Википедија

Сухој Су-9 (1946)

Сухој Су-9/("К") (рус. Сухой Су-9/("К")) је први млазни ловачки авион направљен у Совјетском Савезу непосредно после Другог светског рата. Авион је први пут полетео 13. новембра 1946. године. На основу овог авиона направљени су авиони Су-11/("КЛ") и Су-13/("КТ") у суштини исти авиони са другим моторима и мањим конструктивним изменама које су захтевали појачани мотори, тако да нећи бити погрешно ова два авиона третирати као модификације авиона Су-9 (1946)/("К"), иако је било промене и у аеродинамици авиона.[1]

Сухој Су-9/("К")
Сухој Су-9 (1946)
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производњепрототип
Повучен из употребе1948.
Статуспрототип
Први корисник СССР- Совјетско војно ваздухопловство
Број примерака1 (Су-9); 1 (Су-11)
Дужина10,57
Размах крила11,21
Висина3,72
Површина крила20,24
Празан4.060
Нормална полетна5.890
Макс. маса при узлетању6.380 kg
Макс. спољни терет500 kg
Турбо-млазни мотор2 х Junkers JUMO 004B /Тумански РД-10
Потисак ТММ8,8 kN
Брзина крстарења820 km/h
Макс. брзина на Hопт885 km/h
Макс. брзина на H=0847 km/h
Тактички радијус кретања570 km
Долет1.140 km
Плафон лета12.800 m
Брзина пењања1.190 m/min
Уколико сте тражили ловце пресретаче са ознаком Су-9 и Су-11, погледајте чланак Сухој Су-9.

Пројектовање и развој уреди

Мада се на развоју турбомлазног мотора у Совјетском Савезу почело озбиљније радити 1939. године оснивањем центра у оквиру Лењинградске фабрике „Киров“, током рата се прилично заостало у том развоју у односу на Енглеску и Немачку. У току рата се експериментисало са разним комбинацијама погона авиона као што су комбинација клипног мотора и млазног погона, авион Сухој Су-5, или клипног мотора и ракетног мотора авион Су-7, али се увидело да је то слепи колосек и да се мора ићи смером развоја гасних турбина односно млазних мотора. Појавом млазних авиона при крају рата на противничкој страни и њихове карактеристике врло брзо су уверили Совјете да су много тога пропустили. Тако је маја месеца 1944. године донета уредба којом се од више независних истраживачких група које су до тада радиле на проблематици развоја млазних турбина формира јединсвени центар тј. експериментална база за развој млазних мотора у Москви. Крајем 1944. године, група под воћством А. М. Лјуљка[2] (која је раније радила у фабрици „Киров"), је направила један експерименталан мотор Ц-18, који је почетком 1945. године био спреман за уградњу у авион.

Су-9/("К") уреди

Самоиницијативно се у ОКБ Сухој маја месеца 1944. године почело са развојем авиона ловца на млазни погон назван шифрованим именом „авион К“. С обзиром да није постојао домаћи мотор на млазни погон, одлучено је да се у овај авион уграде заробљени немачки млазни мотори Junkers JUMO 004B. Авион је био класичне конструкције, труп је био полу-монокок од челика и дуралуминијума са облогом од глатког алуминијумског лима. Имао је управна крила у односу на труп, трапезастог облика са заобљеним крајевима. Нападна ивица крила је била благо закошена. Испод крила на гондолама су се налазила два турбомлазна мотора са потиском од 8,8 kN сваки. Стајни трап је увлачећи, система трицикл са предњом (носном) ногом и удвојеним точковима, која се у току лета увлачила у труп авиона и две основне ноге испод крила авиона са по једним точком које су се у току лета увлачиле у крила авиона. Авион Су-9 је имао доста нових решења: први пут је примењено катапулт седиште пилота и падобрана за кочење авиона при слетању, управљање авионом је олакшано применом хидрауличног система, коришћени су ракетни мотори за олакшано полетање авиона. Ракетни мотори су били стандардна опција (бустер У-5 је имао 5,75 kN потиска) налазили су се са стране трупа и могли су да раде 8 sec, знатно су скраћивали полетни пут и време полетања што је за ловачке авионе било од великог значаја. Поред кочионог падобрана авион је имао и аеродинамичке кочнице које су се налазила на крилима између мотора и трупа авиона које су се користиле за успоравање авиона при слетању. Ове кочнице су се отварале са горње и доње стране крила.[3] Авион је први пут полетео 13. новембра 1946. године а пробни пилот је био Г. М. Шијанов.[2], испитивање авиона је завршено 25. јула 1947. године а јавности први пут приказан 3. августа 1947.[3] Након завршеног и фабричког и државног испитивања авион је предложен за серијску производњу али се то није остварило. Су-9 је напуштен у корист напреднијег авиона Су-11/("КЛ")[4][5]

