Прича о скривеном благу
Прича о скривеном благу је једна од Исусових кратских алегоријских прича, која говори о великој вредности царства небеског.
Прича је забележена у канонском јеванђељу по Матеју (13:44), и неканонском јеванђељу по Томи (изрека 109). Код Матеја у наставку следи прича о бисеру, која је сличне тематике.
Постоји више приказа ове приче у уметности, укључујући дела Рембранта, Џејмса Тисоа, Јан Лујкена, и Џона Еверета Милеа.
Прича уреди
По Матеју уреди
Матеј наводи следећу верзију Исусове приче:
Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно.
— Еванђеље по Матеју, 13:4413:44 (превод Вука Караџића)
По Томи уреди
Тома наводи следећу верзију Исусове приче:
Царство је попут човека који је имао скривено благу у свом пољу, а да није знао. И након његове смрти, остаде у наследство сину, који такође није знао за њега. Он преузе поље и продаде га. А онај који је купио поље поче да оре и пронађе благо. И даваше га уз камату коме год је хтео.
— Еванђеље по Томи, изрека 109
Тумачења уреди
Матејева верзија се унеколико разликује од Томине. Код Матеја је човек прво нашао благо па купио поље, док је код Томе прво купио поље па нашао благо. Такође, вишеструко мењање власништва над њивом је обележје Томине верзије.[1]
Ова алегоријска прича се обично интерпретира као илустрација велике вредности царства небеског, по чему је слична причи о бисеру. Тумачења се углавном усредсређују на Матејеву верзију.
Оквир приче подразумева да је неко закопао благо у пољу и касније умро. Тренутни власник поља је несвестан његовог постојања. Проналазач, вероватно радник на пољу, је једини који зна за његово постојање али не може га ископати пре него што купи поље.[2] За сиромашног сељака, такво откриће представља остварење свих снова.[3]
Жан Калвин сматра да је сврха ове приче да подучи ученике претпостављању царства небеског читавом свету. Калвин је тумачи у смислу да се треба одрећи себе и свих жеља тела, тако да нас ништа не спречи да стекнемо драгоцен посед. Калвим напомиње да нам је „и те како потребно ово упозорење“ јер смо толико очарани заводљивошћу света да нам вечни живот бледи из обзора.[4] Џон Ноланд сматра да је проналазак блага извор радости али такође представља и изазов налазачу да прода све што има да би стекао веће благо.[2]
Скривено благо може значити и да царство небеско није откривено свима.[5]
Постоје и разне друге интерпретације ове приче, у којима благо представља Израел или Цркву.[6]
Извори уреди
- ^ Brad H. Young, The Parables: Jewish Tradition and Christian Interpretation. . Hendrickson Publishers. 2008. pp. 202– 206. ISBN 978-1-59856-303-0.
- ^ а б John Nolland, The Gospel of Matthew: A commentary on the Greek text, Eerdmans. 2005. ISBN 978-0-8028-2389-2. стр. 563– 565.
- ^ Craig S. Keener, A Commentary on the Gospel of Matthew, Eerdmans. 1999. ISBN 978-0-8028-3821-6. стр. 391.
- ^ John Calvin, Commentary on Matthew, Mark, Luke - Volume 2, translated by William Pringle, Matthew 13:44-52.
- ^ W. D. Davies, William David Davies, and Dale C. Allison, A Critical and Exegetical Commentary on the Gospel According to Saint Matthew: Commentary on Matthew VIII-XVIII, Continuum. 1997. ISBN 978-0-567-09545-9. стр. 435– 437.
- ^ Herbert Lockyer, All the Parables of the Bible, Zondervan. 1988. ISBN 978-0-310-28111-5. стр. 197– 200.
Спољашње везе уреди
