Станоје Главаш

Станоје Стаматовић, познатији као Станоје Главаш (Глибовац, 21. фебруар 1763 — Баничина, 15. фебруар 1815) био је хајдук пре устанка, војвода у Смедеревској нахији, један од могућих кандидата за вођу устанка и један од најистакнутијих старешина и јунака у Првом српском устанку. Био је предвиђен за вођу Првог српског устанка (1804), али је на његов предлог изабран Карађорђе Петровић. Његово јунаштво опевано је у народним песмама, а Ђура Јакшић је о њему написао истоимену драму.

Станоје Главаш
Пуно име	Станоје Стаматовић
Датум рођења	(1763-02-21)21. фебруар 1763.
Место рођења	Глибовац  Османско царство
Датум смрти	15. фебруар 1815.(1815-02-15) (51 год.)
Место смрти	Баничина  Османско царство

Станоје Главаш (Музеј Првог српског устанка, рад Остоје Балканског).

Гроб и споменик Станоја Главаша у Баничини

Биографија

Рођен је у селу Глибовцу, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице, који су се у тај крај доселили из једног планинског села у близини Дебра, бежећи од турског зулума и сукоба са њима. После Станоја су рођени брат Ђока и сестра Стана. Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца, пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат код очевог познаника Среје у Паланци. Мајка се после тога преудала за Петра Станића, удовца са двоје деце, па је отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу. Са Петром је после тога добила још једног сина и ћерку.

Станоју је занат ишао добро. Код Среје је осим заната, научио да чита и пише. Среја му је затим помогао да отвори сопствену радњу и предао му део клијената. У кућу му је после тога дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.

Први српски устанак

На позив Карађорђа да се придруже борби против Турака, Станоје се одазвао видевши да су се придружили и његови земљаци из Глибовца. Његово прво учешће почело је приликом освајања тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволео, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука. У борбама код Баточине је рањен.

Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.

После устанка

Главаш је због своје хајдучке прошлости, учешћа у Првом српском устанку и популарности међу рајом био стално под пратњом људи Сулејман-паше Скопљака. Турци су га убили на Сретење 15. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, после пропасти Хаџи-Проданове буне, искасапивши цело његово тело и одсекавши му главу, у селу Баничина поред Смедеревске Паланке. У близини места погибије, у једној јарузи поред пута, првобитно је био и сахрањен. Главу су Турци однели Сулејман-паши на увид, после чега је дуго стајала окачена на ченгел испред Стамбол капије, а затим је нестала, да би се касније појавила сахрањена са телом. Постоје две верзије приче о томе како је глава доспела до гроба:

• главу је кришом ноћу скинула његова полусестра Марија из Дубоне
• главу је откупила његова сестра Стана од једног Турчина, крадом, од дела Станојевог блага

Баничанци су 1902. године основали Одбор за подизање споменика Станоју Главашу. Подигли су му камену гробницу, у дворишту цркве Светог Архангела Гаврила (подигнуте 1892. године), у којој су га поново сахранили 26. маја 1902. Споменик је добро очуван и на њему пише:

              СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
                  војвода
              Рођен у Глибовцу
            Погинуо 1815 год. у Бањичине
Кости пренете и сахрањене 26. маја 1902. године.

Овај споменик је подигнут прилозима племенитих Срба.

У писму из 1816. године Христифор Обреновић пишући свом стрицу кнезу Милошу наводи да је „Карађорђе био слуга код Главаша Станоја“.

Потомци

Једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра, презиме су променили у Петровићи, по старом српском обичају када најстарији син узима презиме по очевом имену, и живе у Смедереву. Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто је Станоје за њега удао Петрову ћерку. Потомци Хајдук Вељка (Хајдуквељковићи), данас живе у Смедереву.

1930-их је у Крушевцу живела Персида Радојковић-Главашевић, унука Станојевог брата Милосава који је био оборкнез у Бивољу. Њена три сина Милан, Миливоје и Љубомир су погинули у Првом светском рату.

Сећање на Станоја Главаша

• Ђура Јакшић је написао драму „Станоје Главаш“, ова историјска драма је једна од три Јакшићеве драме и приказује се у многим позориштима.
• Миладин Стевановић је 2005. објавио књигу „Станоје Главаш“ на 404 стране. ISBN 978-86-7712-065-8. (издавач „Књига комерц“, Београд).
• Споменик Станоју Главашу у Глибовцу
• ОШ „Станоје Главаш” Глибовац

Литература

• Стевановић, Миладин (1990). Други српски устанак. Дечје новине. 
• Стевановић, Миладин (2005). Станоје Главаш. Београд: Књига-комерц. ISBN 978-86-7712-065-8. 
• Станојевић, Марко; Вулићевић, Данијела (2023). Милосав Лаповац : између књаза и народа. Лапово: Општинска библиотека „Слово”. ISBN 978-86-81710-05-0.  COBISS.SR 133800713

Спољашње везе

• Потрага за благом – златна лобања Станоја Главаша, Политикин Забавник, број 3305, Миодраг Милановић, 2015.
• Ђура Јакшић: Станоје Главаш (текст драме)
• Станоје Главаш, Треће око Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2020)
• Баштина ратника: Бој на Делиграду (4.9.2012)
• Порекло, Потомци
• Dan online - Ljudi i događaji: Mlade podsjećati na djela Stanoja Glavaša (23.10.2016)