Су-11/("КЛ") уреди

Почетком 1947. године донета је одлука да се један прототип двоседе варијанте авиона Су-9 модификује заменом немачких трофејних млазних мотора ЈУМО 004Б са снажнијим совјетским млазним моторима Љулка ТР-1 са потиском од 12,7 kN сваки. Мотори су уграђени у крило авиона (нису били на гондолама испод крила као што је то било код авиона Су-9/("К")), што је захтевало конструктивне измене крила авиона. Радови на измењеном прототипу су завршени у мају месецу 1947. године а први пробни лет овог авиона је обављен 28. маја 1947. Пробни пилот је био Г. М. Шијанов.[2] и то је био први лет совјетског млазног авиона са домаћим млазним мотором. Љулка мотори су били испочетка веома непоуздани што је довело у питање комплетан пројекат. После дуже недоумице због недостатка поузданог мотора у току 1948. године се одустало од даљег развоја авиона Су-11/("КЛ")[6][7]

Су-13/("КТ") уреди

Авион Су-13 је био даљи покушај побољшања авиона Су-9, користећи исти труп, редизајнирано крило и уградња нових мотора Климов РД-500 који је рађен по узору на Rolls-Royce Derwent са потиском од 15,6 kN сваки. Мотори су за разлику од Су-9 били постављени у крило авиона. Авион је био класичне конструкције направљене од челичних и дуралуминијумских профила а обложен алуминијумским лимом. Стајни трап је увлачећи, система трицикл са предњом (носном) ногом која се у току лета увлачила у труп авиона и две основне ноге испод крила авиона које су се у току лета увлачиле у крила. Пошто је био предвиђен као ноћни ловац авион је требало да буде опремљен радаром и са два топа Нуделман Н-37. Предвиђене су и разне варијанте наоружања са два топа НС-23 и једним топом Н-45 као и подвесно ношење једне бомбе од 500 kg или две бомбе по 250 kg тако да је авион у ствари припадао класи ловаца бомбардера. Иначе је авион од својих претходника Су-9 и Су-11 преузео и све новотарије као што су: избациво пилотски седиште, хидраулично управљање, аеродинамичке кочнице, ракетни мотори (бустери) за полетање и падобран за кочење авиона на писти при слетању. Предвиђена максимална брзина испод 1.000 km/h је сматрана за недовољну па је из тог разлога пројект напуштен и пре завршетка прототипа.[6]

Многи аутори (нарочито западни) сматрају да је авион Су-9/("К") и његове модификације Су-11/("КЛ") и Су-13/("КТ") у ствари представљају совјетски Месершмит Me 262, он додуше има сличности али је то био много модернији авион са низом новитета које није имао Me 262.[3]

Наоружање уреди

Наоружање авиона: Сухој Су-9/("К")
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Број и ознака топа 1 х Н-37 Нуделман; или 1 х Н-45 Нуделман; или 2 х НС-23 Нуделман-Суранов
Број граната 200
Калибар 37mm или 45 mm или 23 mm
Митраљез
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Класичне авио бомбе 1 х ФАБ 500 или 2 х ФАБ 250
Укупна маса 500 kg
Број тачака за подвешавање 4
Ракетно наоружање (ракете)
Број и ознака ракета прц 2


