Историја Косова и Метохије — разлика између измена

Једна од основних карактеристика историјског развоја Косова и Метохије огледала се у етничкој разноликости косовско-метохијског становништва. Током векова, на овом простору смењивали су се разни народи: [[Дарданци]] и [[Мези]], [[Стари Грци]] и [[Римљани]], [[Аварски каганат|Авари]] и [[Словенско насељавање Балканског полуострва|Словени]], [[Срби]] и [[Албанци]]. Миграциона кретања на овом подручју могу се пратити још од времена [[Илири|Илира]], преко колонизације из времена [[Римско царство|Римског царства]], до насељавања [[Јужни Словени|Јужних Словена]] у [[Југоисточна Европа|Југоисточну Европу]]. Након турског освајања у [[15. век|15. веку]], започео је процес постепеног потискивања српског становништва са ових простора и јачањајачање албанског етничког елемента, насељавањем Албанаца. Значајне демографске промене начињене су током [[Велике сеобе Срба|великих сеоба Срба]] (1690. и 1737. године), а потом за време [[српско-турски ратови|српско-турских ратова]] (1876—1878), током [[балкански ратови|балканских ратова]] (1912—1913), [[Први светски рат|Првог светског рата]] (1914—1918) и [[Други светски рат|Другог светског рата]] (1941—1944).<ref name="VE4-654">[[Војна енциклопедија]], Београд, 1972, књига четврта, pp. 654.</ref> Савремене миграције биле су изазване [[Србофобија|антисрпском]] политиком [[Комунистичка партија Југославије током Велике чистке|југословенских комунистичких]] власти након [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]] и потоњим [[НАТО бомбардовање СРЈ|НАТО бомбардовањем СРЈ]] [[1999|1999.]] године, током којег је дошло до привременог исељавања дела албанског становништва, да би након доласка [[КФОР]]-а и [[УНМИК]]-а уследило масовно протеривање Срба и других не-албанаца од стране такозване [[Ослободилачка војска Косова|Ослободилачке војске Косова]].

Током археолошких истраживања на простору Косова и Метохије откривени су остаци праисторијских насеља. Трагови илирског присуства на овим просторима срећу се од [[2. миленијум п. н. е.|2. миленијума п. н. е.]] Најзначајнији народ на косовско-метохијском подручју били су антички [[Дарданци]].{{sfn|Papazoglu|1969}} Они су насељавали просторе данашње југозападне Србије и северозападне Македоније.<ref name="VE4-654"/> У трећем[[3. век п. н. е.|3.]] и другом[[2. век п. н. е.|2. веку пре нове ере]], овим регионом су владали дардански краљеви [[ЛонгарусЛонгар]], [[БатоБатон]] и [[МонуниусМонун|Монуни]], као и [[ЕтутаТеута]], Монуниусова ћерка. [[Дарданија (римска провинција)|Дарданија]] се на југу граничила са [[Пеонија|Пеонијом]] која је крајем 3. века п. н. е. била покорена од стране античких [[Антички Македонци|Македонаца]], чију су врховну власт повремено признавали и Дарданци.

[[Римљани]] су почели да освајају ове области око [[160. п. н. е.|160. године п. н. е]], за време [[Илирски ратови|Илирских ратова]]. Коначно освајање довршено је тек за време владавине цара [[Октавијан Август|Августа]] ([[27. п. н. е.]] - 14. г. н. е) када је основана нова провинција [[Мезија|Мезије]] ({{јез-лат|Moesia}}). Није сигурно да ли је читаво подручје [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]] у административном смислу припадало поменутој провинцији, или је пак само Косово било у саставу Мезије, док је Метохија била у саставу провинције [[Далмација (римска провинција)|Далмације]] ({{јез-лат|Dalmatia}}).<ref name="Jankovic">[[Ђорђе Јанковић]]: [http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/malkolm/djankovic-facts.html Middle Ages in Noel Malcolm's "Kosovo. A Short History" and Real Facts], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> У време цара [[Домицијан|Домицијана]] (81—96) провинција Мезија је подељена на [[Горња Мезија|Горњу]] ({{јез-лат|Moesia Superior}}) и [[Доња Мезија|Доњу]] ({{јез-лат|Moesia Inferior}}), тако да се подручје Косова нашало у саставу [[Горња Мезија|Горње Мезије]]. У време цара [[Диоклецијан]]а (284—305) провинција Горња Мезија је подељена на провинцију [[Прва Мезија|Прву Мезију]] ({{јез-лат|Moesia Prima}}) на северу и провинцију [[Дарданија (римска провинција)|Дарданију]] ({{јез-лат|Dardania}}) на југу, тако да је област Кососва припала Дарданији.{{sfn|Petrović|2007|p=7-23}} У исто време, источни део провинције Далмације је издвојен у посебну провинцију [[Превалитана|Превалитану]] ({{јез-лат|Praevalitana}}) којој је верватно припадала читава област Метохије.

У време [[Подела Римског царства|поделе Римског царства]] (395) обе провинције (Дарданија и Превалитана) припале су [[Источно римско царство|Источном римском царству]]. Током [[5. век|5. века]], ове области су биле изложене честим нападима варварских народа, првенствено [[Готи|Гота]] и [[Хуни|Хуна]]. За време владавине цара [[Јустинијан I|Јустинијана I]] (527—565) на подручју касноантичке Дарданије спроведени су значајни фортификацијски радови.{{sfn|Bulić|2013}} Током целокупног раздобља римске власти, најзначајнији урбани центар у области Косова била је античка [[Улпијана]] ({{јез-лат|Ulpiana}}), претеча данашњег [[Липљан]]а. Већ током [[4. век|4. века]] Улпијана је постала важан [[Рано хришћанство|ранохришћански]] центар и седиште [[Епископ|епископа]]. Остаци античке [[Базилика|базилике]] у Улпијани откривени су током археолошких истраживања. Улпијанска епископија је 535. године припала новоустановљеној архиепископији чије је средиште била оближња [[Јустинијана Прима]] (Царичин Град код данашњег [[Лебане|Лебана]]). Поред Улпијане, важан урбани центар био је и [[Муниципијум Дарданикум]] ({{јез-лат|Municipium Dardanicum}}) који се налазио код данашње [[Сочаница (Лепосавић)|Сочанице]] у општини [[Општина Лепосавић|Лепосавић]] на [[Северно Косово|Северном Косову]].

