Портал:Војска/Биографија/Архива
Изабране слике
уреди
Јануар уреди
Наполеон I Бонапарта (франц. Napoléon Bonaparte; 15. август 1769. — 5. мај 1821) је био генерал у Француској револуцији и као вођа био је први конзул Француске Републике од 11. новембра 1799. до 18. маја 1804. и цар Француске и краљ Италије од 18. маја 1804. до 6. априла 1814. и онда поново на кратко од 20. марта до 22. јуна 1815.
Наполеон је рођен на Корзици, а учио је у Француској за артиљеријског официра. Постао је познат у током Француске револуције, када је као генерал водио успешне походе против Прве и Друге коалиције које су биле усмерене против Француске. Године 1799. Наполеон је извршио државни удар и поставио себе за првог конзула; пет година касније је сам себе крунисао за цара Француске. Током прве деценије 19. века, заратио је са скоро сваком важнијом европском силом, доминирајући континенталном Европом низом победа - од које су наславније оне код Аустерлица и Фридланда - и успоставаљањем савеза, именујући блиске сараднике и чланове породице за владаре или министре у државама којима су доминирали Французи.
Катастрофална француска инвазија Русије 1812. је била прекретница. Овај поход је десетковао његову Велику армију, која никада више није обновила своју некадашњу снагу. Године 1813. Шеста коалиција га је поразила код Лајпцига, заузела Француску и приморала га на абдикацију у априлу 1814. и игзнанство на острво Елбу. Након мање од годину дана, Наполеон се вратио у Француску, поново преузео контролу, али је владао 100 дана до пораза код Ватерлоа у јуну 1815. Својих задњих шест година живота провео је под британским надзором на острву Света Јелена.
Фебруар уреди
Живојин Мишић (7. јул (по ст.кал.)/19. јул 1855. Струганик - 20. јануар 1921. Београд) је био српски војвода из Првог светског рата. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде.
Март уреди
Април уреди
Мај уреди
Јуни уреди
Младен Миловановић (око 1760, Ботуње код Крагујевца - 1823, Око на Златибору) је био трговац, војвода из Првог српског устанка, Карађорђев сарадник и вођа његове странке; предсједник Правитељствујушчег совјета сербскиј, војни попечитељ 1811. - 1813. године. Пореклом из Дробњака.
Био је врло себичан, грамзив и одлучан, врло вјешт интригант. Имао је јак утицај на Карађорђа. Приписује му се кривица за пораз српске источне војске 1809. године, као и промјеном ратног плана допринио је пропасти устанка 1813. године. По пропасти Србије, отишао је у иностранство, а 1814. стигао је у Хотин у Молдавији, гдје је остао до 1821. године.
Јули уреди
Степа Степановић (Кумодраж 11. март 1856. - Чачак 27. април 1929.), српски војсковођа и војвода.
Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао из активне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913.) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Цустендил-Дупница угрозила десни бок турске Вардарске армије и њено одступање претворила у панично бекство.
Август уреди
Георгиј Константинович Жуков, (рус. Гео́ргий Константи́нович Жу́ков; 1. децембар, 1896 - 18. јун, 1974) је био војни заповедник и командант Совјетског Савеза, један од најуспешнијих команданата у Другом светском рату. Под његовом командом, Црвена армија је извојевала важне победе у биткама за Москву, Стаљинград, Лењинград, Белорусију и Берлин.
После Другог светског рата, запао је у Стаљинову немилост, а након његове смрти подржао је Никиту Хрушчова да се обрачуна са анти-партијском групом (Молотовљевим, Маљенковим и Кагановичем). Био је министар одбране од 1955. до 1957. када га је Хрушчов сменио због неслагања око војних питања.
Септембар уреди
Луј Франше д' Епере (франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey; Мостаганем, 25. мај 1856 — Сент Амансе, 3. јул 1942) је био маршал Француске и почасни војвода српске и југословенске војске.
Студирао је Сен-Сир академију 15. октобра 1874, и по завршетку ове добио је чин пјешадијског потпоручника 1. октобра 1876, у капетана унапријеђен је 28. октобра 1885, за пуковника 12. јула 1903, бригадног генерала 23. марта 1908, дивизијског генерала 23. марта 1912, за маршала Француске 19. фебруара 1921. Исте године, месец дана раније, 29. јануара, добио је и почасну титулу Војводе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије).
Као пјешадијски официр био је водник, командир чете и командант батаљона у пјешадији до 1899. За то време завршио је ратну Академију (1882), и био је у генералштабу дивизије, која је окупирала Тонкин (1886) и у генералштабу гувернера Париза (1889). Командовао је пуком и бригадом у пјешадији, дивизијом (1912). Члан вишег ратног Савјета од 1920. Учествовао је у колонијалним ратовима у западној Африци, Тунису, Алжиру. Тонкину и Ананиу, Кини и Мароку. У Првом свјетском рату (10. септембра 1914. до 31. марта 1916) командовао је француском армијом (5), до 29. априла 1918. групом армија на француском фронту, а од 9. јуна 1918. до краја рата био је врховни командант савезничких армија на Солунском фронту. Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, изведено је прогањање њемачко-аустријско-бугарске војске, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена Србија. Високо је ценио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној победи савезника у Великом рату. У Београду му је подигнут споменик.
Био је члан Француске академије, на позицији 14, у периоду 1934—1942.
Октобар уреди
Радомир Путник (24. јануар 1847 — 17. мај 1917) српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату.
Војник и војсковођа српске војске пуних четрдесет година. Родио се у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Отац Димитрије је био учитељ. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и напредовања у служби 1903. године постављен је за начелника Главног генералштаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде. После Кумановске битке постао је први српски војвода. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу и годину дана након тога је умро. Бавио се теоријом ратовања. Написао је “Служба генералштаба” I и II “Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот. Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашороко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац.
Новембар уреди
Хајнц Вилхелм Гудеријан (нем. Heinz Wilhelm Guderian; 17. јун 1888. - 14. мај 1954.) је био војни теоретичар и генерал у немачкој армији током Другог светског рата. Организација и командовање немачким оклопним дивизијама базирали су се на његовим делима од који је свакако најпознатија књига „Пажња! Тенкови!“ (Achtung! Panzer!). Током своје војне каријере био је на положајима команданта оклопног корпуса, команданта оклопне армије, Генералног инспектора оклопних снага и Начелника Генералштаба копнене војске.
Децембар уреди
Џорџ Смит Патон Јуниор (енгл. George Smith Patton, 11. новембар 1885. – 21. децембар 1945) је био један од најбољих америчких генерала у Другом светском рату. У својој војној каријери, дугој 36 година био је међу првим америчким официрима који су заговарали стварање модерних оклопних јединица, командовао је америчким јединицама у Северној Африци, Сицилији и у Европи. У америчкој војсци остао је запамћен по надимку „Стари крв и петља“ (Old blood and guts), који је добио захваљујући погрешном цитирању његове изјаве у којој је рекао да је за победу у рату потребна не само крв већ и мозак (Blood and brains). Званична историја створила је представу о генералу Патону као о бриљантном војном лидеру који је повремено имао епизоде непослушности и нестабилности.
Његови потчињени, како официри тако и војници памтиће га не само по бриљантном командовању, лудој храбрости и истрајности, већ и по оштрим, често вулгарним говорима којима је подизао морал својим јединицама.