Википедија

Туларемија

Туларемија је акутно заразно обољење.[4] У зависности од пута ширења, јавља се у више клиничких облика. На месту уласка проузроковача у организам стварају се улцерације и оток лимфних чворова. Поред спољашњих манифестација, туларемија може да се јави и у плућном облику, који карактерише пнеумонија у абдоминалном облику са боловима у трбуху, ређе проливом и повраћањем и у септичком облику са високом температуром, знацима интоксикације и поремећајем свести.

Туларемија
СинонимиТулараемија, куга Пахвантске долине,[1] зечја грозница,[1] грозница јеленске муве, Охарина грозница[2]
Туларемијска повреда на шаци
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиГрозница, чир коже, велики лимфни чворови[3]
УзроциFrancisella tularensis (болест шире крпељи, јеленске муве, контакт са зараженим животињама)[4]
Дијагностички методТест крви, микробна култура[5][6]
ПревенцијаИнсектни репелант, ношење дугачких панталона, брзо уклањање крпеља, не узнемиравајуће мртвих животиња[7]
ЛековиСтрептомицин, гентамицин, доксициклин, ципрофлоксацин[5]
ПрогнозаГенерално добра уз третман[4]
Фреквенција~200 случаја годишње (САД)[8]

Инфективни агенс уреди

Инфективни агенс је бактерија - Francisella tularensis. Осетљива је према повишеној температури, хлорним препаратима, формалину и другим дезинфекционим средствима. Насупрот томе, добро подноси нижу температуру. У води и влажном земљишту може остати у животу више месеци, а на кожи глодара, угинулих од туларемије, више недеља.

Инкубациони период уреди

Инкубациони период је од 2 - 10 дана, а најчешће износи три дана.

У преко 90% случајева резервоар заразе су глодари (зечеви, ласице, веверице, пацови, мишеви), али резервоар заразе могу бити и друге, домаће и дивље животиње (говеда, овце, пси, мачке, срне, дивље свиње). Узрочник се налази у крви, гноју туларемичних лезија, мокраћи и измету инфицираних животиња.

Туларемија се не шири интерхумано. Због малог броја проузроковача у туларемичним лезијама болесника, његова заразност је минимална.

Путеви ширења уреди

Туларемија се може ширити на више начина. Директним контактом са ткивима и крвљу оболелих и угинулих животиња или индиректно - уједом крпеља, обада, мува и неких врста комараца, настаје кожни облик туларемије. Хидричним путем, пијењем воде из бунара и извора који су контаминирани излучевинама оболелих животиња настаје цревни облик туларемије. Аерогено, контактом са прашином са житарицама, траве и сена настаје плућни облик туларемије. Слично као код лептоспироза, инфекција може настати и преко конјунктива у току рада и пливања у контаминираним водама.

Улазно место уреди

Улазно место инфекције су конјунктиве, кожа и слузница респираторног и цревног тракта.

Осетљивост и отпорност уреди

Према туларемији су једнако осетљиве све особе, без обзира на узраст и пол.

Прележана болест оставља дуг и солидан имунитет. међутим, описани су и случајеви реинфекције, нарочито код лабораторијских радника.

Остале епидемиолошке карактеристике уреди

Мада је осетљивост према туларемији општа, чешће обољевају мушкарци средњег животног доба, јер су више изложени инфекцији приликом лова зечева, као и скидања коже и рада са месом инфицираних животиња. Због тога је јављање туларемије повезано са сезоном бављења одређеним пословима. Ловци на зечеве обољевају у сезони лова, септембар - јануар, ловци на бизамске пацове у периоду јуни - јули, а рибари и лица која раде или се купају у контаминираним водама обољевају током лета. Туларемија се најчешће јавља у облику појединачних случајева или мањих епидемија.

Туларемија је обољење северне земљине полулопте. Распрострањена је у Северној Америци, Европи и Азији. Највише је оболелих у САД, Русији и Аустрији. У нашој земљи појединачни случајеви туларемије регистровани су у Војводини, Пчињском округу[9][10].

Мере спречавања уреди

Поред едукације становништва, ветеринарских и зоохигијенских мера, против туларемије се спроводи и вакцинација професионално изложених лица. Примењује се жива вакцина од ослабљених микроорганизама, која се апликује утрљавањем у скарифаковану кожу рамена. Вакцинални имунитет траје пет година.

Мере сузбијања уреди

Епизотоолошка и епидемиолошка истраживања усмерена су на откривање заражених животиња и проналажењу свих инфицираних особа. Оболели се хоспитализују према клиничким индикацијама. посебна изолација изолација није потребна. Текућа дезинфекција обухвата гној из улцерације. Завршна дезинфекција није потребна. обољење и смрт од туларемије подлежу обавезном пријављивању.

Извори уреди

  1. ^ а б Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
  2. ^ James & Berger 2006, стр. 286
  3. ^ „Signs and Symptoms Tularemia”. CDC (на језику: енглески). октобар 2015. Приступљено 8. 11. 2017. 
  4. ^ а б в „Tularemia”. CDC (на језику: енглески). октобар 2015. 
  5. ^ а б „Diagnosis and Treatment Tularemia”. CDC (на језику: енглески). октобар 2015. Приступљено 8. 11. 2017. 
  6. ^ „Clinicians Tularemia”. www.cdc.gov (на језику: енглески). септембар 2016. Приступљено 8. 11. 2017. 
  7. ^ „Prevention Tularemia”. www.cdc.gov (на језику: енглески). октобар 2015. Приступљено 8. 11. 2017. 
  8. ^ „Statistics Tularemia”. CDC (на језику: енглески). новембар 2016. Приступљено 8. 11. 2017. 
  9. ^ „На југу Србије 16 оболелих од туларемије”. 2010. Приступљено 5. 5. 2010. 
  10. ^ „На Косову проглашена епидемија туларемије”. 2015. Архивирано из оригинала 11. 2. 2015. г. Приступљено 11. 2. 2015. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Класификација
Спољашњи ресурси
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туларемија&oldid=27440770”