се могу променити пре објављивања, а једино романи се рачунају као канонски.[35] Супротно Толкину, Мартин не планира да изда своје приватне белешке после завршетка серијала.[16]

Мартин је инспирацију доста извлачио из историје средњег века,[53] имајући неколико полица испуњених са књигама о средњем веку за истраживање,[61] а такође је и посећивао многа европска средњовековна знаменита места.[31] Као Американац који говори само енглески, историја Енглеске му је био најближи извор инспирације, што је дао серијалу више енглески него немачки или француски тон.[62] Мартин се информисао о многим средњовековним темама као што су одећа, храна, гозбе и турнири, како би се што боље припремио за писање серијала.[26] На серијал су највише утицали Стогодишњи рат, Крсташки ратови, Катарски крсташки рат и Ратови ружа,[53][61] али се Мартин уздржао од директних адаптација.[53]

Прича је писана да прати главна места догађаја са једном коначном дестинацијом, али је Мартин оставио места за импровизацију. Неки промењени детаљи су значајно утицали на даљи развој приче.[63] До четврте књиге, Мартин је изјавио како је имао доста белешка како би пратио разне позадинске приче,[23] које су постале толико гломазне после издавања пете књиге.[14] Мартинови уредници и обожаваоци пазе на случајне грешке,[23] али се неке ипак поткрадају, као што су промењене боје очију и полови коња.[39]

Наративна структура уреди

Књига је подељена на поглавља, свако је са тачке гледишта из трећег лица неког од главних ликова.[39] Сваки лик може да се налази на различитим локацијама. Са девет главних ликова у Игри престола, број им је повећан на 31 до Плесу са змајевима. (види табелу) Пролог и епилог је са тачке гледишта мањих ликова, који су наратори обично једном.[26] Њујорк тајмс је увидео „значајност Старка (добрих момака), Таргарјена (најмање један добар мушкарац или девојка), Ланистера (углавном лоши), Грејџоја (исто), Баратеона (мешавина), Тирела (неизјашњени) и Мартела (исто), који се грозничаво настоје да остваре своје амбиције и упропасте непријатеље, претпостављиво смрћу.“[65] Међутим Тајм је истако и то да сваки читалац „доживљава борбу за Вестерос са свих страна одједном, па тако свака борба је у исто време и тријумф и трагедија [...] и свако је херој и зликовац истовремено.“[66]

Зоснован на Господару прстенова, прича Леда и ватре почиње са фокусом на малом групом (у Зимоврелу, осим Данерис), а затим се раширује у сепаративне приче. Приче ће се испреплетати у једну целину опет, али проналазак преломне тачке у овом комплексном серијалу је био доста тежак задатак за Мартина, што је успорило његово писање.[34] У зависности од интервјуа, Мартин је изјавио да је преломну тачку достигао у Плесу са змајевима,[34] али да је још увек није до краја у серијалу.[67] Структура серијала је инспирисана серијалом Wild Cards (срп. Дивље карте), заједнички универзум кога уређују многи аутори укључујући и Мартина још од 1985. године.[68] Мартин сваку нову књигу започиње са тачке гледишта једног лика уместо да ради хронолошки. Поглавља су касније прераспоређују како би се створила напетост и хронологија.[26]

Пошто је у прошлости био телевизијски и филмски сценариста, Мартин покушава да привуче пажњу читалаца тако што свако поглавље Леда и ватре завршава са откровењем, узбудљивим моментом, обртом или клифхенгером, слично као што се то ради на телевизији.[69] Дељење приче Песме леда и ватре је много теже за Мартина. Свака књига представља фазу путовања које има закључак. Неким ликовима се прича завршава клифхенгером да би се читаоци желели прочитају следећу књигу, мада се Плес са змајевима завршио са више клифхенгера него што је Мартин планирао.[18][26] И једновремени и главни ликови су дизајнирани тако да им се приче завршавају у тријумфу или трагедији,[26] и писани су да заокупљују пажњу читалаца, како не би прескакали поглавља.[52] Главни ликови се могу убити како би читалац схватио да они не могу проћи сасвим неозлеђено и да осећају страх лика са сваком окренутом страницом.[25]

