Портал:Медицина/Изабрани чланак 2010.
Изабрани чланци
уреди
Јануар уреди
Некротизирајући фасциитис, (лат. Fasciitis), некроза везивне опне је озбиљна бактеријска инфекција меких ткива и фасција (танких везивних опни које обавијају или прекривају мишиће или друге органе). Некроза фасција се такође назива и хемолитичка стрептококна гангрена, акутна кожна гангрена, болничка гангрена, гнојна упала фасција и синергистички некротизирајући целулитис. Фурнијерова гангрена је такође облик некрозе фасција локализована у скротуму и перинеалној области.
Болест је обично повезана са повредом (нагњечењем, мањом опекотином, уједом инсекта) или се јавља као компликација хируршке ране или многих хроничних болести, тровања, порођаја итд. Код ове болести услед размножавања бактерија настаје ослобађање токсина и ензима који доводе до формирања тромбозе (згрушавања крви) у крвним судовима, што има за последицу поремећај у снабдевању ткива кисеоником (хипоксија) и изумирања (некроза) меких ткива и фасције.
Некротизујући фасциитис може бити изазван само једним типом бактерија (мономикробни облик инфекције), најчешће хемолитичким стрепрококом, или комбинацијом више типова бактерија (полимикробни облик инфекције); као што су; Streptococcus pyogenes - (стрептококе групе А), Staphylococcus aureus - (стафилококе), Vibrio vulnificus, Clostridium perfringens - (Клостридије), Bacteroides fragilis, Escherichia coli (Ешерихија коли) итд. Мономикробни облик инфекције јавља се у 10%, а полимикробни у 90% случајева некротизирајућег фасциитиса.
Фебруар уреди
Декомпресиона болест (ДБ) или аероемболизам или дисбаризам је обољење које настаје после нагле декомпресије (промене притиска гасова) у кесонима, роњењу, авијацији и астронаутици. Основни узрочник болести су гасни мехурићи азота који из растворљивог стања у крви и ткивима прелазе у гасне мехуриће и при томе се нагомилавају у телесним течностима и ткивима. Декомпресиона повреда се може јавити као резултат декомпресије од великих дубина мора до висина свемира.
У зависности од тога где је дошло до накупљања мехурића, зависи и у којим ткивима и органима ће доћи до поремећаја. Ти поремећаји могу прећи у болест уколико се не предузму адекватне мере. Постоје докази да неоткривени, занемарени или асимптоматски декомпресиони поремећаји могу довести и до неповратног органског и функционалног оштећења организма.
Март уреди
Сида је болест која представља последњи стадијум инфекције организма вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ), а карактерише је прогресивно слабљење имунског система што појединце чини подложним широком спректру инфекција и тумора. Сида је акроним од француског назива за синдром стеченог имунолошког дефицита (франц. Syndrome d'immunodéficience acquise), а AIDS од енглеског назива Acquired Immunodeficiency Syndrome.
Постоји разлика између појмова ХИВ позитивна особа и особа оболела од сиде. То су две повезане али различите ствари, које се често погрешно поистовећују. ХИВ позитивна особа је заражена вирусом (ХИВ-ом), али то још увек не значи да има сиду. До појаве болести може да прође временски период од две до десет година. ХИВ позитивна особа може да изгледа потпуно здраво, способна је за рад или било коју другу активност, попут здравих појединаца.
Април уреди
Висинска болест, болест висина, је скуп знакова и симптома који заједно описују разне поремећаје и њихове компликације које настају у организму у току боравка на великим висинама (најчешће изнад 2.500 метара изнад мора). Настаје чешће при брзом успону који не дозвољава телу да се прилагоди условима који владају на висини. У већини случајева ради се о благом поремећају, који се манифестује; главобољом, губитаком апетита мучнинином, отежаним дисањем, брзим замарањем и у већини случајева не захтева интервенцију лекара. Ретко напредује у мождани и плућни едем), који могу иззазвати тешке последице у организму, појаву коме и смрт (ако се болест правовремено не препозна). Најбољи начин спречавања висинске болести је правилан успон при чему се оставља довољно времена организму за аклиматизацију. Лечење висинске болести подразумева престанак даљег успона, брзи силазак на што нижу надморску висину, нарочито ако знаци и симптоми не пролазе или се погоршавају. Кисеоник и лекови служе као помоћ при силаску.