[[Јужни Словени|Јужнословенска]] племена, супретежно почела да[[Срби]] насељавају ове просторе у [[6. век]]у, а Срби се трајно настањују у овим областима током прве половине [[7. век]]а.<ref>NGL Hammond The Relations of Illyrian Albania with the Greeks and the Romans. In Perspectives on Albania, edited by Tom Winnifrith, St. Martin’s Press, New York 1992</ref><ref>[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/12472/Albania ''Albania'', Encyclopædia Britannica]</ref> Током раног средњег века, на овом простору су се укрштали супротстављени интереси царстава [[Србија у средњем веку|Србије]], [[Бугарско царство|Бугарске]] и [[Византијско царство|Византије]], која је [[1018|1018.]] године поново овладала читавимосвојила просторомпростор Косова и Метохије. Главна упоришта византијске власти били су градови [[Липљан]] и [[Призрен]]. У овим градовима су се налазила седишта православних епархија, [[Липљанска епархија|Липљанске]] и [[Призренска епархија|Призренске]], које су биле потчињене [[Охридска архиепископија|Охридској архиепископији]].{{sfn|Stephenson|2000|pp=74-75}} У другој половини [[11. век|11. века]], Косово и Метохија постају поприште [[Српско-византијски ратови|српско-византијских сукоба]], који су на тим просторима настављени и током читавог [[12. век|12. века]]. Први помени етничких [[Арбанаси (народ)|Арбанаса]] у историји потичу тек из 11. и [[12. век|12. века]], на подручју ван Косова и Метохије, јужније од [[Скадар|Скадра]].<ref>[http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf Балканско полуострво и Јужнословенске земље (1. део)]</ref>

До сукоба дукљанског српског владара [[Константин Бодин|Константина Бодина]] са византијском војском долази [[1073]]. године код утврде Паун на [[Косово Поље|Косову пољу]]. Бодин је изгубио битку и пао у заробљеништво.<ref name="VE4-654"/> Рашки велики жупан [[Вукан (рашки велики жупан)|Вукан]] је успео да одржи [[Звечан]] [[1091]]. године. Из њега је вршио походе даље, и спалио је [[Липљан]]. Даље победе против Византије је извојевао 1096, али 1106. трпи пораз. Крајем 12. века жупан [[Стефан Немања]] долази до Липљана. Године 1170, код села Пантине на левој обали [[Ситница|Ситнице]] односи победу над византијском војском.<ref name="VE4-654"/>

Крајем 12. и почетком 13. века, српски велики жупани Рашке су довршили освајањеослобађање Косова и Метохије. Старе православне епископије, Липљанска и Призренска, улазе [[1219|1219.]] године у састав аутокефалне [[Српска архиепископија|Српске архиепископије]], а први српски [[Свети Сава|архиепископ Сава]] у северном делу Метохије оснива и нову [[Хвостанска епархија|Хвостанску епархију]]. Током 13. и 14. века, Срби су изградили многе цркве и манастире у овој области. Од тога доба па до пада под [[Османски Турци|турску власт]], подручје је важан део [[историја Србије у средњем веку|српске средњовековне државе]]. Било је важно раскршће путева којима су пролазили [[караван]]и. Неко време је град [[Призрен]] престоница српских владара [[Стефан Душан|Душана]] и [[Урош|Уроша]]. Град [[Пећ (град)|Пећ]] је био средиште српске православне [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]] [[1346]] — [[1463]]. и поново [[1557]]—[[1766]]. године. Пре доласка Турака, подручје се у привредном смислу веома успешно развијало, што посебно важи за [[рударство]] и [[сточарство]] са [[ратарство]]м. [[Трепча (средњовековни рудник)|Рудник Трепча]] се спомиње од [[1303]]. као налазиште [[олово|олова]] и [[сребро|сребра]]. [[Ново Брдо]] је био један од најважнијих рудника Србије тога доба, и из њега се вади [[сребро]] и [[олово]]. Сребро у том руднику је било помешано са [[злато]]м, и српски владари су имали добре приходе од рада рудника.<ref name="VE4-654"/> За време постојања српских држава од XIII до [[15. век|XV века]], већину становништва у тој области углавном су чинили Срби.

На Косову пољу се [[1389|1389.]] збила [[Косовска битка]]. Срби су одбили напад [[Војска Османског царства|османске војске]], која се након битке повукла с Косова и Македоније. Међутим, три месеца након боја [[Угарско краљевство|Угарска]] је напала Србију и продрла до данашњег [[Крагујевац|Крагујевца]]. Стога је [[кнегиња Милица]] прихватила вазалство према [[Османско царство|Османском царству]]. Заузврат, Османлије су помогле у одбрани од угарског напада. Између 1371. и 1398. Косовом и Метохијом је владао [[Вук Бранковић]], господар Косова и [[Дреница (предео)|Дренице]], који је пружао отпор до [[1392|1392.]] године. Тада је изгубио [[Скопље]] и признао вазалство према Османлијама премда није испуњавао вазалне обавезе. Због тога је погубљен 1398. у османском затвору у Бугарској.

У борбама после Косовске битке деспот [[Стефан Лазаревић]] је однео победу [[1402|1402.]] код места [[Трипоље]] против [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], који је уз турску помоћ покушао да преотмеосвоји земље које су раније припадале његовом оцу [[Вук Бранковић|Вуку Бранковићу]]. Већ након првог пада [[Српска деспотовина|Српске деспотовине]] (1439), Турци су привремено запосели већи део Косова и Метохије. На тим подучјима установљена је првобитна турска административна јединица која је била позната као [[Вуков вилајет]]. Након склапања мира ([[1444]]) на тим просторима је успостављена двојна српско-турска управа: област је враћена под власт српског деспота, али Турци су здаржали испоставе у појединим кључним местима.{{sfn|Ћирковић|2004|p=109}}

Током угарско-турског рата 1448. заповедник угарске војске [[Јанош Хуњади]] (познат у народу као [[Сибињанин Јанко]]) преко [[Крушевац|Крушевца]] продире на Косово поље са 24.000 војника. Долази до дводневне битке против бројније турске војске султана [[Мурат II|Мурата II]], коју угарска војска губи. Косовско-метохијски простори остали су под влашћу Српске деспотовине до 1455. године, кад коначно падају под турску власт.{{sfn|Ћирковић|2004|p=114}}

Током вишевековне отоманске владавине долази до крупних демографских промена у саставу становништва. Срби су се непрестано исељавали ка северу, у данашњу [[Шумадија|Шумадију]], [[Срем]], [[Мачва|Мачву]] и [[Војводина|Војводину]]. С друге стране, [[Албанци]] су се у плодније крајеве досељавали из планинске и сиромашне северне Албаније, о чему сведочи чињеница да косовски Албанци говоре северноалбанским дијалектом „Гега“.