Неразјашњена већа наративна структура подстиче спекулације о будућим догађајима у причи.[39] Према Мартину, велики део за разумевања догађаја у Леду и ватри се налази 16 година у прошлости приче, коју свака нова књига све више разјашњава.[16] Догађаји планирани од почетка су наговештени, али је Мартин обазрив да развој приче буде непредвидљив.[67] Ликови са којих се посматра неки догађај су често непоуздани наратори[34] и могу разјаснити неки догађај или пружити другачију перспективу догађаја.[70] Оно у шта верују читаоци не мора бити нужно истинито.[16]

Развој ликова уреди

Још на почетку је Мартин планирао да серијал има велики број ликова и различитих прича.[34] Гозба за вране има 63 стране дугу листу ликова,[32] са хиљадама других који су споменути само у пролазу[39] или који нестају на дуге периоде времена у књизи.[56] Када Мартин планира да дода нову породицу у апендиксу, он ствара тајну о личностима или судбину чланова породице. Међутим, њихова позадинска прича се може променити све док се не убаци у причи.[35] Сваки лик је дизајниран да има свој унутрашњи глас, за кога Мартин добијао инспирацију углавном из историје[16] и из његовог личног искуства, али такође и од понашања његових пријатеља, познаника и људи од јавног значаја.[23] Мартину је „циљ да учини ликове стварним и да их направи људима, ликови који имају добро и лоше, племените и себичне [атрибуте] добро промешане у њиховим природама.“[26] Лос Анђелес тајмс помиње „Мартинову посвећеност да потпуно усели своје ликове, што ствара незаустављив импулс у његовим романима и садржи имплицитну критику Толкинове моралне једноставности.“[57]

Мартин је намерно игнорисао правило писања да никада не даје иста имена ликовима која почињу са истим словом. Уместо тога имена ликова одражавају начин именовања у разним европским породичним историјама, где су одређена имена повезивана са одређеном краљевском кућом и где су често огранци куће давали иста имена.[35] Па тако у серијалу многа деца имају име Роберт у знак поштовања краљу Роберту од Куће Баратеона. У свакој генерацији Старка је по један Брендон у част Брендона Зидара (од Зида), а слогом Ти често почињу имена припадника Куће Ланистера.[21] Уверен да ће читаоци обраћати пажњу, Мартин је користио исту технику која се користи у модерно време да се разликују људи са истим именима,[35] као што је додавање броја или локације заједно са именом (на пример Хенри V од Енглеске).[21] Имена породица су створена у складу са етничким групама: Први људи на Северу Вестероса имају веома проста описна имена као што су Старк (енгл. Stark; срп. чист, јак, потпун, силан крут) или Стронг (енгл. Strong; срп. Снажан), затим су ти и неописна имена као код Ланистера или Ерина; Таргарјени и Валиријци са источног континента имају егзотична имена која садрже слово Ј.[21]

Атлантик се упитао да ли је Мартин намеравао да читаоци саосећају са ликовима на обе стране сукоба Ланистер-Старк дуго пре него што их је развој радње натерао да праве емоционалне изборе.[71] Насупрот већини конвенционалних епских фантастика, ликови Леда и ватре су рањиви тако да читалац „не може бити сигуран да ће добро тријумфовати што такве случајеве чини више тријумфалне,“ тврди Атлантик.[58] Мартин се емоцијски повеже са ликовима током писања, што му поглавља са непријатним догађајима чини доста тешким за писање.[26] Да би се гледао свет кроз очију ликова треба одређено саосећање, чак и са зликовцима.[53] Мартин је схватио да неки његови ликови имају свој ум, па је своје писање одвео у другачијим правцима, али се ипак враћа планираној причи, ако му се не свиђа нови правац у коме иде, међутим понекада му је ово доста корисно.[35]