Мај уреди
Тровање кисеоником, интоксикација кисеоником, је нежељено-штетно дејство кисеоника који он може изазвати у ћелијама и ткивима живих бића. То је прави парадокс да кисеоник који је неопходан за живот ћелије може бити и њен отров.
Као резултат дисања,повишене концентрације кисеоника у организму живих бића настаје хипероксија, вишак кисеоника у ткивима. Иако је терапија кисеоником корисна у многим поремећајима-болестима, његова неконтролисана употреба може довести до тровања, у условима хипероксије, који обично укључују; промене на централном нервном систему (ЦНС), плућима и очима. Зато је за безбедну примену кисеоника потребно; одговарајуће знање о могућим штетним утицајима, његова јасно дефинисана (правилно дозирана) употреба и стални мониторинг (праћење) виталних параметара пацијената, у циљу правовременог препознавања почетних манифестација тровања.
Јуни уреди
Ваздухопловна медицина је грана превентивне медицине и медицине рада и значајна компонента ваздухопловне безбедности и космичких истраживања.
Ваздухопловна медицина проучава, утицај летења ваздухоплова и средине у којој се оно обавља на организам пилота, астронаута пратећег ваздухопловног особља, падобранаца, путника у ваздушном транспорту, и у пракси примењује специфичне методе превентивно медицинске заштите у спречавању негативног утицаја летења и боравка у свемиру на живот и здравље човека и настанак ванредних догађаја и катастрофа, које карактерише велики губитак људских живота, материјалних добара и поремећај еколошких система.
И поред постојања многих проблема, и високо ризичних ситуација, са којима се свакодневно, у свом окружењу, сусрећу припадници авијације и астронаути за време боравка у земљиној атмосвери и свемиру, лекари ваздухопловне медицине су само део многих високо обучених појединца који раде на минимизирању многих нуспојава у ваздухопловству и свемирским истраживањима, тако да човек може и даље да има надмоћ у ваздушном простору.
Јули уреди
Диспнеја, (лат. dyspnoe), глад за ваздухом, заптив, тешкоћа у дисању, је недостатак ваздуха праћен субјективним осећајем отежаног дисања, као последица несклада између вентилације и потреба за ваздухом. То је генерички термин којим се означавају многи патофизиолошки поремећаји који могу да резултирају различитим квалитетима респираторних тегоба, и служе да ближе опишу одређену дијагнозу.
Велики број људи током свог живота често није свестан да пати од поремећаја дисања (или диспнеје). Различита физиолошка стања могу довести до непријатног осећаја недостатка ваздуха. Тако на пример сваки човек ако почне да размишља о свом дисању одмах започиње са мало дубљим дисањем, јер се код њега јавља субјективни осећај диспнеје. Особа која реагују израженим страхом, „неурозом срца“ и сличним поремећајима, у одређеним ситуацијама могу да реагују тзв. „емоционалном диспнејом“, која може бити толико изражена, да имају хипервентилацију праћену тетаничним грчевима због алкалозе.
Август уреди
Хипербарична медицина је специфична медицинска дисциплина која проучава и у пракси примењује повољне терапијске ефекте кисеоника под повишеним притиском и атмосфере повишеног притиска уопште.
Хипербарична медицина се заснива на природном леку: чистом (100%) медицинском кисеонику који се примењује под увећаним притиском, (већем од атмосферског који на површини мора износи 1 бар) у тзв. хипербаричним коморама.
На првом светском конгресу медицине у Амстердаму др Ј. Х. Јакобсон из болнице Маунт Синај, своје изагање започео је речима: „ Примена кисеоника под повишеним притиском вишим од атмосверског притиска представља напредак који се по значају може поредити са открићем трансфузије крви и антибиотика “.