Коначним османским освајањем косовко-метохијских простора током [[1455]]. године означена је велика прекретница у историји тих области. Дотадашњи [[Вуков вилајет]] (првобитна турска административна јединица) подељен је већ током исте године на два новостворена санџака: [[Вучитрнски санџак|Вучитрнски]] (за централни део Косова) и [[Призренски санџак|Призренски]] (за област МетојијеМетохије). Оба санџака припадала су [[Румелијски ејалет|Румелијском ејалету]].{{sfn|Катић|2020|p=}}

Издвајањем северних области из састава Призренског санџака, нешто касније је створен и посебан [[Пећки санџак]]. Подручје Косова и Метохије до године [[1541]]. припада румелијском [[ејалет]]у. Од 1541. до 1580. припада будимском, затим босанском, а од [[1607]]. опет румелијском ејалету. У борби против отпора становништва Турци користе [[исламизација|исламизацију]] и друге методе.{{чињеница|date=09. 2009. }} Првобитно у ислам прелазе феудалци, затим градско, и на крају и сеоско становништво.{{чињеница|date=09. 2009. }} Процес исламизације траје све до краја 19. века, и Албанци масовно прелазе у [[ислам]], а Срби делимично. Турци узимају младе Албанце у војску путем [[данак у крви|данка у крви]] и регрутацијом у јединице [[азап]]а, из којих редова се регрутују будући феудалци и војни команданти. Султан [[Селим II]] ослобађа дажбина сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у [[ислам]].{{чињеница|date=09. 2009. }} Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају Албанци [[муслимани]].{{чињеница|date=09. 2009. }} Албанци [[хришћани]] пружају отпор Турцима заједно са Србима.<ref name="VE4-655"/> Све теже прилике у турском царству временом доводе до устанака и немира становника, нарочито за време [[Аустријско-турски рат (1529—1533)|ратова Аустрије са Турском]].

После слома турске опсаде Беча и оснивања [[Света лига (1684)|свете лиге]] [[Аустрија|Аустрије]], [[Пољска|Пољске]] и [[Млетачка република|Млетачке републике]] [[1684]]. године, долази до поновног буђења отпора покорених народа у ТурскојОсманском царству. У борбу против Турака ступају Срби и Албанци и неки се придружују аустријској војсци Ђ. Пиколоминија која надире ка [[Скопље|Скопљу]]. У Призрену се тој војсци придружује око 20.000 људи, али смрћу Пиколоминија долази до осипања и пораза од Турака код [[Качаник]]а [[1. фебруар]]а [[1690]]. Са аустријском војском се повлаче и Срби, заједно са мањим групама Албанаца, из [[Приштина|Приштине]], [[Пећ (град)|Пећ]]и, [[Косовска Митровица|Митровице]], [[Призрен|Призрена]] и [[Нови Пазар|Новог Пазара]], у страху од турске освете. Највеће појединачно исељавање Срба са Косова збило се [[1690|1690.]] године, а предводио га је сам патријарх српске православне цркве [[Арсеније III Црнојевић|Арсеније III Чарнојевић]]. Рачуна се да је тада са патријархом у [[Војводина|Војводину]] дошло пешице и на колима око 100.000 “душа”, што је остало упамћено као [[Велике сеобе Срба|Велика сеоба Срба]].

Током идућег рата Аустрије с Турском [[1737]]—[[1739]]. аустријски цар [[Карло VI, цар Светог римског царства|Карло VI]] позива хришћане на поновни устанак. Аустријанци заузимају [[Ниш]], а српски устаници [[Нови Пазар]] [[30. јул]]а 1737. године. Патријарх [[Арсеније IV Јовановић Шакабента|Арсеније IV Јовановић]] упућује људе на Косово и северну Албанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код [[Нова Варош|Нове Вароши]] у августу. Турском противофанзивом све је изгубљено и доста Срба и нешто Албанаца се поново сели преко [[Дунав]]а у Аустрију. На празне посједе Турци насељавају Албанце{{чињеница|date=09. 2009. }}, и у подручје око [[Нови Пазар|Новог Пазара]], где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску освету.{{чињеница|date=09. 2009. }} У идућем периоду Албанци насељавају области долине [[Лаб]]а, јужне [[Јужна Морава|Мораве]] до [[Сурдулица|Сурдулице]] и [[Лесковац|Лесковца]], Скопља, [[Куршумлија|Куршумлије]] и Ниша. У новим крајевима Турци им дају плодну земљу и повластице,{{чињеница|date=09. 2009. }} што изазива гнев и мржњу Срба. Свим овим премештањима, српски етнички центар се сели из старих подручја [[Рашка|Рашке]] и Косова у слив Мораве и Војводину.<ref name="VE4-655"/>

Султан [[Селим III]] је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. Турске реформе [[1835]]. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Становници Призрена [[1839]]. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а АлбанциСрби све више тражетеже ослобођењеослобођењу од турске власти. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред [[Први српско-турски рат|српско-турски рат 1876—1877.]], [[Други српско-турски рат|српско-турски рат 1877—1878.]], и [[Црногорско-турски рат (1876—1878)|црногорско-турски рат 1876—1878.]]{{чињеница|date=09. 2009. }} Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, [[Јанкова клисура|Јанкове клисуре]], [[Јавор (Нови Пазар)|Јавору]] и [[Црна Гора|Црној Гори]]. Током рата 1877—1878, наступањем српске војске према [[Врање|Врању]] и освајањем области данашње јужне Србије, долази до повлачења албанског становништва из подручја Ниша, Лесковца, [[Топлица (област)|Топлице]] и других места, и они се настањују на Косово. Турци до [[1912]]. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.<ref name="VE4-655"/>

[[10. јун]]а [[1878]]. године на састанку у Призрену Албанци оснивају [[Призренска лига|Призренску лигу]]. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење у један вилајет. [[Висока Порта|Висока порта]] је ово одбила, и почео је устанак [[1879]]. којим је турска власт свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде.<ref name="VE4-655"/> У неким деловима Албаније исто долази до масовне побуне. Турска шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла [[1881]]. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Смирење је било привремено, јер поново избијају немири по пашином повратку у [[Цариград]]. Локалне буне ничу [[1883]]. и [[1884]]. године.<ref name="VE4-656">[[Војна енциклопедија]], Београд, 1972, књига четврта, pp. 656.</ref>