Арја Старк, Тирион Ланистер, Џон Снежни и Денерис Таргарјен изазивају највише реакција код читалаца.[72] Тирион је Мартинов најомиљенији и најсивији од свих ликова, са лукавством и досеткама што га чини најзабавнијег за писање.[52] Мартину је Брен Старк најтежи лик за писање, јер је он најдубље упетљан у магију. На Бренову причу Мартин обраћа посебну пажњу у оквиру натприродних аспекта серијала. Бран је такође најмлађи од свих главних ликова[26] и мора се носити са одраслим темама у серијалу као што су похлепа, усамљеност и бес.[69] Мартин је желео да млађи ликови расту брзо између поглавља, али му је било неприхватљиво да се лик јавља на свака два месеца када књига представља мало протекло време. Надао се да ће петогодишњом паузом млађи ликови порасти у скоро одрасле особе, али је на крају одустао од ове идеје види (види Премошћавање временске празнине (2000—2011))[18][26] На крају Мартин своје ликове види као срце приче,[73] волећи чак и зликовце као да су његова деца.[52][73]

Теме уреди

Серијал је генерално хваљен због свог реализма и невероватно великог света.[65] Верујући да се магија треба користити умерено у жанру фантастике,[17] Мартин је желео да прича буде више као историјска фикција него као савремена фантастика, са мање истицање магије и са више битака, политичких интрига и ликова.[16] Са количином магије која се повећава од почетка приче, серијал и даље има мање магије него од романа савремене фантастике.[26] У Мартиновим очима магија треба да представља чудну и опасну силу, ван људског поимања,[46] а не ванземаљска технологија или учене чини.[74] Па зато ликови схватају само природне аспекте њиховог света, али не и магичне елементе као што су Туђини.[65]

Пошто се Мартин ослањао на историјске изворе за време стварања света Леда и ватре, Гардијан је видео велику сличност између Вестероса и Енглеске у периоду Рата ружа.[75] Атлантик је сагледао Песму леда и ватре „више као причу о политици него о хероизму, причу о човечанству које се бори са базичним опсесијама неголи да испуњава свој величанствени потенцијал,“ где изненадна борба за моћ кида репресију феудалног система, а не из борбе добра и зла.[71] Мартин не само да је хтео да одрази сукоб средњовековне структуре класа у романима, већ и да истражи последице одлука вођа, јер ако су вође као особе добре то их одмах не чини и добрим предводницима и обрнуто.[55]

Главна тема у жанру фантастике је борба између добра и зла,[55] коју Мартин одбацује јер не одражавају стварни свет.[22] Привучен сивим ликовима уместо оркова и анђела,[76] Мартин је подржао став нобеловца Вилијама Фокнера да је једино људско срце у конфликту вредно писања.[55] Баш као способност људи за добро и зло у стварном свету, Мартин истражује питања о ликовом искупљењу и његову промену у серијалу.[77] Структура са више тачка гледишта омогућава да се ликови истражују са разних страна тако да, за разлику од других књига фантастике, можемо читати са тачке гледишта претпостављеног негативца.[59] Читалац тако може да сам одлучује шта је добро и лоше кроз дешавања у роману и политици.[30]

Иако је фантастика смештена у измишљеном свету, Мартин види отворену потребу да одрази стварни свет, где људи умиру некада грозном смрћу, чак и вољени.[26] Главни ликови се убијају да читалац не очекује да ће претпостављени херој проћи неозлеђен и да се боји за његов живот са читањем сваке нове стране.[25] Романи такође одражавају суштинску цену смрти у рату.[52] Смрт прекобројних оркова не оставља снажан утисак на читаоца, док смрт пријатеља оставља већи емоцијски утисак.[67] Он преферира жртву хероја да би казао нешто о људској природи.[18]

