Сергеј Мечов
Сергеј (Сергије) Алексејевич Мечов (рус. Серге́й (Сергий) Алексе́евич Мечёв; Москва, 30. септембар 1892 — Јарослављ, 6. јануар 1942) је био хришћански светац, мученик и протојереј Руске православне цркве.
| Сергеј Мечов | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. септембар 1892. |
| Место рођења | Москва, Руска Империја |
| Датум смрти | 6. јануар 1942. (49 год.) |
| Место смрти | Јарослављ, Совјетски Савез |
| Световни подаци | |
| Поштује се у | Православна црква |
| Канонизација | У августу 2000. године, Москва од стране Архијерејског сабора Руске православне цркве |
| Празник | 24. децембар |
Школовање и младост уреди
Рођен је 30. септембра 1982. године у Москви. Отац му је био свештеник Алексиј Мечов, који је 2000. године такође проглашен за светитеља. Сергиј Мечов 1910. године завршава гимназију и уписује медицину на Московском универзитету[1]. Међутим убрзо се пребацује на историјско-филолошки факултет који завршава 1917. године[1].
Током Првог светског рата је радио као милосрдни брат на фронту[1]. Ту је упознао своју будућу супругу која је радила као милосрдна сестра[1].
Упоредо са срудијама је учествовао на састанцима студенатског богословског друштва „Свети Јован Златоусти“[1]. Учествовао је и у раду црквене комисије за односе са цивилним властима у Русији. Тада је упознао патријарха московског и све Русије — Тихона[1].
Свештеник уреди
После завршетка историјско-филолошког факултета у Москви, Сергеј Мечов одлучује да постане свештеник[1]. Тако је 1919. године рукоположен за ђакона, да би га већ у априлу 1919. године архиепископ Феодор Поздејевски рукоположио за свештеника[1].
Заједно са својим оцем као свештеник служио је у Москви, у цркви Светог Николе од 1919. до 1929. године. У то време парохију у којој су служили народ је звао световни манастир због заједништва које је тада владало у пастви[1]. У то време Сергеј је увео почетак јутарње службе у 6 сати ујутру, тако да су верници могли да долазе на службу и да стижу на посао[1].
После смрти свога оца 22. јуна 1923. године Сергеј самостално почиње да управља парохијом[1]. Као свештеник је био строг, доследан и усресређен[1]. Његове проповеди су носиле снажну поруку тако да слушаоци нису остајали равнодушни[1].
Када је митрополит Сергије Страгородски донео чувен декрет којим потврђује лојалност Руске православне цркве Совјетском Савезу и интересима његових власти, Сергеј Мечов је одбио да подржи тај договор[1]. На тај начин се прикључио Не помињућима (рус. Непоминающие) који су на богослужењима одбијали да спомињу митрополита Сергеја. Због тога је 1929. године са другим свештеницима ухапшен и протеран[1].
Изгнанство и смрт уреди
Протеран је на север, у градић Кадњиков (рус. Ка́дников) у Вологдској области[1]. Ту је 1933. године поново ухапшен и осуђен на 5 година рада у логору. Био је затворен у неколико логора. Године 1937. је ослобођен из логора. Настанио се у близини града Каљинина (данас Твер) где је радио на поликлиници[1]. У кући је тајно служио литургију, а верници су му тајно долазили[1]. Решио да се јави епископу Мануилу (рус. Ману́ил), међутим епископ је убрзо ухапшен и одао је оца Сергеја[1].
Иако су Сергеју саветовали да побегне у Централну Азију, он је то одбио, не желећи да напушта своју духовну децу. Године 1941. је тајно живео у селу у близини Тутајева где је свакодневно служио литургију. Због опште сумње која је настала због избијања Другог светског рата, неко од мештана га је пријавио НКВД-у сматрајући га за немачког шпијуна[1].
Сергеј Мечов је 7. јула 1941. године ухапшен и смештен у Јарославски затвор. Након четири месеца испитивања и мучења Сергиј је убијен 24. децембра 1941. године (6. јануара 1942. године по грегоријанском календару)[1].
Светитељ уреди
Сергеј Мечов је канонизован на јубиларном Архијерејском сабору Руске православне цркве који се одржавао у августу 2000. године[1].
Руска православна црква слави га 24. децембра по црквеном, а 6. јануара по грегоријанском календару.