Првих година [[20. век]]а умножавају се побуне Срба и Албанаца, усмерене на добијање аутономије у оквиру Турске царевине. Од године [[1905]]. до [[1912|1912.]] Албанциони дижуподижу низ устанака. У јулу [[1908]]. у [[Урошевац|Урошевцу]] се окупља 20.000 људи{{чињеница|date=09. 2009. }}, и покушава се извести ослобођење од Турака. Међутим у то време долази до [[Младотурска револуција|Младотурске револуције]], остварене уз значајну подршку албанског становништва Косовског и Битољског вилајета. Револуција је пружила велике наде Албанцима, а Младотурци обећавају становништву смањење [[порез]]а, демократизацију и побољшање општих животних услова. Међутим, учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања. Због тога августа [[1909]]. избија нови устанак, а Младотурци шаљу војску која у крви гуши устанак Албанаца на Косову и Метохији. До битке долази код [[Качаник|Качаника]] од [[11. мај]]а до [[13. мај]]а [[1910|1910.]] Турци односе победу уз око 600 погинулих. Године 1912. поново долази до устанка под вођством Општег устаничког комитета, на подручју [[Дреница (предео)|Дренице]], Пећи, Ђаковице, и северне Албаније. [[Бајрам Цури]] диже устанак у подручју Краснићија (-{Krasniqi}-). Устаници заузимају читаво Косово, северну Албанију, па чак и Скопље, на шта Младотурска влада подноси оставку. Нова влада шаље делегацију која се састаје са представником Албанаца [[Хасан Приштина|Хасаном Приштином]]побуњеника. Турци одбијају захтеве за аутономију, употребу српског и албанског језика у школама и администрацији, и финансирање развоја Косова и Метохије.<ref name="VE4-656"/>

Након дугогодишњег насиља турских власти и албанских великаша над српским народом на подручју Косовског вилајета, [[Краљевина Србија]] и [[Краљевина Црна Гора]] су у јесен [[1912]], године, заједно са својим савезницима ушле у рат против Османског царства, чиме је отпочео [[Први балкански рат]]. Већ на почетку ратних операција, војске Србије и Црне Горе су извршиле успешан продор у [[Стара Србија|Стару Србију]], натеравши турске снаге на повлачење према југу. Војска Србије је ослободила Косово и јужну Метохију са Призреном, док је војска Црне Горе ослободила северни део Метохије и [[Ђаковица|Ђаковицу]]. Са турске стране су наишли на слаб отпор, а једине значајне препреке српском напредовању пружале су локалне албанске јединице [[Иса Бољетинац|Исе Бољетинца]], [[Идриз Сефери|Идриза Сеферија]] и [[Бајрам Цури|Бајрама Цурија]]. Један од тадашњи критичара политике српске владе према решавању албанског питања био је социјалиста [[Димитрије Туцовић]] који се начелно противио сваком заузимању територија са туђом етничком већином, те је са те позиције критиковао и војно запоседањеослобађање Албаније, као и однос српских власти према етичким Албанцима на подручју [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]].{{sfn|Туцовић|1914}} У наставку офанзиве, српски одреди су продрли уослободили северну Албанију и стигли до [[Јадранско море|јадранске]] обале, заузевши луку [[Драч]]. Српска војска се са овог подручја повукла тек након аустро-угарских претњи [[рат]]ом током [[1913]]. године. Услед ратних збивања, дошло је до нових померања становништва, а већина албанских првакавођа који су за време турске власти били носиоци терора над Србима на подручјима Косова и Метохије побегли су у Албанију са својим присталицама и одатле су организовали упаде да територију Метохије.

Током [[Први светски рат|Првог светског рата]], након пораза и повлачења српске војске у јесен [[1915|1915.]] године, [[Аустроугарска|аустроугарске]] јединице окупирају северни део Косова, а [[Бугарска|бугарске]] јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане). Аустроугарске окупационе снаге, а у почетку и Бугари, су на Косову од стране Албанаца били дочекани као ослободиоци. Аустроугарске власти отварају школе на албанском језику, док Бугари заводе окрутан окупациони систем према Србима. После пробоја [[Солунски фронт|Солунског фронта]] [[1918|1918.]] године, Косово у октобру заузимајуослобађају јединице [[2. српска армија|српске 2. армије]], и подручје нешто касније улази у састав новостворене [[Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]].<ref name="VE4-656"/>

Непосредно по ослобођењу Косова и Метохије у јесен 1918. године, српска војска се сусрела са оружаним отпором банди [[качациKačaci|качака]], након чега је у више наврата дошло до жестоких обрачуна.<ref name="Tim Judah">{{harvnb|Judah|2008|pp=42}}</ref> Исте 1918. године основан је албански "Комитет народне одбране Косова", познатији као [[Kosovski komitet|Косовски комитет]], који се борио за издвајање територија насељених Албанцима (Косово, Метохија, западна Македонија и делови Црне Горе) из новоформиране [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]] и њихово припајање [[Албанија|Албанији]].{{sfn|Antonić|2006|p=27-44}} Комитет је примао значајну помоћ у новцу и оружју од [[Италија|Италијана]], а успоставио је и сарадњу са [[Зеленаши|црногорском емиграцијом]] окупљеном око краља [[Никола I Петровић|Николе]] и пробугарском [[Унутрашња македонска револуционарна организација|ВМРО]].{{sfn|Antonić|2006|p=27-44}} У јануару [[1920|1920.]] године су два чланак Комитета постали министри у Албанији, а средином лета исте године један од њихових вођа, [[Бајрам Цури]], постаје министар [[Војска Албаније|Војске Албаније]], што доводи до велике затегнутости српско-албанских односа.{{sfn|Antonić|2006|p=27-44}} ИдејеСепаратистичке идеје Косовског комитета имале су великог утицаја на качаке. У [[1921]]. години су учестали качачки напади на сараднике југословенске власти као што су: кметови, пандури, председници општина и други. Познатије вође качака су били [[Азем Галица|Азем Бејта]] (познат и као Азем Галица), [[Бајрам Цури]], Хасан Вучитрна, [[Иса Бољетинац|Исо Бољетинац]], Мехмед Делија, Елез Јусуг и други, који су скоро у свим местима имали своје банде.<ref name="autogenerated1">[http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/11/22/srpski/F03112102.shtml Saradnja kačaka i VMRO - a], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Качаци су у области [[Дреница (предео)|Дренице]] чак успели да оформе „ослобођену“ област коју су називали Мала Албанија (алб. ''Arbnia e Vogel''). Крајем септембра [[1924]]. године српска војска је у великој акцији уз опсежну употребу артиљерије разбила већину качачких банди и ликвидирала њихове вође.<ref name="autogenerated1" />