Мартин сматра да се жанр фантастике ретко фокусира на секс и сексуалност, за разлику од књига Леда и ватре,[26] често третирајући их детињасто или их у потпуности одбацујући.[53] Међутим, он сматра да је сексуалност битна вучна сила у људском животу која се не треба искључивати из приче.[77] Обезбеђивање чулних детаља за узбудљиво искуство је Мартину важније од тока радње.[34] То омогућава читаоцима да искусе секс сцене у роману, „било да је то велики трансцендентан и узбудљив секс или узнемирујући, изврнут, мрачни секс, као и разочаравајући површан секс.“[77] Мартин је фасциниран средњовековним констрастом где су витезови одавали пошту дамама уз помоћ поема и уз њихов благослов ишли на турнирима, док су њихове армије безумно силовале жене за време рата.[26] Непостојећи концепт адолесценције у средњем веку је послужило као модел у романима за Данерисину сексуалну активност у тринаестој години.[69] Романи такође алудирају на инцестоидни обичај у Птоломејској династији Древног Египта и европских династија ради очувања чистокрвности.[78]

Роман приказује разноврсне женске ликове, ради истраживања неких гранања романа смештених у патријархалном друштву.[67] Пишући све своје ликове као људска бића са базичним потребама, сновима и утицајима,[15] његови женски ликови треба да покривају исти широки спектар људских особина као и мушки ликови.[67] Мартин се може идентификовати са свим главним ликовима за време писања, без обзира што се знатно разликује од њих, било то пол или године.[15] Он не прихвата чињеницу да ствара феминистичке исказе на било који начин,[67] иако телевизијска адаптација серијала је подстакла критику о серијској наводној мизогинији, приказивања жена и расподелу пола читалаштва и гледалаштва.[79][80]

Веће властелинске породице уреди

Највеће властелинске куће у свету Вестероса су:

  • Старк - Грб: Сиви језовук на леденобелом пољу - Речи: Зима долази
  • Баратеон - Грб: Окруњени црни јелен на златном пољу - Речи: Наш је гнев
  • Ланистер - Грб: Златни лав на гримизном пољу - Речи: Чуј моју рику!
  • Тирел - Грб: Златна ружа на зеленом пољу - Речи: Растемо снажни
  • Флорент - Грб: Глава лисице у венцу цвећа
  • Карстарк - Грб: Бело сунце на црном пољу - Речи: Сунце зиме
  • Тали - Грб: Пастрмка у скоку, сребрна на пољу плавих и црвених таласа - Речи: Породица, дужност, част
  • Ерин - Грб: Соко и полумесец, бели на небескоплавом пољу - Речи: Високо као част
  • Фреј - Грб: Две куле близнакиње
  • Болтон - Грб: Одрани човек на ружичастом пољу - Речи: Наши ножеви су оштри
  • Таргеријен - Грб: Троглави црвени змај на црном пољу - Речи: Ватра и крв
  • Грејџој - Грб: Џиновска златна сипа на црном пољу - Речи: Ми не сејемо
  • Мартел - Грб: Црвено сунце прободено златним копљем - Речи: Несагнути, непокорени, несломљени

