Турбомека Астазу
Турбомека астазу (франц. Turbomeca Astazou) је веома успешна серија турбинских и гаснотурбинских мотора, први пут конструисана 1957. године. Оригинална верзија имала је масу од 110 кг, са 240 kW снаге и 40 хиљада окрета у минуту. У употребу је ушла 1951. године након 150 сати тестирања. Име је добила према планинскм врховима Пиринеја.
Турбомека Палас | |
---|---|
Астазу на хеликоптеру | |
Конструктор | Турбомека |
Карактеристике | |
Тип | млазни |
Дужина | 1430 mm |
Маса | 148 kg |
Перформансе | |
Степен компресије | 5,2:1 |
Проток ваздуха | 0,1 kg/s |
Температура испред турбине | 600 °C |
У наредним деценијама Астазу је не само је постао најбоље продаван Турбомекин мотор, већ је свом произвођачу донео и светску славу, а временом се и познати енглески произвођач мотора Ролс-Ројс (ен. Rolls Royce) укључио у производњу одређених делова[1].
Дизајн и развој уреди
Астазу IIA развијен је из оригиналних астазу електрана за напајање хеликоптера. До 1993. произведено је око 2.220 комада. Већина авиона која је користила овај модел мотора добила је замене у виду напреднијих верзија.
Основа дизајна су два компресора, аксијалног и радијалног облика. Има прстенасту комору за сагоревање, одакле гасови улазе у троделну аксијалну турбину. Максималан број обртаја временом је повећан на 43.500[2].
Турбине имају додатни део испред довода ваздуха, који смањује брзину пропелера на 1.800, 2.080, затим 2.200 или 2.400 (авиони) и 6.000 (хеликоптери). Мотор се сам покреће, па пилот једино подешава жељени број обртаја[2].
Од верзије Астазу Х, мотор добија и другу аксијалну фазу компресора. Овај модел производио се за авионе Потез 840. Верзије од XIV до XVI производиле су се у фабрици Ролс ројс под именима AZ14 и AZ16[2].
Снага се временом повећавала, па је модел Астазу XVIII имао 783 kW (дуални мотор). Астазу XX добио је и трећу аксијални фазу, па се и снага попела на 1075 kW[2].
Развој у Југославији уреди
У Југославији се овај мотор појавио увођењем лаког хеликоптера СА 341/342 Газела (Gazelle) у наоружање ЈРВ. С обзиром да је Фабрика авиона „Соко” у Мостару почела са лиценцном производњом Газеле, почетком седамдесетих година прошлог века донета је одлука да Фабрика мотора „ДМБ” у Раковици крене са производњом одређених делова и склопова тзв. „хладног дела” за две верзије мотора Астазу - IIIБ и XIV, као и склопа редуктора у његовом предњем делу, што је знатно допринело подизању технолошког нивоа фабрике[1].
Коришћење уреди
Одлике уреди
У табели која следи наведене су неке од основних карактеристика изабраних модела мотора
Астазу | II | IIA | III C2/N2 | X | XIV B/F | XIV H/M |
---|---|---|---|---|---|---|
Снага у KW | 390 | 390 | 480 | 465 | 440 | 440 |
Дужина у мм | 1810 | 1427,50 | 1433,50 | 1912 | 1434р | 1470/1474 |
Пречник у мм | 460 | - | - | - | - | - |
Висина у мм | - | 516 | 483 | - | 520 | 500/460 |
Ширина у мм | - | 560 | 508 | - | 623,50 | 565/570 |
Тежина у кг | 123 | 142 | 150,3 | 128 | 160 | 160 |
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б „Турбомека/ДМБ Астазу IIIБ”. Музеј ваздухопловства — Београд. Приступљено 12. 08. 2012.
- ^ а б в г „Astazou Engines Repaired by Microturbo Limited”. turbomeca.com. Приступљено 12. 08. 2012.[мртва веза]
Литература уреди
- Gunston, Bill (1986). World Encyclopedia of Aero Engines. Wellingborough: Patrick Stephens. pp. 164.
Спољашње везе уреди
- Морот Турбомека Астазу - Музеј ваздухопловства Београд (језик: српски)
- Turbomeca Astazou Архивирано на сајту Wayback Machine (18. април 2010) (језик: енглески)