Ово подручје је [[1929]]. године подељено на 3 [[бановине Краљевине Југославије|бановине]]: [[Зетска бановина|Зетску]], [[Моравска бановина|Моравску]] и [[Вардарска бановина|Вардарску]]. [[Краљевина Југославија]] је настојала да политиком аграрне реформе и мерама [[Kolonizacija Kosova i Metohije u Kraljevini Jugoslaviji|колонизације]] утиче на измену етничке слике Косова и Метохије.<ref name="балистичка побуна"/> [[Аграрна реформа]] укида велике поседе и кметске и феудалне односе. По подацима из [[1930]]. године, у 10 [[срез]]ова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. На Косово и Метохију је плански колонизовано око 65.000 неалбанског становништва са разних крајева Југославије.<ref name="балистичка побуна">[http://www.serbianunity.net/culture/library/ovk/pobuna.html Прва балистичка побуна] {{Wayback|url=http://www.serbianunity.net/culture/library/ovk/pobuna.html |date=20081021085201 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Било је и одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до интервенције војске. Мржња староседелацаАлбанаца према Србима колонистима расте. Управа и школе користе само [[српски језик]], што је супротно захтевима Албанаца. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима величине испод 5 [[хектар]]а. Притом, фашистичка [[Италија]] потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.<ref name="VE4-656"/>

[[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]] делује на Косову и Метохији, и [[1938]]. комунисти стварају назив ''Космет'' за подручје. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности народа Косова, потврђен на [[Пета земаљска конференција КПЈ|5. земаљској конференцији КПЈ]] [[1940|1940.]] у [[Загреб]]у. Комунистичка омладина 1938. и 1939. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимања њихове земље и терора према њима. ПостојеОснивају се партијске организације у већим местима. Међутим, Албанци се не укључују превише: 1940. године КПЈ има 239 чланова, од тога само 23 Албанца.<ref name="VE4-656"/>

После краткотрајног [[Априлски рат|Априлског рата]], подручје Косова и Метохије су [[1941]]. године окупирано је од стране [[Силе Осовине|сила Осовине]]. Фашистичка [[Италија]] је већи део Косова и целу Метохију, као и делове [[Република Македонија|Вардарске Македоније]] и [[Грчка|Грчке]] прикључила тзв. [[Велика Албанија|Великој Албанији]], која је била италијански квислиншки протекторат. Формална анексија је извршена указом италијанско-албанског краља од [[12. август]]а 1941. године. Већина метохијсих и косовских Албанаца је поздравила италијанске и немачке трупе као своје ослободиоце, не желећи да се придружи [[Народноослободилачки покрет Југославије|југословенском партизанском покрету]]. У исто време, мање делове Косова запосели су Немци и Бугари. [[Нацистичка Њемачка|Немци]] су окупирали косовскомитровачки, лапски (подујевски) и вучитрнски срез, а [[Бугарска у Другом светском рату|Бугари]] део гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и [[Сиринићка жупа|Сиринићку жупу]]. Немци су 1943. године преузели окупацију италијанске зоне због слома и [[Капитулација Италије|капитулације Италије]].<ref name="VE4-657">[[Војна енциклопедија]], Београд, 1972, књига четврта, pp. 657.</ref>

Током рата на Косову и Метохији су деловале партизанске јединице и јединије [[ЈВуО]], иако много мање него у осталим деловима земље. Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због тога је у току читавог рата [[Савез комуниста Југославије|КПЈ]] била неуспешна у покушају да масовно придобије Албанце за борбу против окупатора. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, велики број Срба се сели у [[Црна Гора|Црну Гору]] и Србију већ убрзо по почетку окупације. С њима одлази и око половина комуниста, па се преостали оријентишу на мање акције, саботаже и припреме за устанак.<ref name="VE4-657"/> Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију средином 1941. ствара Војни комитет. Прва [[диверзија]] је на жичари за превоз руде између [[Стари Трг (рударско насеље)|Старог Трга]] и Звечана ноћу 17. на 18. јул 1941. Та група оснива [[копаонички НОП одред]] 25. јула 1941, који делује углавном ван територије Косова. У октобру 1941. оснива се и Метохијски НОП (''народно-ослободилачки партизански'') одред. Ипак, веће акције се не врше на Косову све до почетка 1943. године, када постаје активнији [[НОП одред Зејнел Ајдини]] формиран крајем 1942.<ref name="VE4-657"/> Формирају се још Шарпланински позадински НОП одред октобра 1942, Шарпланински НОП одред новембра 1942. године, Карадачки НОП одред јануара 1943. и Емин Дураку НОП одред јануара 1943. године. Априла 1943. гину [[Боро Вукмировић]] и [[Рамиз Садик]], чланови ЦК КП. Упркос свим напорима, до коначног ослобођења Југославије, на Косову и Метохији није било слободне територије и партизани делују у врло тешким условима.<ref name="VE4-658">Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, pp. 658.</ref> Такође, током Другог светског рата на територији Косова деловале су и [[четници|четничке]]патриотске јединице [[Коста Пећанац|Косте Миловановића Пећанца]].

