Разговор:Стари Лединци/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Са чланка:

Историја Лединаца је јако дуга и бурна. Лединци су типично фрушкогорско село смештено на северним падинама Фрушке Горе, недалеко од Новог Сада. Село Лединци ( данас Стари Лединци) настало је у доба Драгутина Немањића у 13. веку. У то време Драгутин Немањић управљао је Рудником, Мачвом и Сремом.

Првобитно насеље било је смештено у сремскокаменичком атару, на каменичким лединама. Постоји верзија да је по тим лединама село и добило име. Пошто су преко Дунава стално упадала номадска племена у својим пљачкашким нападима, становништво се повукло дубоко у непрегледне шуме. Ослободивши простор крчећи шуме за градњу кућа ( земуница) , на висоравни названој ˝Клиса˝ формирано је насеље на надморској висини од 334м.. Постоји веровање да је баш ту на Клиси, када би долазио у посету код унука по брату Драгутину, да му помаже око државничких послова, одседао Свети Сава. Људи су на ту успомену саградили своју прву цркву, посвећену Светом Георгију. То место се вековима звало Савинац. Године 1242, будући да је била толика зима да је Дунав скроз заледио, татарска хорда насрнула је на село, опустошила га и спалила. У овом походу ни црква није остала поштеђена, спаљена је и срушена, остао је само звоник који и данас стоји да сведочи о дугој историји Српског православног народа на овим просторима. Становништво које је преживело овај татарски поход, повукло се још дубље у шуму и формирало и треће насеље. Године 1526. Петроварадинска тврђава пала је у руке Турака, а са њом и цео Срем. Турци недуго затим пале и ово насеље, а народ се повукао у збегове. Пошто је те године била врло хладна јесен, једне ноћи је толико захладнело и почела је да дува снежна мећава, да су се Турци посмрзавали. Преживели војници су причали да су били у селу где све мрзне и леди, па је то друга верзија назива за село Лединци. Овај догађај вероватно је повезан са битком на Текијама у Петроварадину, када је на Малу Госпојину 21.септембра била велика снежна мећава и мраз, да су се турски војници посмрзавали од зиме. Када се Турски освајачки поход смирио, преживели народ вратио се у кривудаву долину Тавног потока и ту почео да гради четврто по реду насеље у својој трагичној историји сеоба. Одласком Турака са ових простора и доласком Аустро-угарске монархије, почели су мало мирнији дани. Народ је почео да се бави сточарством , земљорадњом и виноградарством. Крчили су околне шуме и тако проширивали пашњаке, долине и обрадиву земљу. На попису становништва почетком 18. века, село је имало свега 65. домова, а почетком 19. века већ 165 домова. Први сеоски храм у селу подугнут је 1774. године, и посвећен је преносу моштију Светог оца Николаја. Када је село већ живнуло и израсло у домаћинско, долази нова несрећа. Године 1806. приликом печења ракије, непажњом у кући Раде Миленковића избија пожар. Уз помоћ јаке кошаве са Дунава он се шири готово на цело село, тако да је и сеоска црква, која је била покривена шиндром, изгорела до темеља. Остало је само звоно (које и данас стоји), на коме је био натпис : ˝ Живе зове, мртве оплакује и громове растерује˝. Убрзо после ове несреће народ је, добивши надчовечанску снагу, почео да обнавља село. Село је обновљено за непуних десет година. Од последње несреће остала је само табла окачена на једну кућу , на којој је писало :˝ Довде је село горело˝.

Обнављајући спаљено село, тадашњи лединчани нису заборавили Бога. Нова црква на темељима старе подугнута је и комплетно завршена 1829. године. Још већа и лепша од старе. Посебну важност те цркве даје уметнички дојам, почевши од саме грађевине до зидног сликарства и иконостаса. Црква је једнобрадна грађевина, са широком апсидом (у ширини брода) на источној и троспратним звоником на западној страни. На подужним зидовима су плитки певнички простори, са конвексно решеним угаоним деловима (са унутрашње стране су полукружни). На северном подужном зиду је још један портал полукружно конструисан, док су на јужном зиду видљиви трагови још једног портала, сада зазиданог. На западном зиду је плитки ризалит и класицистички конципиран главни портал. Над простором у овом делу храма уздиже се звоник квадратног пресека. Звоник је у средњем делу висине која је на позицији висине кровног венца, фланкиран степенасто профилисаним надзитком, са по једним декоративним судом у форми бокала. Кровни венац је наглашен и на доле степенасто профилисан.Сви прозори су конструисани полкуружно, а портали полубачвасто.Прозори су смештени у дубоке профилацијом наглашене архиволте. У вертикали главног портала на торњу су прозорски отвори по један на свакој етажи звоника. Над прозором првог спрата са прочеља је низ слепих аркадица. Углови храма на западној страни наглашени су донским пиластрима. Крила портала су од масивног дрвета, у доњем делу касетирана, док су два горња поља која заједно мењају сегмент елипсе, обрубљена су венцем у облику преплета.