Референце уреди

  1. ^ а б Barber, John (11. 7. 2011). „George R.R. Martin: At the top of his Game (of Thrones)”. theglobeandmail.com. Архивирано из оригинала 13. 7. 2011. г. Приступљено 18. 8. 2011. 
  2. ^ Your Picks: Top 100 Science-Fiction, Fantasy Books : NPR, Приступљено 23. 4. 2013.
  3. ^ а б „Fiction review: A Game of Thrones”. publishersweekly.com. 29. 7. 1996. Архивирано из оригинала 4. 5. 2017. г. Приступљено 13. 2. 2012. 
  4. ^ а б „Fiction review: A Clash of Kings”. publishersweekly.com. 1. 2. 1999. Архивирано из оригинала 11. 7. 2017. г. Приступљено 13. 2. 2012. 
  5. ^ а б „Fiction review: A Storm of Swords”. publishersweekly.com. 30. 10. 2000. Архивирано из оригинала 11. 7. 2017. г. Приступљено 13. 2. 2012. 
  6. ^ а б „Fiction review: A Feast for Crows: Book Four of A Song of Ice and Fire”. publishersweekly.com. 3. 10. 2005. Архивирано из оригинала 11. 7. 2017. г. Приступљено 13. 2. 2012. 
  7. ^ „A Dance with Dragons: A Song of Ice and Fire: Book Five”. amazon.de. Архивирано из оригинала 6. 11. 2015. г. Приступљено 9. 2. 2012. 
  8. ^ „Fiction review: A Dance with Dragons: A Song of Ice and Fire, Book 5”. publishersweekly.com. 30. 5. 2011. Архивирано из оригинала 11. 7. 2017. г. Приступљено 13. 2. 2012. 
  9. ^ а б в г д Martin, George R. R. (27. 6. 2010). „Dancing in Circles”. grrm.livejournal.com. Архивирано из оригинала 18. 3. 2012. г. Приступљено 4. 2. 2012. 
  10. ^ а б Martin, George R. R. (28. 3. 2006). „this, that, and the other thing”. grrm.livejournal.com. Архивирано из оригинала 8. 12. 2011. г. Приступљено 18. 10. 2011. 
  11. ^ „Blood of the Dragon”. Asimov's Science Fiction. јул 1996. Архивирано из оригинала 22. 5. 2013. г. Приступљено 12. 5. 2012. 
  12. ^ „Path of the Dragon”. Asimov's Science Fiction. децембар 2000. Архивирано из оригинала 22. 5. 2013. г. Приступљено 12. 5. 2012. 
  13. ^ „Arms of the Kraken”. Dragon. 27 No. 10 (305): 90—111. 03. 2003. 
  14. ^ а б в г д ђ е ж Hibberd, James (22. 7. 2011). „The Fantasy King”. ew.com. Архивирано из оригинала 12. 5. 2013. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  15. ^ а б в Harte, Bryant (13. 7. 2011). „An Interview With George R. R. Martin, Part II”. indigo.ca. Архивирано из оригинала 4. 4. 2012. г. Приступљено 15. 2. 2012. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Richards, Linda (2001). „January interview: George R.R. Martin”. januarymagazine.com. Архивирано из оригинала 8. 10. 2017. г. Приступљено 21. 1. 2012.  (Interview approved by GRRM.)
  17. ^ а б в г д ђ е ж Itzkoff, Dave (1. 4. 2011). „His Beautiful Dark Twisted Fantasy: George R. R. Martin Talks Game of Thrones”. nytimes.com. Архивирано из оригинала 2. 4. 2011. г. Приступљено 3. 2. 2012. 
  18. ^ а б в г д ђ е ж з Hibberd, James (12. 7. 2011). „EW interview: George R.R. Martin talks A Dance With Dragons”. ew.com. Архивирано из оригинала 18. 1. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  19. ^ „Prime Time Replay: George R. R. Martin on A Game of Thrones”. omnimag.com. 21. 11. 1996. Архивирано из оригинала 10. 8. 1997. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  20. ^ а б в г Schweitzer, Darrell (24. 5. 2007). „George R.R. Martin on magic vs. science”. weirdtalesmagazine.com. Архивирано из оригинала 4. 4. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  21. ^ а б в г д ђ Martin, George R. R. (12. 3. 2012). In Conversation With... George R.R. Martin on Game of Thrones Part 1 – TIFF Bell Lightbox. TIFF Bell Lightbox. Корисна информација се налази на: 4:00 min (publishing history), 15:00 min (names). Приступљено 1. 4. 2012.  Transcript summary available by Ippolito, Toni-Marie (13. 3. 2012). „George R. R. Martin talks to fans about the making of Game of Thrones and what inspired his best-selling book series”. thelifestylereport.ca. Архивирано из оригинала 4. 4. 2012. г. Приступљено 22. 3. 2012. 