Након капитулације Италије 1943. године, Немци окупирају Албанију и Косово. Немци прокламују поштовање ''независне и слободне Албаније'', и да долазе као ''ослободиоци албанског народа'' од италијанског ропства. Немци формирају квислиншке организације [[Друга призренска лига|Другу призренску лигу]] 16. септембра 1943. и [[Косовски пук]] (-{Regjiment Kosova}-) крајем 1943. године. Косовски пук уништава отпор и становништво на подручју Урошевац-Приштина-Косовска Митровица-Пећ-Призрен.<ref name="VE4-658"/> Немци и [[бали Комбетар|балисти]] средином фебруара [[1944|1944.]] године почињу напад на партизанске јединице на Косову и успевају скоро да униште Главни штаб НОВ за Косово и пратећу чету. Тек средином 1944. долази до масовнијег развоја устанка и од јуна се формира укупно око 7 бригада НОВ, под именом косовско-метохијске бригаде. У октобру 1944. почело је повлачење немачке војске (група армија Е) из Грчке преко Косова, и почела је косовска операција, којом је требало уништити главнину немачких снага. У томе се није успело, али подручје заузимају партизани после повлачења Немаца у новембру 1944.<ref name="VE4-658"/>

Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Најтеже борбе су вођене у Дреници, а затим у Урошевцу, Гњилану и [[Косовска Митровица|Косовској Митровици]]. Тако 2. децембра 1944. штаб НОВ и ПО за Косово ангажује против Дренице 3. и 7. косовско-метохијску бригаду, 25. бригаду 46. дивизије, Ибарски НОП одред и делове 3. и 5. дивизије [[Народноослободилачка борба Албаније|НОВ Албаније]]. Пошто то није било довољно да се смири побуна, касније је ангажовано свих 8 косовско-метохијских бригада, 46. дивизија, и 3. бригада 22. дивизије. Како су борбе и даље трајале, [[Врховни штаб НОВЈ|Врховни штаб НОВ и ПОЈ]] формира 52. дивизију 8. фебруара 1945. године од косовско-метохијских бригада, и уводи војну управу за подручје Косова и Метохије. Тим мерама је тек у марту 1945. сломљен отпор косовских Албанаца.<ref name="VE4-658"/> У току [[Другог светског рата]], делови Косова су били опустошени, а српско и неалбанско становништво поубијано, расељено, или послато у [[сабирни логор|концентрационе логоре]]. Погинуло је 6200 људи из области Косова и Метохије.<ref name="VE4-658"/>

Први кораци ка изградњи административних структура обласне самоуправе на подручју Косова и Метохије начињени су током [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]], у раздобљу од 1941. до 1945. године. Због великих тешкоћа у организовању народноослободилачких одбора у срезовима на овом подручју, каснило се и са организовањем обласног НОО тако да је [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] у октобру 1943. године указао на потребу за неодложним предузимањем додатних напора у циљу бољег организовања нове народне власти на косовско-метохијском подручју. Поменути проблеми су дошли до пуног изражаја непосредно након [[Друго заседање АВНОЈ-а|Другог заседања АВНОЈ-а]] крајем новембра 1943. године, када се знатан део албанских активиста НОП-а са овог подручја почео изјашњавати за прикључење Албанији. Сепаратистичке тенденције су довеле до сазивања [[БујанскаBujanska конференцијаkonferencija|Бујанске конференције]] која се отворено изјаснила за прикључење читавог Косова и Метохије суседној Албанији. Пошто су биле супротне одлукама АВНОЈ-а, одлуке Бујанске конференције су почетком 1944. године одбачене од стране руководства КПЈ и [[Народноослободилачки покрет Југославије|НОП Југославије]].{{sfn|Димић|2001|p=273-276}} Крајем 1944. године, у склопу [[Косовска операција 1944.|Косовске операције]], јединице [[НОВЈ]] су ослободиле целокупно подручје Косова и Метохије, након чега се приступило успостављању нове народне власти на среском и обласном нивоу. Коначна одлука о административном статусу ових области донета је почетком пролећа 1945. године, када се Обласни НОО Косова и Метохије изјаснио за стварање посебне аутономне области у саставу Србије. Ову одлуку је 7. априла 1945. године прихватила [[Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије]], којој су се у име Обласног НОО Косова и Метохије обратили [[Душан Мугоша]] и [[Мехмед Хоџа]]. Том приликом усвојен је и закључак о сазивању прве обласне скупштине за Косово и Метохију.{{sfn|Димић|2001|p=298-299}}

После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени [[Југославија|Југославији]] и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. ''[[Аутономна Косовско-Метохијска Област]]'' (АКМО) званично је проглашена 10. јула 1945. године. Међутим, од [[1945]]. до [[1952]]. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених [[бали Комбетар|балиста]], остатака албанских квислиншких снага. У борби са њима учествовале су јединице [[Одељење за заштиту народа|ОЗНА-е]] и [[Служба државне безбедности|УДБА-е]] које су најчешће у појединачним окршајима разбиле остатке балиста док се одређени број извукао и сакрио у иностранству, док се један број њих предао и прикључио [[Јосип Броз Тито|Брозовим]] партизанским јединицама.{{чињеница|date=09. 2009. }}

Данашње границе Аутономна Косовско-Метохијска Област је добила [[1959]]. године проширењем на северу, када су делови [[Општина Рашка|општине Рашка]] насељени искључиво српским живљем изузети из састава [[Централна Србија|Централне Србије]] и додати области као делови општине [[Лепосавић]]. Априла [[1963]]. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши ''[[Аутономна Покрајина Косово и Метохија]]''. [[Новембар|Новембра]] [[1968]]. године име покрајине је промењено у ''[[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово]]'', чиме је Метохија уклоњена из назива. Према [[Устав Србије из 1974. године|уставу Србије из 1974. године]], Косово је имало веома широку [[Аутономија|аутономију]].

После [[1961]], 103,000 Срба и Црногораца напушта Косово и Метохију, углавном због притисака албанских власти и популације.{{sfn|Petrović|Blagojević|1992}} Најпознатији заговорник захтева за одвајањем од Србије, писац [[Адем Демаћи]], је због своје [[Сепаратизам|сепаратистичке]] делатности провео укупно 28 година у затвору. До прве масовне употребе оклопних јединица [[Југословенска народна армија|ЈНА]] против албанских сецесиониста дошло је током [[немири на Косову 1981.|косовских немира]] у пролеће [[1981]]. године у [[Приштина|Приштини]], непуних годину дана након смрти [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]]. Косовски демонстранти су тада носили Титове слике и узвикивали пароле „Косово – република“. Сукоби са демонстрантима у Приштини избили су крајем марта/почетком априла 1981. године и очекивало се да ће се решити преговорима.<ref name="Бранко Мамула">[http://www.vreme.com/arhiva_html/489/11.html Branko Mamula: “Slučaj Jugoslavija”] {{Wayback|url=http://www.vreme.com/arhiva_html/489/11.html |date=20160304121047 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Међутим, када су се немири проширили и на друге делове, ЈНА је послата у Приштину и друге косовске градове – Пећ, Ђаковицу, Урошевац, Подујево, Косовску Митровицу. Оружани сукоби у Приштини избили су сутрадан по доласку војске, а током дана и следеће ноћи проширили су се на већи део Косова и Метохије.<ref name="Бранко Мамула"/> Последице оружане побуне биле су веома озбиљне. Погоршани су међуетнички односи на Косову и Метохији и међу албанским екстремистима се појачала мржња према ЈНА.<ref name="Бранко Мамула"/> Притом, међу регрутима ЈНА било је 12–14% Албанаца, највише после Срба и Хрвата.<ref name="Бранко Мамула"/> Албанци су осећалисе дапротивили једа ЈНА поново довеладоведе Србе на чело Косова.<ref name="Бранко Мамула"/>

