Пројект Орион
Пројект Орион је био амерички пројект космичког брода погоњеног експлозијама минијатурних атомских бомби. Идеју је дао Станислав Улам 1947.[1], а пројект је започет 1958. године. Главни пројектанти су били Тед Тејлор и Фриман Дајсон.
Коришћење атомских бомби требало је омогућити изузетно велики потисак и висок специфични импулс, коришћењем технологије већ познате у то вријеме. То би омогућило релативно јефтине и брзе међупланетарне летове са великим теретом.
Због забране тестирања нуклеарног оружја у атмосфери, које је ступило на снагу 1963, пројект је напуштен иако је тестирање прототипа потврдило правилност концепта.
Замишљени рад уреди
Орион је требало да ради на сљедећем принципу.[2]
- Мале нуклеарне или термонуклеарне бомбе, јачине од неколико килотона, би се избацивале са брода уназад.
- У погодном тренутку, долази до детонације. Када ударни талас стигне до брода, дебела плоча од челика или алуминијума прима на себе удар.
- Ова плоча је повезана са бродом путем система амортизера, са једним или више степена. Ово ублажава удар, и погодном конструкцијом претвара га у серију мини удара, подношљивих за посаду.
Систем амортизера такође преноси потисак експлозије на брод-плоча-амортизер систем, и долази до кретања брода унапријед, по принципу акције и реакције.
- Када је удар апсорбован, циклус се понавља од прве тачке.
Период убрзавања брода би био праћен перодом „тишине“, када брод путује инерцијом. За слијетање, брод се окреће и врши успорење новом серијом екслозија.
Особине уреди
Нуклеарни пулсни погон замишљен за Орион би обезбјеђивао 20 до 30 km/s излазну брзину млаза, са мегањутнима потиска. Дизајн је био ефикасан само за веће масе, од којих су неке приказане у табели.
Репорт Џенерал Атомикса из 1959[3] је приказао особине за 3 различите величине Орион космичких бродова:
| "Сателит" Орион |
"Средња величина" Орион |
"Супер" Орион | |
|---|---|---|---|
| Дијаметар брода | 17–20 m | 40 m | 400 m |
| Маса брода | 300 t | 1000–2000 t | 8,000,000 t |
| Број бомби | 540 | 1080 | 1080 |
| Маса једне бомбе | 0.22 t | 0.37–0.75 t | 3.00 t |
Сви ови дизајни су могли да се остваре и са технологијом доступном средином 20. вијека или нешто касније.
Већина материјала у свакој бомби је у ствари требало да минимизира радиоактивност апсорпцијом неутрона, и да ефикасно пресесе снагу експлозије до дебеле потисне плоче брода.
Примјена уреди
Орион космички бродови би се користили за истраживања сунчевог система. Теоретска највећа брзина је била процијењена на око 3 до 10% од брзине свјетлости. Предвиђене мисије су укључивале пут до Марса или до неког мјесеца Сатурна, са корисним теретом од стотина или хиљада тона.
Међузвјездано путовање је исто могуће, али би у најбољем случају требало око 100 година за одлазак до најближе звијезде Проксима Кентаури и натраг. Неки аутори су предвиђали и употребу Ориона за одбрану од астероида који иду према Земљи.
Прототип уреди
Прототип дужине једног метра који је користио обични Ц-4 експлозив за детонације је успјешно испробан у контролисаном лету до висине од око 185 стопа, дана 14. новембра 1959. Тежина прототипа је била око 270 фунти са поклопцем а 230 без њега. Пет експлозивних пуњења је избацивано једно за другим и детонирано, у размацима од 0,25 секунди. Контролисано приземљење са падобраном је изведено успјешно.[4]
Референце уреди
- ^ Dyson 2002, стр. 2.
- ^ Dyson 2002, стр. 2–4.
- ^ Dunne; Dyson and Treshow (1959). Dimensional Study of Orion Type Spaceships. General Atomics. GAMD-784.
- ^ Dyson 2002, стр. 150–155.
Литература уреди
- Dyson, George (2002). Project Orion : the true story of the atomic spaceship. Owl Books. ISBN 978-0-8050-7284-6.
- Dunne; Dyson and Treshow (1959). Dimensional Study of Orion Type Spaceships. General Atomics. GAMD-784.
