Википедија

Петер Хандке

аустријски књижевник и активиста немачко-словеначког порекла.

Петер Хандке (нем. Peter Handke; Грифен, 6. децембар 1942) аустријски је књижевник и активиста, немачко-словеначког порекла.

Петер Хандке
Петер Хандке
Лични подаци
Пуно имеПетер Хандке
Датум рођења(1942-12-06)6. децембар 1942. (81 год.)
Место рођењаГрифен, Аустрија
НаградеНобелова награда за књижевност
Потпис

Одрастао је у Источном Берлину и Грифену. Прва објављена књижевна активност је публикација Fackel (бакља) код католичке школе за дечаке у Танценбергу. За време студија у Грацу придружује се књижевној групи Форум Градски парк (Forum Stadtpark) и објављује у магазину Manuskripte. Након објаве његовог првог романа „Стршљени“ (Die Hornissen) у лето 1965, напушта студије да би се потпуно посветио писању.

Живео је у Грацу, Диселдорфу и Берлину, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Тренутно живи у Француском Шавилу.

Добио је Нобелову награду за књижевност 2019. године, која му је додељена на свечаности 10. децембра 2019. године.[1]

Стваралаштво уреди

Рођен је у Грифену у Корушкој 6. децембра 1942. године. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену, а студије је започео у Грацу. Први роман „Стршљени” објавио је у лето 1965, па напустио факултет да би се потпуно посветио писању.

Пажњу на себе скренуо је 1966. године, када је на Принстону у Њујорку оптужио литерарну Групу 47 за „описну импотенцију”. Непосредно после праизведбе у Франкфурту, у дворишту Капетан-Мишиног здања, у чувеном Расовом позоришту, представу „Псовање публике”, која је и данас на репертоару КПГТ-а у Београду, поставио је Пит Теслић.[2]

Седамдесетих и осамдесетих година 20. века видљивост му на светској литерарној сцени доносе и романи „Леворука жена”, „Кратка писма за дуга растајања” и многи други. Хандке је створио више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дела, а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер. У театрима широм света већ деценијама се играју представе према његовим текстовима, а то су „Каспар”, „Псовање публике”, „Путовање у сонорну земљу”. Роман „Голманов страх од пенала”, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог редитеља "Небо над Берлином".

Осим у Грацу и Берлину, живео је у Диселдорфу, а касније у Паризу, Кроненбергу и Сједињеним Државама. Од 1990. живи у градићу Шавилу у Француској, 12 километара југозападно од Париза.

Хандке и Србија уреди

 
Крај 9. извођења представе Петера Хандкеа, Голманов страх од пенала, Српско народно позориште, Нови Сад, 21. април 2022.

Хандке је одавно везан пријатељством са Србима. 1996. године је путовао у БиХ и написао жестоко оспоравани есеј „Правда за Србију“, у којем се залагао за диференцирани приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну. Након тога, Хандке је „преко ноћи“ прогнан из глобалне интелектуалне заједнице у екскомуникацију у којој се до данас налази. После првог есеја следила су даља дела на ту тему.

Почетком априла 1999. са почетком бомбардовања Југославије, Хандке је отпутовао у Србију, у знак протеста вратио Бихнерову награду и ишчланио се из Католичке цркве.[3] Од немачког министра Рудолфа Шарпинга је захтевао да му врати све његове књиге.[4]

Хандкеови есеји о Србији спадају међу најтемељније и најсадржајније критике медија писане последњих година. Србија је за њега само метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о „дереализацији света“. За разлику од његових колега и непријатеља, који су окренули леђа Балкану и, сасвим у тренду, устају против рата у Ираку, Хандке је остао доследан: Србији као кључној метафори за искривљавање истине кроз медије.

Изабран је 1. новембра 2012. године за иностраног члана САНУ. Повеља о чланству му је уручена 9. априла 2013. године.[5]

Добио је 29. маја 2013. посебну плакету 50. Дисовог пролећа и том приликом превео песму „Можда спава“ на немачки језик, а рукопис поклонио градској библиотеци у Чачку.[6]

Удружење књижевника Српске прогласило је Хандкеа својим почасним чланом у децембру 2019. године.[7]

У фебруару 2020, на сцени театра КПГТ постављена су Хандкеова дела Велики пад и Дон Хуан, у режији Љубише Ристића.[8]

Добитник је „Велике награде Иво Андрић” Андрићевог института у Вишеграду за најбољу књигу објављену у Србији или Републици Српској током 2020. године за роман „Други Мач, Мајска повест” у издању Лагуне у Београду.[9]

Награда Хајнрих Хајне уреди

Петер Хандке је и добитник награде Хајнрих Хајне, коју додељује немачки град Диселдорф (вредност награде је 50.000 евра).

Након гласања жирија 12:5 у корист Хандкеа дошло је до политичког супротстављања неких немачких политичара. Хандкеу је у одбрану тада ступило друштво писаца и одбацило мешање политике у културну сферу, но Хандке је због мешања политичара ипак одбио да прими награду што је и уважено па награда 2006. године није додељена.

