Последњи сведоци
Последњи сведоци: соло за дечји глас (рус. Последние свидетели. Книга недетских рассказов) је роман из 1985. године Свјетлане Александровне Алексијевич (блр. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч)[1], савремене белоруске новинарке и књижевнице, добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године. Српско издање објавила је издавачка кућа Лагуна 2016. године у преводу Ане Јаковљевић Радуновић.[2]
| Последњи сведоци: соло за дечји глас | |
|---|---|
 Корице књиге Последњи сведоци издање на српском језику из 2016. године | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Последние свидетели. Книга недетских рассказов |
| Аутор | Светлана Александровна Алексијевич |
| Земља |  Совјетски Савез |
| Језик | Руски |
| Жанр / врста дела | роман |
| Издавање | |
| Датум | 1985. |
| Превод | |
| Преводилац | Ана Јаковљевић Радуновић |
| Датум издавања | 2016. |
Књига је друга у низу уметничко-документарног серијала у оквиру пројекта „Гласови утопије“[1], на којем Светлана Алексијевич ради од 1985. године.[3]
О аутору уреди
Свјетлана Александровна Алексијевич (1948, Станислав, Украјина), совјетска је и белоруска књижевница, новинарка и сценариста документарних филмова. Сем романа написала је двадесетак сценарија за документарне филмове и три драме. Пише на руском језику.[4]
О књизи уреди
Књига Последњи сведоци: соло за дечји глас је подвиг дечјег памћења. Представља сећања на Велики отаџбински рат оних који су током рата имали 6-12 година. Деца која су најнепристраснији и најнесрећнији сведоци истог. Рат који су виделе дечије очи страшнији је од рата који су ухватиле очи жене које је ауторка описала у свом предходном роману Рат нема женско лице, и која је прва у документарном серијали Гласови утопије.[1]
Приказан је рат гледан очима недужних девојчица и дечака, узраста од 4 до 12 година: бомбардовање, немачка инвазија, злочини војске над становништвом, глад, разарање, збегови и друге ратне страхоте. Успомене тих сада зрелих личности на своје трауматично детињство поприма сасвим друкчије димензије виђења рата. Сећања и казивања најмлађих и истовремено најобјективнијих и најнесрећнијих сведока ратне катастрофе на тлу тадашњег Совјетског савеза показују се као прави подвиг дечјег памћења.[5]
Цитати из књиге:[6]
| „ | Кажу нам: "Ко буде плакао, њега ћемо стрељати. Насмејте се." Терали су нас да се осмехујемо… Сагнем се, а он приђе да провери да ли се смејем или плачем? Стоје… Све млади мушкарци, лепи… Смеју се… Нисам се уплашила мртвих, него ових живих. Отад се плашим мушкараца… | ” |
| „ | Нисам се удавала. Не знам шта је љубав. Плашила сам се: шта ако родим дечака. | ” |
| „ | Недавно су на телевизији приказивали избеглице… Опет је негде рат. Пуца се. Гладни људи стоје у реду с празним посудама. Празних очију. Сећам се тих очију… | ” |
| „ | Дуго нисам расла… Сви у дому смо слабо расли. Мислим да је то сигурно због туге. Нисмо расли зато што смо ретко чули нежне речи. Без мајки нисмо расли… | ” |
| „ | Прошло је много година… Сад бих хтео да питам: "Да ли је Бог то гледао? О чему је размишљао…" | ” |
| „ | После рата отац је умро од рата. | ” |
| „ | Ето испричах… И то је све? Све што је остало од тог ужаса? Неколико десетина речи… | ” |
| „ | Нико није желео ни са ким да се упознаје, зато што ће већ сутрадан или један или други умрети. | ” |
Садржај уреди
Књига садржи следећа поглавља:[6]
- Уместо предговора
- Није смео да се осврне
- Моја прва и последња цигарета
- Баба се молила... Молила је да се моја душа врати
- Лежала су ружичаста на угљевљу
- И даље чезнем за мамом
- Тако лепе немачке играчке
- Шака соли... Све што је остало од наше куће
- Изљубила сам све портрете у уџбенику
- Рукама сам га сакупљала... А он бео, бео
- Хоћу да живим! Хоћу да живим!