Упоредне карактеристике уреди

 
Су-9
Карактеристика Су-9/"К“
(1946) 		Су-11/"КЛ“
(1947) 		Су-13/"КТ“
(1948)
Посада пилот пилот пилот
Дужина (m) 10,55 10,55 10,93
Висина (m) 3,40 3,64 3,78
Размах крила (m) 11,20 11,80 11,80
Површина крила (m²) 20,20 22,20 24,80
Маса празног авиона (kg) 4.060 4.060 4.055
Максимална маса (kg) 6.184 6.350 6.436
Врста мотора турбо млазни турбо млазни турбо млазни
Мотор 2 × Тумански РД-10 2 × Лјуљка ТР-1 2 × Климов РД-500
Потисак (kN) 2 × 8,8 2 × 12,7 2 × 15,6
Максимална брзина (km/h) 847 940 960
Плафон лета (m) 12.800 13.000 -
Долет (km) 1.140 1.200 1.550
Брзина пењања (m/min) 950 - -
Маса бомби (kg) 500 500 500

Оперативно коришћење уреди

Пројект авиона Сухој Су-9/("К") (и његових модификација Су-11/("КЛ") и Су-13/("КТ")) је остао на нивоу прототипа. Али је био јако користан за стицање искуства како пројектаната тако и пилота и осталог особља за нову наступајућу еру млазне авијације. Прототипове ових авиона је произвео Авио завод No134 из Москве.

Земље које су користиле овај авион уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „ОАО „Компания „Сухой" - Самолеты - Музей - Су-9, 11, 13”. Sukhoi.org. Архивирано из оригинала 04. 04. 2008. г. Приступљено 13. 09. 2011. 
  2. ^ а б в „Кто есть кто”. Airforce.ru. Приступљено 13. 09. 2011. 
  3. ^ а б в „Su-9 ('K') by P.O.Sukhoj”. Ctrl-c.liu.se. Архивирано из оригинала 09. 06. 2011. г. Приступљено 13. 09. 2011. 
  4. ^ „Сухой Су-9 (Первый)”. Airwar.ru. Приступљено 13. 09. 2011. 
  5. ^ „Sukhoi Su-9 (K) - fighter-bomber”. Aviastar.org. 03. 08. 1947. Приступљено 13. 09. 2011. 
  6. ^ а б „Сухой Су-11 (Первый)”. Airwar.ru. Приступљено 13. 09. 2011. 
  7. ^ „Sukhoi Su-11 (I) - fighter”. Aviastar.org. 16. 10. 2010. Приступљено 13. 09. 2011. 

Литература уреди

  • Арсениев Е.В, Берне Л.П и др. История конструкций Самолетов в СССР 1951-1965 гг. Москва: Машинострение. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб (на језику: (језик: руски)). Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб. 
  • Antonov, Vladimir (1996). OKB Sukhoi (на језику: (језик: енглески)). Gordon, Yefim & others. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995 (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (језик: енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob (1995). Jane`s Combat Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Chant, Christopher. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • Гордюков, Николай (1994). Первые реактивные истребители Сухого (на језику: (језик: руски)). Москва: Polygon. стр. 26–35. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Багратинов, Валерий (2005). Крылья России (на језику: (језик: руски)). Москва: Эксмо. стр. 695–696. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Gunston, Bill (1999). The Illustrated Directory of Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 9781840650921. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (на језику: (језик: енглески)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W (2001). The Great Book of Fighters. Swanborough, G. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 

Спољашње везе уреди

 
Сухој Су-9 на Викимедијиној остави.
  • „Su-9, 11, 13” (на језику: (језик: руски) и (језик: енглески)). www.sukhoi.org. Архивирано из оригинала 04. 04. 2008. г. Приступљено 11. 02. 2011. 
  • „ВВС России Кто есть кто:” (на језику: (језик: руски)). www.airforce.ru. Приступљено 30. 01. 2011. 
  • „Су-9 (Первый)” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 17. 02. 2011. 
  • „Су-11 (Первый)” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 17. 02. 2011. 
  • „Sukhoi Su-9 (К), 1946.” (на језику: (језик: енглески)). www.aviastar.org. Приступљено 02. 03. 2011. 
  • „Sukhoi Su-11 (I), 1947.” (на језику: (језик: енглески)). www.aviastar.org. Приступљено 02. 03. 2011. 
  • „Su-9, „К“ P.O.Sukhoi” (на језику: (језик: енглески)). www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 02. 03. 2011. 
  • „Sukhoi Design Bureau” (на језику: (језик: енглески)). www.globalsecurity.org. Приступљено 11. 02. 2011. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сухој_Су-9_(1946)&oldid=27557509”