Усхићеност
Усхићеност или екстаза (од грчке речи ekstasis - "бити изван себе, отићи на друго место") је израз који се користио у старогрчкој, хришћанској и егзистенцијалној филозофији. Различите традиције које користе овај концепт имају радикално различите перспективе.
Старогрчка филозофија уреди
Према Плотину, екстаза је кулминација људских могућности. Он описује екстазу као визију неког другог светског ентитета - облик екстазе који се односи на индивидуално, као хиптнотичко, искуство Бога.
Хришћански мистицизам уреди
Међу хришћанским мистицима, Бернард од Клервоа, Мајстор Екхарт и Терезија Авилска, имали су мистична искуства екстазе или су причали о усхићеним визијама Бога.
Егзистенцијална филозофија уреди
Термин се тренутно користи у филозофији и обично значи "ван себе". На пример, нечија свесност није самоограђена, јер неко може бити свестан друге особе која је изван нечије суштине. У одређеном смислу, свест је обично "изван себе", јер њен предмет није она сама(оно о чему размишља или спознаје). Ово је у супротности са појмом енстаза, што значи "бити у себи" и односи се на посматрање из перспективе шпекуланта.[1]
Друге употребе израза уреди
Термин "екстаза" такође користе филозофи када упућују на појачано стање задовољства или подручје свести које су можда други теоретичари игнорисали; на сексуална искуства са другом особом, или као опште стање интензивног емоционалног узбуђења. То може укључивати епифанију, интензивну свест према нечему или изузетне физичке везе са другима.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Glenn Friesen, J. (2001). Enstasy, Ecstasy and Religious Self-reflection.