Градња храма поверена је најтраженијем мајстору оног времена Димитрију Шуваковићу. А сачуван је уговор са Димитријем Шуваковићем из 1827.године. Текст уговора, као опсервација објекта, упућујући јасно на презиђивање новог храма, на остатке старијег - каменог чији су делови инкорпорирани у нови објекат. То потврђује и текст урезан на ружичастом камену жртвеника, испод нестале часне трпезе који гласи:"Овај жртвеник приложен је лединачкој цркви, настојањем пароха Данила Ивановића, месеца маја и лета 1812". Потврда је и текст који се налази на улазном порталу. Јасно је уочљива президаност садашње цркве уз стари звоник, а судећи по његовој величини, претпоставка је да је црква била мањих димензија од садашње.

Аутор зидно-фреског сликарства био је Петар Чортановић, а своје композиције је извео 1838.године, док је иконе према запису над главним порталом иконописао 1840.гогине. Дуборез на конструкцији иконостаса резао је 1883.године дуборезац Георгије Девић, а позлату је радио Константин Урошевић.

У први мах могло се рећи да је Лединцима свануло, да ће уживати у новом селу, новој цркву, у новом животу. Тако је и било. Лединци су постали чувени на далеко по сточарству, а нарочито по виноградарству и добрим винима. Дошао је и 20 век и Лединци су већ заборавили све страхоте које су их у историји снашле. За заслуге лединчана добровољаца у првом светском рату, краљ Александар поклања сваком лединчану по 9 јутара земље. После дугорочних истраживања геолога, 1934. почиње ископавање лапорца и трахита у Лединцима. То је додатно поправило буџет лединчана и у дневнику˝ Политика˝ из 1939. године Лединци се називају ˝Мала Америка˝ . Каже се да је пре другог светског рата најсиромашнија кућа имала бар 10. буради са вином и ракијом.

Лединци су у то време имали 300 кућа, које су биле покривене црепом. Село је имало три школе, пет пекара, седам кафана и једанаест продавница.

Долази и та кобна 1941. година и рат у краљевини Југославији. Оснивањем НДХ, Лединци као део Срема почињу своју нову патњу.

Лединчани су живели мирно и радили свој посао, док се појединци који су сами себе назвали ˝Покрет отпора˝ , нису замерили са главним усташким капелником Стјепаном Деловцем.

Тадашњи свештеник Влада Марић избегао је са породицом у Шабац.Црква је опљачкана и затворена, а у парохијску кућу уселио се усташки повереник за Лединце Крунослав Бобек. Дошла је несрећна 1943. година и ново страдање за Лединце.

свог непокретног оца Стјепан Деловец, усташки заповедник настанио је у Лединце. Једно вече припадници партизанског Покрета отпора упали су у кућу овог човека, истерали га напоље, истукли, намазали перјем и медом и бацили у канал после чега је убрзо и умро. Када је Стјепан Деловец дошао у село, 19. октобра на Светог Тому 1943. године и видео оца, наредио је Крунославу Бобеку масакар. Способни за рад, њих око 500, одведено је у логоре, жене, деца и старци доведени су у порту сеоске цркве. Наређено им је да све богослужбене књиге, свете иконе , утваре поређају око цркве. Када је црквењак видео пришао је да врати ствари, али су га на прагу цркве заклали. Лединчанима је наређено да запале своју цркву, а после су их затворили у њу, и њих 156 побили и пустили да заједно са својом светињом изгоре. Запаљено је и цело село.

