Српска православна црква Светог Вазнесења Господњег у Суботици

Српска православна црква Светог Вазнесења Господњег у Суботици
Српска православна црква Светог Вазнесења Господњег у Суботици
	Српска православна црква Светог Вазнесења Господњег
Опште информације
Место	Суботица
Општина	Суботица
Држава	Србија
Време настанка	1726.
Тип културног добра	Споменик културе
Власник	Српска православна црква

Српска православна црква Светог Вазнесења Господњег у Суботици подигнута у периоду од 1723. до 1726. године. Припада Епархији бачкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе^[1]

Историјат уреди

Прво помињање цркве према писаним изворима је из 1744. године где се у једном протоколу наводи постојање два објекта, стара и нова црква: „malija i veliukija cerkve v šanci mjestje Suboticje”. Стара црква је била у непосредној близини и била је исто посвећена вазнесењу Господњем, само доста мања, офарбана у плаво са дашчаним кровом.

Садашња црква је подигнута у периоду од 1723. до 1726. године за време епископа бачког Софронија Томашевића. Док за ктитора се претпоставља да је био Никола Челебџија, трговац који се бавио гајењем и продајом стоке.

Током времена на цркви су вршене обимне интервенције и адаптације, средствима донатора. Прва је била 1766. године, када је и осликан иконостас. Године 1804. су изведени обимни радови, када је црква продужена (око 11,40 м) и проширена (око 1,50 м), када је над припратом начињена хор-галерија. У великој обнови 1909/1910. године, по пројекту Михајла Милана Харминца, архитекте из Будимпеште, црква је поново проширена, старији звоник порушен и сазидан нови звоник са два угаона простора, крстионицом и хранилиштем. На осам прозора, техником витража, осликани су ликови светитеља. Витраже је радила фирма „Tiroler Glassmalerei” из Инзбрука, који су за време бомбардовања Суботице током Другог светског рата уништени добрим делом.

Архитектура уреди

Због обнављања и проширења цркве почетком 19. века није се задржало изворно стилско обележје, осим самог изгледа звоника. Данас храм представља карактеристичан пример необарокних цркава, по својој архитектонској концепцији и декоративној пластици изведеној током велике обнове.

То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом, и трансептом на истоку, припратом и звоником на западу. Прочеони, западни део храма је најрепрезентативније решен са централно постављеним плитким ризалитом и уздигнутим барокним торњем. Улаз је маркиран са два камена стуба која почивају на узвишеном постољу и носе благо заобљен фронтон. Централно је постављен двокрилни дрвени портал са лучним надсветлом. Бочне фасаде су обрађене хоризонталном поделом плитким фугама, а пиластри носе капителе са богатом барокном декорацијом у виду волута и акантусовог лишћа сежући до висине поткровног венца. Између су прозори са сегментним луком. У кровној зони, над трансептом и припратом, са северне и јужне стране су атике са благо наглашеним лучним завршетком, са централно постављеним кругом и геометријском декорацијом.

Стари иконостас, осликан 1766. године, који је за време велике обнове 1909. године поклоњен мањој цркви посвећеној Светом Димитрију, у Александрову, замењен је садашњим који је израђен 1910. године. Иконостас представља рад Јоханеса Лукеша, а под надзорома -Паје Јовановића. Радови су финансирани из прилога Маријете, уд. Александра Манојловића, богате суботичке грађанке која је за израду истога дала 10.000 круна, о чему постоји запис у соклу испод иконе Исуса Христа. Носач иконостаса и позлаћену резбарске радове су радили мајстори из радионице „Ратаи и Бенедек” из Пеште.

Богородичин трон је у рокајној резбарији и изведен је 1785. године. Претпоставља се да је рад Аксентија Марковића, а према запису сазнајемо да је ктиторка била Јелисавета, удова Георгија Констатиновића.

На Архијерејском трону је икона Свети Сава српски, уље на платну, изведена у реалистичном стилу, рад Александра Секулића из 1910. године, сликара из Зрењанина. Икону је храму поклонио Стеван Секулић о чему постоји запис у доњем десном углу иконе.