Милан Тепић — разлика између измена

|место_смрти=код [[Бјеловар]]а {{зас|Хрватска|1990}} [[Хрватска]]

Видевши да се налази у тешкој ситуацији, а не желећи да складиште муниције преда хрватским сепаратистима, Милан Тепић је одлучио да већ раније минирано складиште дигне у ваздух, што је и учинио око 11:40 часова истог дана. Јака експлозијеексплозија која је потресла цели Бјеловар, усмртила је и десетак припадника „зенги” који су се у току опсаде приближили огради складишта. Непосредно пре Тепића, погинуо је војник ЈНА [[Стојадин Мирковић]], који је одбио мајорово наређење да напусти складиште и наставио да из војног транспортера дејствује по непријатељу.

Милан Тепић је рођен [[26. јануар]]а [[1957]]. године у селу [[Комленац]], код [[Козарска Дубица|Босанске Дубице]]. Ово [[Кнешпоље|кнешшољскокнешпољско]] село, смештено у близини ушћа [[Мљечаница (ријека)|Мљечнице]] у [[Уна|Уну]], као и друга [[Поткозарје|поткозарска]] села тешко је страдало у току [[Други светски рат|Другог светског рата]], када је 258 житеља убијено као жртве фашистичког терора, док су 58 житеља погинули као [[Народноослободилачка војска Југославије|партизански борци]]. Током рата старадало је више од половине предратног становништва села, које је бројало 532 становника. У фашистичком терору, који су предводиле [[усташе]] из оближњег села [[Баћин]], смештеног на левој обали Уне, страдали су и чланови породице Тепић. Ово село било је усташко упориште, познато по локалитету „Баћинске кречане”, где је у предратној кречани вршена производња креча за потребе [[Логор Јасеновац|логора Јасеновац]], као и извођене ликвидације цивилног становништва српске националности са подручја Поткозарја и [[Банија|Баније]], као и из околине [[Сремска Митровица|Сремске Митровице]], а процењује се да је овде убијено преко 10.000 људи.<ref>{{Cite web|url=https://banija.rs/banija/19167-sjecanje-na-zrtve-ustaskog-logora-dubicke-bacinske-krecane.html|title=Sjećanje na žrtve ustaškog logora Dubičke/Baćinske krečane|website=banija.rs|date=12.4.2019}}</ref> Миланов отац Стево Тепић (1930—1999), био је у време рата дечачић и успео је да са неколико чланова породице преживи усташке покоље. У браку са Миленом Тепић (1937—2018), поред сина Милана, имао је и две ћерке — Милку и Марију.{{sfn|Ручнов|1992|pp=15—19}}

Крајем [[1980-е|1980-их]] година, током Тепићевог службовања у Вараждину, Европу и Југославију су задесиле крупне политичке промене. Економско и политичко слабљење [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]], током [[1989]]. године је кулминирало низом политичких промена у [[Источна Европа|источној Европи]], које су резултирале сломом социјалистичког система и распадом [[Варшавски пакт|Варшавског пакта]]. Ове промене битно су утицале на [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичку Федеративну Републику Југославију]] (СФРЈ), која се од половине 1980-их година налазила у економској и политичкој кризи, која је јануара [[1990]]. године довела да распада [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]] (СКЈ), тада једине владајуће политичке организације и увођења вишешартијскогвишепартијског система у југословенским републикама. На таласу демократских промена, дошло је до формирања политичких партија које су отворено заступале идеје одо самосталности појединих република од СФРЈ. Крајем априла 1990. године у [[Социјалистичка Република Хрватска|СР Хрватској]] су одржани први вишестраначки избори на којима је власт освојила опозициона [[Хрватска демократска заједница]] (ХДЗ), а 30. маја за председника Председништва СР Хрватске био је изабран [[Фрањо Туђман]], бивши генерал-мајор ЈНА. Туђман, који је био повезан са усташком емиграцијом, отворено је говорио о потреби одвајања Хрватске од СФРЈ и јавно изражавао нетпрељивост према [[Срби у Хрватској|Србима у Хрватској]]. Већ крајем јула исте године [[Хрватски сабор|Сабор СР Хрватске]] је донео одлуку о промени назива СР Хрватске у Република Хрватска и измени државних симбола, којим је у употребу је враћен „историјски хравтскихрватски грб“ са [[Шаховница|шаховницом]]. Ово, као и најава промене Устава, којом би Срби изгубили статустстатус конститутивног народа, изазвала је незадовољство код припадника српског народа у Хрватској и погоршало међунационалне односе, посебно у мешовитим срединама.