Они који су успели да побегну од те страхоте и данас сведоче да је село тињало месец дана, а да се пламен од паљења дизао преко Фрушке Горе и видео чак до Врдника. У Лединцима није остао ни камен на камену. Лединци су избрисани са свих географских карата света. Из заробљеништва се вратило тек неколицина мештана. И ето нових сеоба лединчана.

После ˝ослобођења˝, да би оправдала своје поступке, нова власт дели земљу за плацеве и градњу нових кућа на пашњацима ˝Крушка˝, где су некад лединчани водили стоку на испашу. Село је почело да се гради почетком педесетих година и данас носи назив Нови Лединци. Задојени погрешном идеологијом, лединчани су заборавили своја страдања( која су била Божија опомена), али што је најгоре ,заборавили су Бога и своју цркву. Тих педесетих година па на даље, црквени живот у Лединцима је потпуно замро.

Немајући сталног свештеника, јер је парохијски дом ( где се данас налази Месна Заједница Стари Лединци и амбуланта), одузет, црквена сала ( где се данас налази ˝Подунавље˝ ) од стране свештеника и црквеног одбора продата, народ Лединаца, тотално избацују Бога из себе. Одмах после рата у разрушене Лединце долази за свештеника Бошко Наодовић, који је у договору са комунистичком власти продао црквену салу и део земље. Ту салу и земљу црква је добила од Јаше и Латинке Пантелић 1904.године. Још и данас стоји табла о поклону, на данашњој продавници ˝Подунавља˝. После оца Бошка на парохију долази свештеник Марко Пантић, али задржао се само шест месеци. Нови Лединци почињу да се шире и израстају у једно од најлепших приградских насеља око Новог Сада, али нико не помиње свети храм.

Почетком шездестих година прошлог века у Старе Лединце почињу да се досељавају породице из Босне и Херцеговине и Хрватске и то село почиње да живи.

Опет су, у сада Старим Лединцима, почеле да се граде куће, али и спаљена црква. Захваљујући вери тих људи, а и свештенику Тодору Илићу који је из Сремске Каменице долазио, црквени живот се полако враћа. Припрата цркве је преграђена и оспособљена за богослужење. Тек почетком деведесетих година изидани су сводови, али је унутрашњост и даље била катастрофална.

Црквене Књиге се нису водиле у Лединцима већ се уписивало у матичне књиге цркве у Сремској Каменици, све до 1988. године.

Све до друге половине осамдесетих година прошлог века, људи у Старим Лединцима живели су тешко, јер нису нигде заведени да постоје. Изборили су се за своја права и данас важе за село са највећим прирастом становништва у Војводини.

Пошто су Лединци увек били нека пролазна парохија, први свештеник који је живео и радио у селу био је отац Маринко Радмило, који је после рукоположења постављен за пароха лединачког 1.јула 1992. године.

Парох лединачки станује у кући у Новим Лединцима, коју је Месна заједница добила на коришћење од Града Новог Сада. Црквене Општине ни стари ни Нови Лединци немају своје зграде ни објекте. Зграда Месне заједнице и амбуланте у Старим Лединцима пре другог светског рата припадала је цркви, али јој је национализацијом одузета.

Одмах је покренута иницијатива за изградњу Новог храма у Новим Лединцима, а на Велику Госпојину 28.августа 1994. епископ сремски Василије и епископ осечкопољски и барањски Лукијан осветили су темеље за нови храм који ће бити посвећен Светој Тројици.

Почела је изградња светог храма, која је на запрепаштење свих ишла доста добро и захваљујући свим ктиторима и приложницима доведена је до самог краја. Године 1995. на парохију долази свештеник Теодор Катић, а 1996. свештеник Милош Цајић, који је био парох лединачки до 2000. године.

На парохију лединачку 12.октобра 2000. године долази свештеник Благоје Катић, и од претходног свештеника прима списак од 270 домова у Старим и Новим Лединцима који примају свештеника. Почевши са мисионарским радом, веронауком у школи, редовним богослужењем, већ следеће године тај број се удвостручио. У пролеће 2002. године покренута је обнова унутрашњости светог храма у Старим Лединцима. Храм Светог Николе у Старим Лединцима је изнутра измалтерисан, под избетониран и цео храм је стављен у функцију богослужења.