  22. ^ а б в г д ђ Gevers, Nick (2000). „Sunsets of High Renown – An Interview with George R. R. Martin”. infinityplus.co.uk. Архивирано из оригинала 5. 11. 2017. г. Приступљено 21. 1. 2012.  (Interview approved by GRRM.)
  23. ^ а б в г д ђ е ж з Cogan, Eric (30. 1. 2002). „George R.R Martin Interview”. fantasyonline.net. Архивирано из оригинала 18. 8. 2004. г. Приступљено 21. 1. 2012.  (Interview approved by GRRM.)
  24. ^ а б в г д ђ е ж з Martin, George R. R. (29. 5. 2005). „Done.”. georgerrmartin.com. Архивирано из оригинала 4. 4. 2012. г. Приступљено 6. 3. 2010. 
  25. ^ а б в Kirschling, Gregory (27. 11. 2007). „By George!”. ew.com. Архивирано из оригинала 17. 10. 2014. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  26. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Robinson, Tasha (11. 12. 2000). „Interview: George R.R. Martin continues to sing a magical tale of ice and fire”. Science Fiction Weekly. scifi.com. 6, No. 50 (190). Архивирано из оригинала 27. 6. 2001. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  27. ^ „Best sellers: February 21, 1999”. nytimes.com. 21. 2. 1999. Архивирано из оригинала 27. 3. 2013. г. Приступљено 6. 2. 2012. 
  28. ^ „Best sellers: November 19, 2000”. nytimes.com. 19. 11. 2000. Архивирано из оригинала 27. 3. 2013. г. Приступљено 6. 2. 2012. 
  29. ^ а б в г д ђ е „George R.R. Martin: The Gray Lords”. locusmag.com. 2005. Архивирано из оригинала 30. 11. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  30. ^ а б в г Lodey (2003). „An Interview with George R. R. Martin”. gamepro.com. Архивирано из оригинала 8. 10. 2003. г. Приступљено 15. 2. 2012. 
  31. ^ а б Robinson, Tasha (7. 11. 2005). „George R.R. Martin dines on fowl words as the Song of Ice and Fire series continues with A Feast for Crows”. Science Fiction Weekly. scifi.com. 11, No. 45 (446). Архивирано из оригинала 26. 11. 2005. г. Приступљено 13. 2. 2012. 
  32. ^ а б в г Smith, Dinitia (12. 12. 2005). „A Fantasy Realm Too Vile For Hobbits”. nytimes.com. Архивирано из оригинала 20. 1. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  33. ^ а б Flood, Alison (14. 4. 2011). „Getting more from George RR Martin”. guardian.co.uk. Архивирано из оригинала 27. 12. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  34. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Brown, Rachael (11. 7. 2011). „George R.R. Martin on Sex, Fantasy, and A Dance With Dragons”. theatlantic.com. Архивирано из оригинала 20. 1. 2012. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  35. ^ а б в г д ђ е ж з Redman, Bridgette (2006). „George R.R. Martin Talks Ice and Fire”. book.consumerhelpweb.com. Архивирано из оригинала 4. 4. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  36. ^ „A Feast for Crows: Book 4 of A Song of Ice and Fire”. amazon.co.uk. Архивирано из оригинала 19. 2. 2012. г. Приступљено 4. 2. 2012. 
  37. ^ „Best sellers: November 27, 2005”. nytimes.com. 27. 11. 2005. Архивирано из оригинала 30. 5. 2013. г. Приступљено 6. 2. 2012. 
  38. ^ Grossman, Lev (13. 11. 2005). „Books: The American Tolkien”. time.com. Архивирано из оригинала 29. 12. 2008. г. Приступљено 23. 4. 2010. 
  39. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Miller, Laura (11. 4. 2011). „Just Write It! A fantasy author and his impatient fans.”. newyorker.com. Архивирано из оригинала 16. 4. 2011. г. Приступљено 23. 4. 2010. 
  40. ^ а б Poniewozik, James (12. 7. 2011). „The Problems of Power: George R.R. Martin's A Dance With Dragons”. time.com. Архивирано из оригинала 5. 1. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  41. ^ Fleming, Michael (16. 1. 2007). „HBO turns Fire into fantasy series”. variety.com. Архивирано из оригинала 16. 5. 2012. г. Приступљено 2. 3. 2011. 