Још у јесен 1990. године нове хрватске власти су почеле са илегалним набављањем наоружања за евентуални рат, а набавком је између осталих руководио [[Мартин Шпегељ]], бивши [[генерал-пуковник]] ЈНА. Ово је резултирало „афером Шпегељ” са којом је јавност упозната крајем јануара [[1991]]. године. Доношењем новог [[Устав Републике Хрватске|Устава Републике Хрватске]], 21. децембра 1990. године, Хрватска је дефинисана као „дом Хрвата и других народа“, чиме је Србима у Хрватској и званично укинут статус констутивног народа. Оваква ситуација све више је водила у заоштравање међунационалних односа и продубљивање политичке кризе, па је истог дана када је донет нови хрватски устав, на подручју заједнице општина са српском већином, на простору Северне Далмације, Лике, Баније и КоруднаКордуна, проглашена [[САО Крајина|Српска аутономна област Крајина]].

Напета политичка ситуација створила је национиналнунационалну нетрпељивост, која је манифестована низом разних инцидената. У национално чистим срединама, каква је био Вараждин, у коме се мајор Тепић налазио на служби, породице припадника ЈНА, а нарочито оне српске националности, су биле под посебним притиском. Поучен догађајима из [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]], након првих инцидената и неприлика које су његова деца имала у школи, Милан је половином јануара 1991. године одлучио да породицу пресели код својих родитеља у родно село Комленац. Супруга и родитељи тада су покушали да наговоре Милана да напусти војну службу и запосли се као машински инжењер, али је он то одлучно одбио правдајући се да је положио официрску заклетву.

Пратећи потезе словеначког руководства, које је још децембра 1990. године расписало референдум о осамостаљивању Словеније од СФРЈ, на коме је добило подршку 93% бирача, хрватско руководство је почело са најавама референдума, што је резултирало нове сукобе. До првих сукоба између припадника МУПМУП−а Хрватске и локалних Срба, дошло је најпре почетком марта [[Сукоб у Пакрацу|инцидентом у Пакрацу]], а потом крајем истог месеца [[Крвави Ускрс на Плитвицама|сукобом на Плитвичким језерима]]. Како ови инциденти не би прерасли у отворени сукоб, дошло је до интервенције јединица [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]] (ЈНА) које су представљале „тампон зону” између сукобљених страна. До [[Сукоб у Боровом Селу|новог сукоба]] дошло је 2. маја 1991. године у [[Борово (Вуковар)|Боровом Селу]], код [[Вуковар]]а, када је поново интервенисала ЈНА. [[Референдум о независности Хрватске]] одржан је 19. маја 1991. године и на њему је 94% гласача подржало осамостаљење од СФРЈ. Срби у Хрватској бојкотовали су овај референдум, организујући претходно 12. маја на територији САО Крајине референдум о присаједињењу Србији и останку у Југославији.

Бјеловарски гарнизон, под командом пуковника Рајка Ковачевића, био је смештен у Бејловару на неколико локација, које су чинили — Дом ЈНА у центру Бјеловара; гарнизонска касарна „Божидар Аџија” на Војновићу у западном делу Бјеловара, где се налазила команда гарнизона и већина ратне технике; војно складиште „Логор” на Сајмишту у источном делу града, где се налазило складиште тенкова и друге ратне технике, као и наоружање заплењено од јединица Територијалне одбране; Радарска станица и центар везе противваздушне одбране ЈНА у Звијерцима на северном крају Бјеловара; као и сладиштескладиште „Барутана” у шуми Беденик, северозападно од Бјеловара, где се налазила велика количина наоружања и минско-експлозивних средстава. Због велике важности војног складишта у шуми Беденик{{напомена|'''Беденик''' је назив шуме у непосредној околини Бјеловара, у којој се налазило војно складиште, а то је такође и назив села [[Беденик]], тада у саставу Општине Бјеловар, па се оно често грешком наводи као место смрти мајора Тепића.{{sfn|Karaula|2007|p=12}}}} официри из касарне у Бјеловару су се месечно смењивали на дежурству у складишту. Почетком септембра 1991. године дежурство на складиштем је преузео мајор Милан Тепић, који се одмах по доласку упознао са свим старешинама и војницима, који су се налазили на овом објекту и приступио организовању одбране објекта.

