Сарајевски ратни тунел

Сарајевски ратни тунел, такође познат и као Тунел спаса или Тунел српског страдања, био је тунел који је направљен током блокаде Сарајева, између марта и јуна 1993. године. Тунел је прокопан испод аеродромске писте како би повезао двије територије које је држала АРБиХ (Добрињу и Бутмир) па се тако и тунел звао „Тунел Д-Б”. Тунел је прокопала АРБиХ, а у копању су учествовали српски логораши.

Кућа у којој се налази улаз у тунел

Тунел је био најстрожа тајна дијела Сарајева под командом АРБиХ. Коришћен је за снабдевање бошњачких снага ратним намирницама укључујући храну, гориво, новине и оружје.

Саобраћај кроз тунел је стално текао у оба смјера. Свакога дана је кроз тунел пролазило између 3.000 и 4.000 бошњачких и војника УН (као и цивила), и 30 тона различите робе.

Структура

Тунел је дуг око 720 метара, а висок око 1,5 метар док је на неким дијеловима био висок и до 1,8 метара. Тунел се у званичним разговорима АРБиХ и ОУН водио под именом „Тунел којег нема”.

Током 1994. тунелом су постављене мале шине по којима су ишла мала колица.

Присилни рад на изградњи

Српски логораши су овај тунел назвали „тунел српског страдања” због тога што је 50 српских логораша убијено приликом прокопавања тунела. Од 50 убијених српских логораша, 6 логораша је било из логора Силос, а остала 44 из логора у Храсници. Српски логораши су даноноћно одвођени на прокопавање ровова, тунела, изградњу бункера и прилаза на линији разграничења ВРС и АРБиХ.

Галерија

• 
  Унутрашњост тунела
• 
  Колица за транспорт кроз тунел
• 
  „Предсједникова столица” којом су се превозиле важније особе
• 
  Музеј тунела

Извори

• Donia, Robert J. (2006). Sarajevo: A Biography. Ann Arbor: University of Michigan Press.