  42. ^ Thielman, Sam (25. 2. 2011). „'Thrones' tomes selling big”. variety.com. Архивирано из оригинала 19. 11. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  43. ^ а б Martin, George R. R. (31. 7. 2010). „Dancing”. grrm.livejournal.com. Архивирано из оригинала 18. 3. 2012. г. Приступљено 4. 2. 2012. 
  44. ^ а б Roberts, Josh (26. 3. 2012). „Game of Thrones Exclusive! George R.R. Martin Talks Season Two, The Winds of Winter, and Real-World Influences for A Song of Ice and Fire”. smartertravel.com. Архивирано из оригинала 31. 3. 2012. г. Приступљено 27. 3. 2012. 
  45. ^ Farley, Christopher John (8. 7. 2011). „Game of Thrones Author George R.R. Martin Spills the Secrets of A Dance with Dragons”. wsj.com. Архивирано из оригинала 22. 1. 2012. г. Приступљено 15. 2. 2012. 
  46. ^ а б Pasick, Adam (20. 10. 2011). „George R.R. Martin on His Favorite Game of Thrones Actors, and the Butterfly Effect of TV Adaptations”. nymag.com. Архивирано из оригинала 11. 12. 2011. г. Приступљено 15. 2. 2012. 
  47. ^ а б Sacks, Ethan (30. 12. 2011). „George R.R. Martin surprises Song of Ice and Fire fans with free chapter of next book”. nydailynews.com. Архивирано из оригинала 7. 3. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  48. ^ а б в Flood, Alison (13. 4. 2011). „George RR Martin: Barbarians at the gate”. guardian.co.uk. Архивирано из оригинала 25. 12. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  49. ^ а б Harte, Bryant (12. 7. 2011). „An Interview with George R. R. Martin, Part I”. indigo.ca. Архивирано из оригинала 4. 4. 2012. г. Приступљено 15. 2. 2012. 
  50. ^ Bosman, Julie (13. 7. 2011). „A Fantasy Book Revives Store Sales”. nytimes.com. Архивирано из оригинала 4. 4. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  51. ^ Hudson, Laura (14. 8. 2007). „Talking with George R. R. Martin Part 2”. publishersweekly.com. Архивирано из оригинала 4. 4. 2012. г. Приступљено 13. 2. 2012. 
  52. ^ а б в г д ђ е ж з MacLaurin, Wayne (2000). „A Conversation With George R.R. Martin”. sfsite.com. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012.  (Interview approved by GRRM.)
  53. ^ а б в г д ђ е ж „Interview: George Martin”. Deep Magic. 41: 19—21. 2005. 
  54. ^ Abercrombie, Joe (16. 2. 2008). „Influences, Ideas, and A Game of Thrones”. joeabercrombie.com. Архивирано из оригинала 14. 4. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  55. ^ а б в г д ђ Poniewozik, James (18. 4. 2011). „GRRM Interview Part 2: Fantasy and History”. time.com. Архивирано из оригинала 28. 12. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  56. ^ а б Sheehan, Bill (12. 7. 2011). „A Dance with Dragons worth the long long wait”. washingtonpost.com. Архивирано из оригинала 13. 7. 2011. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  57. ^ а б VanderMeer, Jeff (12. 7. 2011). „Book review: A Dance With Dragons by George R.R. Martin”. latimes.com. Архивирано из оригинала 2. 6. 2012. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  58. ^ а б Taylor, Amber (14. 4. 2011). „Game of Thrones: A Brutal Fantasy With Mass Appeal”. theatlantic.com. Архивирано из оригинала 1. 2. 2012. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  59. ^ а б в Baum, Michele Dula (11. 4. 2001). „A Song of Ice and Fire – Author George R.R. Martin's fantastic kingdoms”. cnn.com. Архивирано из оригинала 4. 10. 2017. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  60. ^ „A Word with George R. R. Martin”. dragonsworn.com. 2. 12. 2003. Архивирано из оригинала 5. 4. 2012. г. Приступљено 13. 2. 2012.  (Interview approved by GRRM.)