Почетком [[1989]]. године [[Амандмани на Устав Србије 1989.|најављене промене Устава Србије]] изазвале су генерални [[Штрајк албанских рудара у Трепчи 1989.|штрајк албанских рудара у руднику Стари Трг]] код Приштине. Снаге полиције упале су у руднике и угушиле штрајк албанских рудара. [[23. март]]а 1989. године Скупштина Србије усваја уставне амандмане. Косово губи дотадашњу широку аутономију и поново добија ''Метохија'' у називу.

Непосредно по окончању [[НАТО бомбардовање СРЈ|НАТО агресије на СРЈ]] у јуну [[1999]]. године, подручје Косова и Метохије је потпало под управу [[Организација уједињених нација|Уједињених нација]], односно [[УНМИК]]-а. Према [[Кумановски споразум|Кумановском споразуму]], све [[Војска СРЈ|војне јединице СРЈ]] и [[Полиција Републике Србије|полицијске јединице Републике Србије]] повучене су са Косова и Метохије, а ову територију су запоселе јединице [[КФОР]]-а. Иако је у [[Резолуција Савета безбедности ОУН 1244|Резолуцији 1244]] било назначено да подручје Косова и Метохије представља саставни део [[Савезна Република Југославија|Савезне Републике Југославије]], ускоро се показало да представници међународне заједнице имају другачије приоритете. Упркос формалном присуству КФОР-а и УНМИК-а, српско становништво било је изложено систематском и организованом [[Терор|терору]] од стране албанских екстремиста, што је довело до новог таласа исељавања. У исто време, извршено је масово пљачкање и уништавање српских имања и разарање српских културно-историјских и црквених споменика. Први шеф УНМИК-а, француски политичар [[Бернар Кушнер]] (Bernard Kouchner, 1999-2001) није предузимао никакве мере против албанских екстремиста, са којима је успоставио блиску сарадњу, о чему су касије сведочили други високи званичници УН.<ref>[https://www.politika.rs/scc/clanak/160832 Политика (2010): Стју Келок: Кушнер је морао да зна о злочинима на Косову]</ref>

Недуго по доласку мисије УН на Косово и Метохију, под окриљем [[УНМИК]]-а је отпочео рад на стварању регионалних административних структура. Решењем УНМИК-а бр. 14 од 21. октобра [[1999]]. године, на подручју Косова и Метохије установљена је функција регионалних администратора (Regional Administrators). Приликом доношења ове одлуке УНМИК је поштовао дотадашњу поделу на пет управних округа.<ref>{{Cite web |url=http://www.unmikonline.org/regulations/1999/re99_14.pdf |title=UNMIK Regulation 14/1999 On the Appointment of Regional and Municipal Administrators (21 October 1999) |access-date=10. 02. 2018 |archive-url=https://web.archive.org/web/20060114022403/http://www.unmikonline.org/regulations/1999/re99_14.pdf |archive-date=14. 01. 2006 |url-status=dead }}</ref> Иако су окружни и општински органи Републике Србије на Косову и Метохији након јуна [[1999]]. године највећим делом били измештени из својих матичних средина, државне власти у [[Београд|Београду]] су настојале да успоставе коректну сарадњу са УНМИК-овим регионалним администраторима, првенствено у области заштите локалног српског становништва. Међутим, у пракси се показало да се један од главних циљева оснивања поменутих [[УНМИК]]-ових органа огледао управо у сузбијању рада званичних окружних и осталих установа Србије на подручју Косова и Метохије. Посебне тешкоће појавиле су се у подељеној [[Косовска Митровица|Косовској Митровици]] и осталим деловима [[Северно Косово|Северног Косова]], пошто су тамошњи [[Срби]] били одлучни у настојању да остану у склопу држано-правног поретка [[Република Србија|Републике Србије]].

Упоредо са [[УНМИК]]-ом, на подручју Косова и Метохије је од 1999. године деловала и посебна мисија [[ОЕБС]]-а, чији је први шеф био холандски дипломата [[Дан Евертс]] (Dan Everts, 1999-2001). Током 2000. године, УНМИК и ОЕБС су извршили припреме за спровођење првих општинских избора, иако за то нису постојали осовни безбедносни предуслови. Пошто је српски народ на Косову и Метохији био изложен константном терору од стране албанских екстремиста, државне власти у Београду нису подржале одржавање поменутих избора. Иако су извештаји међународне организације "[[Human Rights Watch]]" сведочили о непостојању основних предуслова за одржавање слободног и демократског изборног процеса,<ref>[https://www.hrw.org/news/2000/09/30/october-28-2000-municipal-elections-kosovo Human Rights Watch (2000): Municipal Elections in Kosovo]</ref> УНМИК и ОЕБС су ипак организовали општинске изборе, који су спроведени 28. октобра 2000. године, без учешћа српског народа.<ref>[http://www.osce.org/kosovo/20464 OSCE: Kosovo Municipal Elections 2000 - Final Results]</ref>

Током наредних година, првобитна мрежа [[УНМИК]]-ових регионалних администратора је измењена, тако да се регионалне структуре УНМИК-а више нису поклапале са званичном окружном поделом Косова и Метохије у државно-правном систему [[Република Србија (1990—2006)|Републике Србије]], осим у случају надлежности регионалног администратора у Косовској Митровици, чија се област и даље поклапала са територијом [[Косовскомитровачки управни округ|Косовскомитровачког управног округа]]. Под окриљем [[УНМИК]]-а створене су и [[привремене институције самоуправе]] у Приштини. Посебним решењем УНМИК-а бр. 9 од 15. маја [[2001]]. године прописан је "Уставни оквир" привремених органа самоуправе на Косову и Метохији, који није предвиђао постојање самоуправних органа на окружном нивоу, тако да су регионални администратори [[УНМИК]]-а и даље остали једини представници власти на том нивоу управе.<ref>{{Cite web |url=http://www.unmikonline.org/regulations/2001/reg09-01.htm |title=UNMIK Regulation 11/2003 On a Constitutional Framework for Provisional Self-Government in Kosovo (15 May 2001) |access-date=10. 02. 2018 |archive-url=https://web.archive.org/web/20120119052222/http://www.unmikonline.org/regulations/2001/reg09-01.htm |archive-date=19. 01. 2012 |url-status=dead }}</ref>