Исте те 2002. године захваљујући ктитору храма Свете Тројице у Новим Лединцима господину Николи Николићу из Нових Лединаца и његовој породици, почело је фрескописање унутрашњости светог храма у Новим Лединцима, а 2004. године радови су завршени.

Фрескопис је урадио академски уметник Славољуб Радивојевић из Београда, а све радове платио је господин Никола Николић ктитор ове светиње.У свети храм је уведено грејање на гас, а велики донатор господин Синиша Обрадовић из Лединаца 2005. године поставио је на улаз у порту храма велику капију од кованог гвожђа.

У Новим Лединцима постоји и четворогодишња месна школа ˝ЈЈ Змај˝ коју похађа 120 ђака, а 118 похађају часове веронауке. Године 2000. у Новим Лединцима на сеоском извору познатијем као ˝Логор˝ ( јер су ту после рата Немци били заробљени) , постављен је дрвени крст од 4м. Том приликом извор је освећен и проглашен као извор Свете Петке. Ово је постало молитвено место и од тада сваке године уочи празника Свете Петке, на овом месту служи се акатист овој светитељки. У каменолому ˝Сребро˝ у Старим Лединцима , где се годинама копао камен, почетком деведесетих година прошлог века, појавило се језеро. Чиста вода тиркизно плаве боје одушевљава сваког ко дође да види ово чудо Божије. Ове 2006. године биће пета година како се на дан Светог Василија Острошког на том Лединачком Језеру врше групна крштења људи који желе да приме православну веру. Овај несвакидашњи духовни догађај постао је надалеко чувен и до сада је на овом месту крштено близу 500 људи.

У селу постоје и гробља, месно гробље у Новим и месно гробље у Старим Лединцима. У порти храма Св. Николе у Стари Лединцима постоји пет гробних места.

Ту се налазе гробови свештеника Стевана Савковића лединачког пароха који је живео од 1808-1872. године, свештеника Саве Пладановића лединачког пароха који је службовао 1838-1841.. На остала три гробна места, излизана су слова са надгробних плоча, тако да не може текст да се прочита.

На дан преноса моштију Светог Саве 19. маја на насељу Клиса на рушевинама прве цркве лединчана, сваке године служи се света литургија.

Године 2004. у парохији Стари Лединци основана је Хришћанска заједница преподобно мученице Параскеве-Свете Петке Трнове која броји 30 чланова. Сви чланови помажу свештенику у мисионарском раду при ширењу речи Божије. Оба села и Стари и Нови Лединци. имају око 3500 становника, а 518 домова прима свештеника, то је око 95%.

На Светог Тому 19.октобра 2005. године, епископ сремски Василије служио је Свету Литургију у цркви Светог Николе у Старим Лединцима и том приликом прогласио овај дан као заветни дан села Стари Лединци. На помен оних који су 1943. на тај дан пострадали у Лединцима.

Богослужења се у обе парохије одржавају редовно и то наизменично, а славске и васкршње водице се свете.

Посета богослужења у парохијама Стари и Нови Лединци су на врло завидном нивоу. Томе у великом можемо захвалити и увођење у редовна богослужења акатист Светом Јовану Шангајском, који служимо средом у Новим , а петком у Старим Лединцима. На овим акатистима највише учешћа узимају деца, јер су осетила да је Свети Јован Шангајски њихов заштитник. На недељним богослужењима у цркви је увек најмање 70 људи , а празником тај број је много, много већи. Све послове у храмовима око уређења порте и храма, продаје свећа, певање за певницом, помагање свештенику у олтару, полако преузимају деца са веронауке, која су редовна на свим богослужењима.

Ове 2006. године покренули смо и парохијски лист под називом ˝ Вода Жива˝, чији је први број изашао у фебруару месецу ове године. Лист ће излазити тромесечно и имаће за циљ да учврсти у вери парохијане и људе који га буду читали, а послужиће и као информатор о дешавањима у обе парохије.

Полако, али сигурно, лединчани се враћају својим коренима и правим вредностима које су истински чували њихови преци. Ја ћу као њихов свештеник, поносан што ми је Бог дао могућност да проповедам Његову реч у овом мученичком и пуном историје селу, да им помогнем колико је то у мојој моћи.

То би у најкраћим цртама било о историјату цркве, парохије и села Стари и Нови Лединци.

--Φ ί λ ι π ¶ 23:03, 8. октобар 2006. (CEST)