Након заузимања гарнизона у Вараждину, на удару се нашао бјеловарски гарнизон, који је био знатно ослабљен крајем августа 1991. године, након упућивања пуковника Милана Челекетића са три стотине војника и старешина у правцу Дарувара и Новске. Дан пре пада касарне у Вараждину, отпочела је потунапотпуна блокада свих војних објеката ЈНА у Бјеловару. Наредба о нападу на гарнизон ЈНА донета је 27. септембра 1991. године у Загребу, а према претходном плану „Билогора”, Кризни штаб из Бјеловара је требао да кординиракоординира свим акцијама хрватских снага из Бјеловара, као и неким прикљученим снагама из Вараждина, док је за командатакоманданта напада био одређен Желимир Шкарец. Напад на све војне објекте бјеловарског гранизона отпочео је у рано недељно ујутро 29. септембра 1991. године. Најпре је пала Радарска станица противаздушнепротивваздушне одбране смештена у Звијерцима, а након ње војно складиште „Логор” на Сајмишту. Након почетка напада, пуковник Рајко Ковачевић контактирао је команду Пете армијске области у Загребу и тражио да у правцу Бјеловара упуте барем двдва авиона како би им олакшали положај. Уместо обећане војне помоћи команда им је упутила посматрачку мисију Европске заједнице, коју су припадници „зенги” зауставили на прилазу Бјеловару, ради њихове личне безбедности.

Истовремено са нападом на војне објекте у самом Бјеловару, извршен је и напад на војно складиште у шуми Беденик у близини Бјеловара. Група опкољених војника, која је обезбеђивала складиште пружила је тада одлучан отпор, а прилази складишту били су покривени са оклопних транспортера. Након што је један од транспортера био уништен противоклопном ракетом, посада је успела да се извуче из олупине и склони на предвиђено место. Како је постало јасно да се складиште више не може одбранити, мајор Тепић је наредио свим војницима да се склоне на безбедно место, како би могао да активира детонатор и уништи складиште муниције. Ову Тепићеву наредбу одбио је једино војник [[Стојадин Мирковић]] (1972—1991), који је наставио да дејстује из свог транспортера, након чега је био смртно погођен. Након Мирковићеве погибије, када се уверио да су остали војници на безбеднобезбедном месту, мајор Милан Тепић је активирао детонатор, након чега је уследила јака експолозија. Огромна бела печурка и облак дима видели су се чак до Гарешнице и мађарске границе. Поред Тепића у експлозији је погинуло и 11 хрватских бораца, који су се у току напада превише приближили огради складишта. Преживели војници и старешине ЈНА њих укупно деветоро заробиле су хрватске снаге, а у знак одмазде су одмах стрељале старијег водника Ранка Стевановића из [[Ниш]]а.<ref name="Двије деценије од злочина у бјеловарској касарни">{{cite web|url=http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=46981|title=Двије деценије од злочина у бјеловарској касарни|website=www.rtrs.tv|date=29.9.2011.}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Zaboravljeni-junak-sa-Povlena.sr.html|title=Заборављени јунак са Повлена|website=www.politika.rs|date=30.4.2013.}}</ref>

Након експолозије у војном складишту, пала је одбрана у Дому ЈНА у центру Бјеловару, па је једини отпор настављен из касарне „Божидар Аџија” на Војновићу, где се налазила команда 265. моторизованамоторизоване бригадабригаде. Отпор је пружан до раних вечерњих часова, а око 19 часова пуковник Ковачевић је наредио предају и одлагање оружја. Након уласка у касарну, представнници Кризног штаба Бјеловара су наредили да се припадници ЈНА скину до појаса, а по наређењу Јуре Шимића председника Кризног штаба стрељани су командант гарнизона пуковник Рајко Ковачевић и његови помоћници потпуковник Миљко Васић и капетакапетан прве класе Драгиша Јовановић. Такође, по Шимићевом наређењу, грађани Бјеловара су морали обићи заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра.