Током [[17. март|17]]. и [[18. март]]а [[2004]]. године догодило се масовно етничко чишћење Срба на територији Косова и Метохије познато као [[Мартовски погром 2004.|Мартовски погром]]. Албански екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске [[Културно-историјски споменици Требиња|културно-историјске споменике]].<ref>[http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/?id=19988 Мартовски погром 2004. године]</ref>

Међународни преговори о проналажењу политичког решења за статус Косова и Метохије ушли су у нову фазу крајем 2005. године када је [[Кофи Анан]], генерални секретар УН, именовао бившег финског председника [[Марти Ахтисари|Мартија Ахтисарија]] за специјалног изасланика у преговорима. Међутим, Ахтисаријев план се сводио на одвајање Косова и Метохије од Србије, тако да га званични Београд није могао прихватити. У време када су међународни преговори улазили у завршну фазу, [[Влада Републике Србије]] је [[2007|2007.]] године формирала [[Министарство за Косово и Метохију]], које су водили [[Слободан Самарџић]] (2007—2008) и [[Горан Богдановић]] (2008—2012). Међутим, почетком 2008. године постало је извесно да међународни преговарачи у сарадњи са привременим институцијама у Приштини припремају терен за једнострано проглашење независности.

Група људи која је себе назвала ''Лидери нашег народа, демократски изабрани''<ref>{{cite web |url=http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf |title=www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf |access-date=03. 01. 2022 |archive-date=21. 08. 2010 |archive-url=https://web.archive.org/web/20100821055950/http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf |url-status= }}</ref><ref>{{cite web |url=https://getosrbija.wordpress.com/2018/08/06/dokusurivanje-srbije-i-srpstva-u-planovima-vode-otadzbine-i-njegovih-zapadnih-prijatelja/ |title= https://getosrbija.wordpress.com/2018/08/06/dokusurivanje-srbije-i-srpstva-u-planovima-vode-otadzbine-i-njegovih-zapadnih-prijatelja/ }}</ref><ref>{{cite web |url=http://www.rtv.rs/sk/politika/msp-deklaracija-o-nezavisnosti-kim-nije-protivna-medjunarodnom-pravu_201974.html |title= }}</ref><ref>{{cite web |url=https://www.politika.rs/scc/clanak/143299|title=МСП: декларација о независности Косова не крши међународно право}}</ref><ref>{{cite web |url=http://www.nspm.rs/politicki-zivot/suprotno-vucicevim-tvrdnjama-savetodavno-misljenje-msp-nije-stavilo-pecat-na-nezavisnost-tzv.-kosova.html |title= }}</ref><ref>{{cite web |url=http://www.ustavni.sud.rs/page/predmet/sr-Cyrl-CS/11165/?NOLAYOUT=1 |title= }}</ref><ref>Нигде се у оригиналном тексту на албанском не спомиње да је декларација дело скупштине Косова. Језик декларације разликује се од језика који у доношењу закона користи скупштина Косова утолико што у првом пасусу стоји: „Ми, демократски изабрани лидери нашег народа…“, док се у актима скупштине користи треће лице једнине. Процедура која је коришћена у вези са декларацијом разликује се од оне коју практикује скупштина Косова у доношењу прописа. Декларација није достављена специјалном представнику генералног секретара ради објављивања у службеном гласнику. Неоглашавање специјалног представника генералног секретара поводом декларације наводи на закључак да он није сматрао да је декларација дело институција привремене самоуправе, усвојена како би ступила на снагу у правном поретку за који је он одговоран. Он би имао обавезу да реагује на поступке скупштине Косова за које сматра да су ултра вирес. Узевши у обзир све чиниоце, аутори декларације о независности 17. фебруара 2008. нису деловали као једна од привремених институција самоуправе, већ као особе које су заједно деловале изван оквира привремене администрације.</ref>,донела је декларацију о [[независност]]и [[Косово|Косова]], тако проглашавајући [[Косово]] независном и сувереном државом. Ту одлуку је Влада [[СрбијаВлада Републике Србије|Влада Србије]] још исте вечери поништила као ''противправни акт привремених органа у Приштини''<ref>[http://xs4.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=02&dd=17&nav_category=640&nav_id=285213 Б92. Вести: Србија поништава независност. 17. фебруар 2008, 23.51 ч], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>, а потом сазвала ванредну седницу [[Народна скупштина Србије|Скупштине Србије]] 18. фебруара на којој је 225 посланика<ref name="B92-3">[http://xs4.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=02&dd=18&nav_id=285399# Б92. Вести: Скупштина поништила независност. 18. фебруар 2008, 22.31 ч], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> гласало за потврду одлуке Владе о поништењу једностраног проглашења независности Косова и Метохије.

[[Влада Ивице Дачића|Влада Републике Србије]] је [[2012|2012.]] године уместо укинутог Министарства за Косово и Метохију формирала [[Канцеларија за Косово и Метохију|Канцеларију за Косово и Метохију]]. Под покровитељством [[Европска унија|Европске уније]], у Бриселу је 19. априла [[2013|2013.]] године потписан [[Бриселски споразум (2013)|Бриселски споразум]] о нормализацији односа између [[Београд]]а и [[Приштина|Приштине]].<ref>{{Cite web|url=http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php |title=Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа Београда и Приштине |accessdate=10. 2. 2018 |archive-url=https://web.archive.org/web/20180209232532/http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php |archive-date=9. 2. 2018 |url-status=dead }}</ref> Споразум је предвиђао оснивање [[Заједница српских општина|Заједнице српских општина]].<ref>{{Cite web|url=http://www.kim.gov.rs/p17.php |title=Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи |accessdate=10. 2. 2018 |archive-url=https://web.archive.org/web/20180117190442/http://www.kim.gov.rs/p17.php |archive-date=17. 1. 2018 |url-status=dead }}</ref> Међутим, тај део споразума није спроведен у дело због одуговлачења од стране Приштине. У склопу наставка преговарачког процеса, при [[Влада Александра Вучића|Влади Србије]] је 2015. године образована [[Канцеларија за координационе послове у преговарачком процесу са Привременим институцијама самоуправе у Приштини]].