Рабин Игњат Шланг
Рабин Игњат Шланг (Класно, 20. октобар 1873 – Београд, 28. март 1942) био је рабин, писац, издавач књига и вероучитељ.
Рабин Игњат Шланг | |
|---|---|
| Датум рођења | 20. октобар 1873. |
| Место рођења | Q11739677 |
| Датум смрти | 28. март 1942 |
| Место смрти | Бањички логор |
Игњат Шланг | |
|---|---|
 Рабин Игњат Шланг | |
| Друга имена | Јицхак Коен |
| Датум рођења | 20. октобар 1873. |
| Место рођења | Класно, Руска Империја |
| Датум смрти | 28. март 1942. (68 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Супруга | Ружа Шланг |
| Деца | Милан Шланг Исидор Шланг Теодор Шланг |
| Одликовања |  Орден Светог Саве IV степена Медаља за заслуге Црвеног крста |
Биографија уреди
Рабин Игњат Шланг је рођен 20. октобра 1873. године, у месту Класно, у Пољској. Завршио је Високу рабинску школу у Братислави. Службовао је као хазан у Пакрацу. Почетком 20. века, са супругом Ружом и три сина, преселио се у Београд, где је почео рабинску службу у Ашкенаској општини. Сарађивао је са др Давидом Алкалајем у ционистичкој организацији и један је од оснивача Бнеи Брит ложа Србија 676 (1911). Био је циониста и српски патриота. [1]
У време Балканских ратова, држао је беседе у ашкенаској синагоги, а под његовим председништвом, Ашкенаска општина је уредила XXII резервну војну болницу.
Био је стомачни болесник и сваке године је ишао на лечење у Тренчин (Мађарска). Избијање Првог светског рата, у јуну 1914, га је затекло тамо самог, где су га мађарске власти затвориле у логор. Пуштен је када се установило да има аустријско држављанство. Није могао да се врати у Београд, те се настанио у Загребу. Његова супруга је са децом побегла у Ниш, где се разболела од тифуса и умрла.
Допринео је грађењу синагоге у Космајској улици, у Београду. У темељ те зграде узидана је двојезична повеља на пергаменту стављеном у херметички затворен месингани цилиндар. Својеручно је написао текст повеље на хебрејском, а текст на српском језику написао је његов син Исидор. Повељу су потписали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија.
Држао је предавања у читаоници Јеврејског дома, и био је јеврејски вероучитељ за више разреде гимназије. Говорио је немачки и хебрејски.
За допринос у Балканским ратовима, добио је Медаљу за заслуге Црвеног крста, а одликован је и Орденом Светог Саве IV реда.
У мају 1941. године, ухапшен је и одведен је са сином Миланом и другим јеврејским лидерима, на „саслушање” у Беч и Грац. Враћен је у Београд, где је страдао у логору на Бањици, 28. марта 1942. године. [2]
Дела уреди
- Икареј хаемуна (Основи вере Мојсијеве за израиљску школску младеж) (1902);
- Јевреји у Београду Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2021), Београд 1926;
- Јевреји на североистоку Европе, Загреб 1927;
- Лашон вадат (Уџбеник јеврејског језика за почетнике), Београд 1938.
Референце уреди
- ^ Gaon, Aleksandar; Darvaš, Andrija; Kovač, Teodor; Panić, Barbara; Petaković, Jelena; Radovanović, Aleksandar; Rafailović, Aleksandar; Račić, Nikola; Spasojević, Tamara (2011). Znameniti Jevreji Srbije: biografski leksikon (на језику: српски). Beograd : Savez jevrejskih opština Srbije. стр. 268. ISBN 978-86-915145-0-1. Архивирано из оригинала 02. 03. 2021. г. Приступљено 26. 03. 2021.
- ^ Lebl, Ženi (2001). Do "konačnog rešenja": Jevreji u Beogradu 1521-1942. (на језику: српски). Beograd : Čigoja štampa. стр. 189—190. Архивирано из оригинала 11. 04. 2021. г. Приступљено 26. 03. 2021.
Спољашње везе уреди
- Јеврејска дигитална библиотека
- књига Јевреји у Београду Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2021)