Сипска локомотивска вуча

Сипска локомотивска вуча је железнички систем који је изграђен на насипу Сипског канала и који је помагао бродовима да савладају брзину Дунава.

Локомотивска вуча у Сипском каналу

Сипски канал

Све до краја 19. века Ђердапска клисура, позната по подводним стенама и брзацима, знатно је отежавала и успоравала пловидбу реком. У жељи да повећа пропусну моћ и пловидбу учини безбеднијом, угарска техничка комисија је 1889. године почела да гради Сипски канал. Градња канала завршена је 1896. године и коштала је око 10 милиона златних динара.

На отварању канала били су цар Фрања Јосиф, српски краљ Александар Обреновић и румунски краљ Карол Први, што довољно говори о значају његове изградње за што безбеднију пловидбу. Уз грмљавину топова, 27. септембра 1896. канал је свечано отворен.

Превођење бродова кроз канал

Убрзо по отварању канала увидело се како је Дунав на овом месту и даље моћан и велика препрека за бродове. Брзина речног тока је износила 18 km на час, што је значило да бродовима треба помоћ у узводној пловидби.

Да ли су пројектанти погрешили, да ли су лоше проценили брзину воде у каналу, више није било од значаја. Грозничаво је тражено ново решење које су и нашли 1899. године увођењем паробродске вуче. То је рађено уз помоћ реморкера „Васкапу“ ( „Гвоздена врата“) који је у коришћење пуштен 1899. године. „Васкапу” се кретао навијањем челичног кабла (дужине 2 km и пречника 33,5 мм), положеног на дно реке, који су окретале две парне машине.

У првим данима рата 1914. године, српска војска запленила је брод и спровела га на Доњи Дунав, а касније и у Црно море. Тако је Сипски канал, без помоћне вуче, био ван употребе, што је довело до великих застоја у саобраћају. Да би се то превазишло, немачка Транспортна команда је 1916. године приступила постављању локомотивске вуче.

Тада је на обалном насипу изграђено 1800 метара колосека, као и постројења за локомотиве. Та мала пруга ушла је у све железничке карте света. Испомоћ бродовима пружале су три локомотиве, теглећи их помоћу челичне ужади. Приликом повлачења, 1918. године, Немци су минирали сва изграђена постројења. Управа поморства и речног саобраћаја тек 1928. године обновила је локомотивску вучу у обиму у коме су је поставили и Немци, а три године касније колосек је продужен за још 400 метара.

Током свог рада Сипска локомотивска вуча користила је 11 локомотива. Око пловидбе је све било једноставно, али само наизглед: помоћу челичног ужета бродови су тегљени локомотивом. Затегне се сајла и из локомотиве се зачује продоран писак. Точкови пуштају варнице, окрећу се у месту, пара притиска цилиндре и куља на све стране. Локомотива је бродове дочекивала са парним колима која су имала свог руковаоца. У том, посебном вагону постојало је парно витло чије би се уже качило о брод...

Трајало је то деценијама све док 1969. године изградњом прве ђердапске електране није створено велико акумулационо језеро. Вода је, једног јутра, ушла у просторије Сипске локомотивске вуче, скоро шест месеци пре него што су градитељи електране најавили и предвидели. Тако су под водом остале комплетна пруга и две немачке троцилиндричне парне локомотиве, чувене „берлинке”. Биле су из серије ЈД3/ Ј3 30, а изграђене 1930. у берлинској фабрици А. Борсинг. И даље су на дну језера, у дунавском муљу и вировима.