Народна скупштина Републике Српске је у знак поштовања према Милану Тепићу 25. априла 1993. године установило [[Медаља мајора Милана Тепића|Медаљу мајора Милана Тепића]], на чијој се предњој страни налази лик Милана Тепића. Ова медаља додељује се ''за исказану личну храброст у борби за слободу земље, где је исказан висок степен самопожртвовања''. Одлуком Скупштине града Београда 1992. године дотадашња Улица Стејпана Радића на Дедињу, у близини [[КБЦ Др Драгиша Мишовић|болнице „Др Драгиша Мишовић”]], понела је име Улица народног хероја Милана Тепића, а у улици је пар година касније подигнута спомен-плоча са бронзаним ликом Милана Тепића. На платоу, преко пута уласка у ову улицу, на двадесетшесту годишњицу погибије 29. септембра 2007. године откривен је споменик Милану Тепићу, рад београдске вајарке Катарине Трипковић. Поред Београда, улице са његовим именом на територији Републике Србије постоје у — Алексинцу, Апатину, Бачкој Паланци, Белој Паланци, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Инђији, Јагодини, КулуКули, Лесковцу, Нишу, Новом Саду, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Каменици, Сремској Митровици, Темерину, као и селима Бачком Брегу, Кљајићеву, Станишићу и Чонопљи, код Сомбора; Бешкој, код Инђије; Великој Крсни, код Младеновца; Врбици, код Аранђеловца; Грејачу, код Алексинца; Клупцима, код Лознице и Мудраковцу, код Крушевца.<ref>{{Cite web|url=https://www.planplus.rs/#!sve-ulice/milana+tep/823504624|title=Spisak ulica sa nazivom Milana Tepića|website=www.planplus.rs|date=n.d.}}</ref> Такође, улица са именом Милана Тепића постоје у Републици Српској у [[Бања Лука|Бањaлуци]], [[Град Источно Сарајево|Источном Сарајеву]], [[Теслић]]у, [[Козарска Дубица|Козарској Дубици]], [[Градишка|Градишци]] и др.

<ref>{{Cite web|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/389765/Dokumentarni-film-o-herojstvu-Milana-Tepica-i-Stojadina-Mirkovica|title=Документарни филм о херојству Милана Тепића и Стојадина Мирковића|website=www.politika.rs|date=28.9.2017}}</ref> И док за Србе Милан Тепић представља једног од највећих националногнационалних хероја у новијој историји, на њега у Хрватској гледају као на „безумног убицу”, који је у смрт одвео 11 „хрватских бранитеља”. Приликом подизања споменика Милану Тепићу у Београду, 2017. године званичне хрватске власти су оштро протествовале.<ref>{{Cite web|url=http://novilist.hr/index.php/Vijesti/Hrvatska/Hrvatska-ostro-prosvjedovala-zbog-spomenika-Tepicu-u-Beogradu?meta_refresh=true|title=Hrvatska oštro prosvjedovala zbog spomenika Tepiću u Beogradu|website=novilist.hr|date=7.3.2017}}</ref> Место његове погибије, на простору војног складишта „Барутана” у шуми Беденик, код Бјеловара, претворено је у спомен-подручје „Барутана”, где је подигнут споменик припадницима Збора народне гарде погинулим у овој акцији.<ref>{{Cite web|url=http://novilist.hr/index.php/Vijesti/Hrvatska/Bjelovarska-Barutana-i-beogradski-spomenik-Milanu-Tepicu-Samo-su-mrtvi-vidjeli-kraj-rata|title=Bjelovarska Barutana i beogradski spomenik Milanu Tepiću: Samo su mrtvi vidjeli kraj rata|website=novilist.hr|date=15.3.2017}}</ref> Дан напада на бјеловарски гранизон ЈНА, 29. септембар се од [[1997]]. године обележава као Дан града Бјеловара и Дан бјеловарских бранитеља.<ref>{{Cite web|url=http://bbz.hr/vijesti/detaljnije/obiljezen-dan-grada-bjelovara-i-dan-bjelovarskih-branitelja1|title=Obilježen Dan grada Bjelovara i Dan bjelovarskih branitelja|website=bbz.hr|date=28.9.2018}}</ref> Након погибије његови посмртни остаци Милана Тепића никада нису предати његовој породици, која је 1993. године на сеоском гробљу у Комленцу подигла породичну гробницу и на њој поставила спомен-плочу посвећену Милану. Према неким наводима, његови посмртни остаци су заједно са посмртним остацима још шесторице војника, сахрањени на гробљу Мирошевац у Загребу, где су заведени као Н.Н. лице.<ref name="Сећање на мајора Милана Тепића"/>