Септембар уреди
Мултипла склероза (МС), ( lat. Sclerosis multiplex) је неуродегенеративнo обољење и аутоимуна болест која првенствено "напада" белу масу централног нервног система. Мултипла склероза захвата аксоне, дугачке продужетке нервне ћелије, на којима поједини делови мијелинског омотача запаљенски реагују и пропадају. Стога се мултипла склероза сматра запаљенско, демијелинизирајућом болешћу изазваном имунолошким променама непознате етиологије. Кад је одређени део мијелинског омотача запаљен и оштећен, преношење импулса кроз аксон је поремећено, успорено или испрекидано, због чега поруке из мозга долазе на "циљ" са закашњењем, "грешкама" или их уопште нема (изостају). Болест је врло променљивог тока, испољава се неуролошким симптомима и знацима и карактеришу је честа погоршања различитог степена, која се смењују са наглим побољшањима клиничке слике (ремисија болести). Настанак мултипле склерозе прате многи поремећаји различитог степена, од благе укочености и отежаног ходања, до потпуне одузетости, слепила, итд.
У свету од мултипле склерозе болује око милион људи и то углавном у развијеним земљама света. Болест је нешто чешћа код жена него код мушкараца (3:2).
Октобар уреди
Дискус хернија, (лат. Prolapsus nuclei pulposi, енгл. Spinal disc herniation, Protrusio disci, Prolapsus disci), пролапс међупршљенског диска, екструзија диска, кичмена кила, jе болест међупршљенског диска кичменог стуба, која настаје као последица пролапса (хернијације) и продора желатинозног језгра међупршљенског диска у међупршљенске отворе (лат. foramina intervertebrales) где врши притисак на коренове спиналних живаца, а понекад и централно у спинални канал и простор у коме се налазе кичмена мождина и кауда еквина које такође компромује. За разлику од протрузија (испупчења) диска код овог поремећаја доминира делимични или у потпуна руптура хрскавица фиброзног прстена диска (лат-anulusu fibrosus) са пролапсом језгра (лат-anulus pulposus), док задњи уздужни лигаменти кичме могу да остану нетакнути (тзв. сублигаментарна херниација диска).
Узрок дискус херније је; често физичко преоптерећење већ постојећих оштећење међупршљенског диска, херниација диска, реуматичне и запаљењске болести, али и безузрочна која настаје без утицаја икаквих спољних узрока. Симптоми дискус херније су; јак бол, најчешће локализован у леђима и удовима, ирадијација бола, укоченост и понекад парализа. Лечење је конзервативно, у већини случајева могуће, а код тежих и оперативно.
Новембар уреди
Системска склероза (SSc), (енгл. systemic sclerosis, systemic scleroderma), од (грч. „sklerosis“) - што значи тврдоћа, и (грч. . „derma“) - што значи кожа, или дословно преведено тврда кожа, је хронична системска аутоимунска болест, коју карактерише оштећење малих крвних судова коже и унутрашњих органа и повећано стварање влакана ванћелијског везива и њихово таложење у зидовима крвних судова, коже и унутрашњих органа. Таложење влакана ванћелијског везива манифестује се клиничком сликом болести - тврдом, задебљалом кожом (склеродермија) и променама на висцералним органима. Тежина болести зависи од степена оштећења важних унутрашњих органа, пре свега бубрега, плућа, срца и дигестивног система. Системска склероза се најчешће јавља код особа између 30 и 50 година живота и три до четри пута је чешћа код жена. Преваленца болести је 10-20 случајева на 100.000 особа, а инциденца је 1-2 случаја на 100.000 особа годишње.
Децембар уреди
Хиперхидроза, (енгл. Hyperhidrosis), је прекомерно и неконтролисано знојење које превазилази потребе нормалне терморегулације или термохомеостазе организма.
Прекомерно знојење, је значајан медицински проблем, најчешће присутан код млађих људи. Особе са хиперхидрозом се не могу сматрати болесницима у правом смислу те речи, јер претерано знојење није болест, већ стање од којег се не умире, али представља за поједице значајан психолошки и социјални проблем... „Особе са овим проблемом избегавају контакте са другим особама због стално влажних дланова, носе широку тамну одећу код појачаног знојења испод пазуха, полако се повлаче у себе, постају несигурне, отуђујући се од друштва...
Хиперхидроза се најчешће jавља већ у детињству или пубертету, готово свакодневно у облику неконтролисаног прекомерног знојења дланова, пазушних јама, лица и табана. Како Светска здравствена организација сматра да здравље није само одсуство болести, већ и социјално и психолошко благостање, хиперхидрозу ипак можемо сматрати једном врстом болешћу.