  61. ^ а б Patrick (17. 5. 2006). „George R.R. Martin”. sffworld.com. Архивирано из оригинала 6. 2. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  62. ^ Zadravec, Goran (2003). „An Interview With George R. R. Martin”. mezmera.posluh.hr. Архивирано из оригинала 19. 4. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012.  (Интервју approved by GRRM.)
  63. ^ Poniewozik, James (19. 4. 2011). „GRRM Interview Part 3: The Twilight Zone and Lost”. time.com. Архивирано из оригинала 28. 12. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  64. ^ а б „EasterCon – Eat, Drink and talk SFF!”. harpervoyagerbooks.com. 10. 4. 2012. Архивирано из оригинала 19. 4. 2012. г. Приступљено 11. 4. 2012. 
  65. ^ а б в Orr, David (12. 8. 2011). „Dragons Ascendant: George R. R. Martin and the Rise of Fantasy”. nytimes.com. Архивирано из оригинала 05. 04. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  66. ^ Grossman, Lev (7. 7. 2011). „George R.R. Martin's Dance with Dragons: A Masterpiece Worthy of Tolkien”. time.com. Архивирано из оригинала 23. 8. 2013. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  67. ^ а б в г д ђ Anders, Charlie Jane (21. 7. 2011). „George R.R. Martin explains why we'll never meet any gods in A Song of Ice and Fire”. io9.com. Архивирано из оригинала 22. 3. 2012. г. Приступљено 13. 2. 2012. 
  68. ^ Tomio, Jay (5. 6. 2006). „On the Spot at Fantasybookspot: George R.R. Martin”. fantasybookspot.com. Архивирано из оригинала 5. 4. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012.  (Interview approved by GRRM.)
  69. ^ а б в Poniewozik, James (15. 4. 2011). „George R. R. Martin Interview, Part 1: Game of Thrones, from Book to TV”. time.com. Архивирано из оригинала 19. 1. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  70. ^ Rosenberg, Alyssa (31. 8. 2011). „Fantasy on TV: How Game of Thrones Succeeds Where True Blood Fails”. theatlantic.com. Архивирано из оригинала 29. 1. 2012. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  71. ^ а б Serwer, Adam (12. 4. 2011). „Game of Thrones: When Fantasy Looks Like Reality”. theatlantic.com. Архивирано из оригинала 24. 2. 2012. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  72. ^ „A Song of Ice And Fire And Much More: George Martin on Fantasy Writing, Movies, Comics...” (PDF). Your Complete Guide to Comic-Con International Update. comic-con.org. 2: 34—35. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 4. 2012. г. Приступљено 1. 2. 2012. 
  73. ^ а б Hammond, Chris (9. 12. 2011). „Q&A George R.R Martin”. scotcampus.com. Архивирано из оригинала 5. 4. 2012. г. Приступљено 5. 4. 2012. 
  74. ^ Kaveney, Roz (2000). „A Storm Coming – An interview with George R R Martin”. amazon.co.uk. Архивирано из оригинала 6. 11. 2015. г. Приступљено 15. 2. 2012. 
  75. ^ Walter, Damien G. (26. 7. 2011). „George RR Martin's fantasy is not far from reality”. guardian.co.uk. Архивирано из оригинала 2. 2. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  76. ^ Donahue, Deirdre (11. 7. 2011). „Fifth book in Game of Thrones series released”. usatoday.com. Архивирано из оригинала 2. 1. 2012. г. Приступљено 15. 2. 2012. 
  77. ^ а б в „The battle between good and evil reigns - Martin talks about new series Game of Thrones”. guardian.co.tt. 11. 6. 2011. Архивирано из оригинала 2. 4. 2016. г. Приступљено 2. 2. 2012. 
  78. ^ Itzkoff, Dave (11. 12. 2011). „A Family Affair as Old as Oedipus”. nytimes.com. Архивирано из оригинала 8. 1. 2012. г. Приступљено 21. 1. 2012. 
  79. ^ Teitelbaum, Ilana (16. 4. 2011). „Dear New York Times: A Game of Thrones Is Not Just for Boys”. huffingtonpost.com. Архивирано из оригинала 3. 3. 2012. г. Приступљено 16. 2. 2012. 
  80. ^ Meslow, Scott (25. 4. 2011). „Game of Thrones: Making Sense of All the Sex”. theatlantic.com. Архивирано из оригинала 25. 1. 2012. г. Приступљено 2. 2. 2012. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Песма_леда_и_ватре&oldid=27541079”