Откуп Хандкеовог архива уреди

О значају Хандкеовог рада говори и податак да су аустријске институције Књижевни архив и Народна библиотека за 500.000 евра откупиле рукописе и материјале из последње две деценије његовог стваралаштва.[10] Такође, он је почетком 2008. године ставио на располагање 66 свезака својих дневника од 1966. до 1990. Књижевном институту у Марбаху за непознату суму.[11]

Награде уреди

 
Хандке 1983. године.

Одликовања уреди

Друге награде уреди

Извори уреди

  1. ^ „Петеру Хандкеу уручена Нобелова награда за књижевност: Србија била уз свог пријатеља”. Вечерње новости. 10. 12. 2019. Приступљено 10. 12. 2019. 
  2. ^ „Петеру Хандкеу уручена Нобелова награда за књижевност”. РТРС. 10. 12. 2019. Приступљено 11. 12. 2019. 
  3. ^ Радошевић, Мирјана (15. 12. 2019). „Хандке у „Политици” и Народном позоришту у Београду”. Политика. Приступљено 19. 12. 2019. 
  4. ^ Süddeutschen Zeitung, 15. мај 1999
  5. ^ Петер Хандке: Чистота још дише у Србији („Вечерње новости“, 9. април 2013), Приступљено 23. 4. 2013.
  6. ^ Драгоцена посвета Србији („Вечерње новости“, 19. јун 2013)
  7. ^ „Удружење књижевника РС прогласило Хандкеа почасним чланом”. Политика. 12. 12. 2019. Приступљено 14. 12. 2019. 
  8. ^ Голубовић-Требјешанин, Борка (29. 1. 2020). „Од Пурише Ђорђевића до Хандкеа у КПГТ-у”. Политика. Приступљено 4. 2. 2020. 
  9. ^ „"Велика награда Иво Андрић" Петеру Хандкеу”. РТРС. 23. 12. 2020. Приступљено 24. 12. 2020. 
  10. ^ Jahreszeiten des Schreibens („Neue Zürcher Zeitung“, 19. децембар 2007), Приступљено 23. 4. 2013.
  11. ^ Literaturarchiv: Marbacher Archiv erwirbt Handke-Tagebücher („Zeit online“) Архивирано на сајту Wayback Machine (6. август 2016), Приступљено 23. 4. 2013.
  12. ^ „Орден вриједи онолико колико вриједи дјело”. Глас Српске. 28. 1. 2009. Приступљено 9. 5. 2021. 
  13. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Uručena odlikovanja povodom Dana državnosti”. www.rts.rs. Приступљено 2020-02-15. 
  14. ^ „Предсједница Српске Хандкеу уручила Орден Републике Српске (ФОТО)”. РТРС. 7. 5. 2021. Приступљено 7. 5. 2021. 
  15. ^ „Deutsche Akademie für Sprache und Dichtung - Awards - Georg-Büchner-Preis - Peter Handke”. www.deutscheakademie.de. Приступљено 11. 10. 2019. 
  16. ^ „Kaj imata letošnja Nobelova nagrajenca za književnost s Slovenijo?”. Mladina.si. 
  17. ^ „Award Laureates in 2000.”. www.karicawards.com. Архивирано из оригинала 11. 10. 2019. г. Приступљено 10. 10. 2019. 
  18. ^ „Green Integer Books - America Awards”. www.greeninteger.com. Приступљено 11. 10. 2019. 
  19. ^ Handke wird Ehrendoktor der Universität Klagenfurt Wiener Zeitung. 5 Nov 2002. Retrieved 10 Oct 2019
  20. ^ Peter Handke ist bald zweifacher Ehrendoktor Der Standard. 13 June 2003. Retrieved 10 Oct 2019
  21. ^ Künste, Bayerische Akademie der Schönen. „Thomas-Mann-Preis der Hansestadt Lübeck und der Bayerischen Akademie der Schönen Künste”. Bayerische Akademie der Schönen Künste (на језику: немачки). Приступљено 10. 10. 2019. 
  22. ^ „Společnost Franze Kafky - Cena Franze Kafky”. www.franzkafka-soc.cz. Приступљено 10. 10. 2019. 
  23. ^ „Mülheimer Dramatikerpreis an Peter Handke - derStandard.at”. Der Standard (на језику: немачки). 8. 6. 2012. Приступљено 11. 10. 2019. 
  24. ^ Controversial writer wins €300,000 Ibsen award Irish Times. 21 March 2014. Retrieved 27 March 2014
  25. ^ Peter Handke erhält Nestroy für sein Lebenswerk Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2019) Die Presse. 10 October 2018. Retrieved 10 October 2018
  26. ^ Marshall, Alex; Alter, Alexandra (10. 10. 2019). „Olga Tokarczuk and Peter Handke Awarded Nobel Prizes in Literature”. The New York Times. Приступљено 10. 10. 2019. 

Спољашње везе уреди

 
Петер Хандке на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петер_Хандке&oldid=27283184”