Радован Папић
Радован Папић (Билећа, 30. јул 1910 — Београд, 29. јануар 1983) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СР Босне и Херцеговине.
| радован папић | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | ||||||
| Датум рођења | 30. јул 1910. | |||||
| Место рођења | Билећа, Аустроугарска | |||||
| Датум смрти | 29. јануар 1983. (72 год.) | |||||
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | |||||
| Професија | друштвено-политички радник | |||||
| Породица | ||||||
| Супружник | Милена Папић | |||||
| Деца | Жарана Папић | |||||
| Деловање | ||||||
| Члан КПЈ од | 1940. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије | |||||
| Чин | пуковник у резерви | |||||
| Одликовања |
| |||||
Биографија уреди
Рођен је 30. јула 1910. у Билећи. Учитељску школу је завршио у Мостару, након чега је радио као учитељ у Херцеговини. Потом је у Београду завршио Вишу педагошку школу. Током школовања у Београду, прикључио се револуционарном студентском покрету и 1940. постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1][2]
Након окупације Југославије, 1941. био је један од организатора устанка у билећком срезу и источној Херцеговини. Као члан Среског комитета КПЈ за Билећу активно је политички деловао међу народом овог краја. Потом је обављао разне одговорне дужности у јединицама НОВ и ПОЈ. Био је политички комесар чете и политички комесар батаљона у Десетој херцеговачкој ударној бригади, потом руководилац Политодела Прве пролетерске ударне бригаде и Четврте крајишке ударне бригаде. Крај рата дочекао је на дужности руководиоца Политодела Пете крајишке дивизије.[1][2]
Након ослобођења Југославије, био је члан и секретар Обласног комитета КПЈ за Херцеговину, где је радио на стварању и иградњи органа народне власти. Од априла 1946. учествовао је као партијски руководилац омладинских радних бригада на првим савезним омладинским радним акцијама на изградњи пруге Брчко—Бановићи, и потом наредне 1947. на изградњи пруге Шамац—Сарајево. Потом се бавио политичким радом у органима Народне Републике Босне и Херцеговине. Био је министар у Влади НР Босне и Херцеговине, секретар Президијума Народне скупштине БиХ, члан Извршног већа Народне скупштине БиХ и секретар Народне Скупштине НР БиХ.[1][2]
Биран је за народног посланика Народне скупштине НР Босне и Херцеговине у више сазива, а од новембра 1945. биран је за посланика Народне скупштине ФНР Југославије, након чега је у наредних пет сазива био посланик Савезне скупштине. У савезном парламенту обављао је дужности секретара Одбора за социјалну помоћ Савезног већа, председника Одбора за друштвени надзор Савезне скупштине и председника Административне комисије Савезне скупштине. За члана Савета федерације биран је 1971, 1974. и 1979. године.[1][2]
Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине и за члана његовог Извршног комитета. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије биран је на Шестом, 1952. и Седмом конгресу, 1958. године.[2]
Умро је 29. јануара 1983. у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[3][4]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства првог реда, Ореден рада првог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден за храброст и др.[1] Добитник је Награде ЗАВНОБИХ-а.
Референце уреди
- ^ а б в г д Ko je ko 1957, стр. 518.
- ^ а б в г д Ko je ko 1970, стр. 758.
- ^ „Умро Радован Папић”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 31. 1. 1983. стр. 5.
- ^ „Сахрањен Радован Папић”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 2. 2. 1983. стр. 12.