- Кроз рупицу за дугме
- Чула сам само мамин врисак
- Ми смо свирали, а војници су плакали
- На гробљу су покојници лежали на земљи... као да су их још једном убили
- Схватио сам, то је мој отац... Тресла су ми се колена
- Затвори очи, сине... Немој да гледаш
- Браца плаче јер га није било кад је тата био жив
- Прва је дошла та девојчица
- Ја сам твоја мама
- Питамо: можемо ли да полижемо?
- ...Још пола кашичице шећера
- Кућице, немој да гориш! Кућице, немој да гориш!
- Дошла је у белом мантилу, као мама
- Тето, узмите ме на крило
- ...И почела да је љуља, као лутку
- Већ су ми били купили буквар
- ...Ни за женидбу, ни за војску
- Бар један синчић да остане
- Рукавом брише сузе
- Висио је на ужету као дете
- Сада ћете бити моја деца
- Ми смо им љубили руке
- Гледала сам их очима мале девојчице
- Наша мама се није смејала
- Нисам могла да се навикнем на своје име
- Војничка блуза била му је мокра
- Као да му је ћерку спасила
- У одред су ме носили на рукама... Све ми је било поломљено, од главе до пете
- Зашто сам ја тако мали?
- Привлачио их је мирис људи
- Зашто су јој пуцали у лице? Моја мама је била тако лепа
- Молио си да те убијем
- Ја ни мараму немам
- Нисам имала с ким да се играм напољу
- Отворила је прозор... И пустила да листове однесе ветар
- Копајте овде
- Деду су сахранили под прозором
- ...Још су лопатама утапкали да буде лепо
- Купићу себи хаљину с машном
- Како је умро кад данас нису пуцали?
- Зато што смо ми девојчице, а он је дечак
- Ниси ми брат ако се играш с немачким дечацима
- Заборавили смо ту реч...
- Требало би да идете на фронт, а Ви сте се заљубили у моју мајку
- У последњим тренуцима узвикивали су своја имена
- Нас четири упрегле смо се у те саонице
- Ова два дечака постала су лака као врапчићи
- Било ме је срамота што носим женске ципеле
- Вриштала сам и вриштала... Нисам могла да престанем
- Сви су се ухватили за руке
- Нисмо ни знали како се сахрањује... А тад смо се некако сетили
- Сакупио је у корпу
- Мачиће су изнели из куће
- Дао ми је кубанку с црвеном траком
- Пуцам у ваздух
- У први разред мајка ме је носила у наручју
- Драги псићу, опрости... Драги псићу, опрости
- Она је викала: „То није моја ћерка! Није моја!“
- Зар смо ми били деца? Били смо мушкарци и жене
- Немој да даш татино одело том чики
- Ноћу сам плакала: где је моја весела мама?
- Он ми не дозвољава да одлетим
- Сви су хтели да пољубе реч „победа“
- У кошуљи од очеве војничке блузе
- Украсила сам је црвеним каранфилима
- Дуго сам чекао оца... Цео свој живот
- На граници... На крају
Референце уреди
- ^ а б в „Последние свидетели. Книга недетских рассказов”. goodreads.com. Приступљено 3. 11. 2022.
- ^ „Poslednji svedoci : solo za dečji glas”. plus.cobiss.net. Приступљено 3. 11. 2022.
- ^ Lezard, Nikolas. „Prikaz knjige „Černobiljske molitve“ Svetlane Aleksijevič”. laguna.rs. Приступљено 3. 11. 2022.
- ^ „Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič”. laguna.rs. Приступљено 2. 11. 2022.
- ^ „Poslednji svedoci”. Poslednji svedoci. Приступљено 3. 11. 2022.
- ^ а б Aleksijevič, Svetlana (2016). Poslednji svedoci : solo za dečji glas. Beograd: Laguna. ISBN 978-86-521-2381-0.
