Феминистичка филозофија
Феминистичка филозофија је филозофски правац који одбацује третирање филозофских проблема и поистовјећивање људског искуства уопште, само са мушким погледима. Радећи из великог броја перспектива, феминистички филозофи доводе у питање различите области традиционалне филозофије, тврдећи да се у њима не узима озбиљно идентитет, интересовања и циљеви жена и не придаје се иста важност начину бивствовања, размишљања и дјеловања, као у случају мушкараца[1].
Феминистичка филозофија напада традиционалну метафизику због раздвајања бића на ум и тијело, постављајући питање да ли постоје други умови и да ли лични идентитет зависи више од сјећања него од физичких карактеристика. Пошто феминистичка филозофија одбацује било какав вид онтолошког дуализма, настоји да се дефинише о том питању кроз моделе у којима се појединци споразумјевају емпатијом и кроз начине преко којих ум и тијело чине једну јединствену цјелину.
Будући да је западна култура традиционално кроз историју везивала рационалност са мушким, а емоције са женским полом, епистемолози традиционалисти су неријетко закључивали да су жене мање људска бића него мушкарци[1]. Феминистички филозофи контра-аргументују, да су емоције и разум повезани симбиотички, односно интерсубјективни процес, чинећи заједно извор за стицања сазнања који није могуће раздвојити. Такође тврде да је картезијанско сазнање у суштини врло ограничено и да сви желимо да сазнамо нешто више од саме констатације да постојимо, тачније да желимо да знамо шта мисле и осјећају друге индивидуе око нас.
Филозофија науке је такође предмет критике феминистичких филозофа, чију објективност доводе у питање. Док традиционална филозофија науке повезује успјех научних истражвања са способностима научника за контролу, подвргавању правилима и доминирање природе преко било које друге методе, феминистичка филозофија науке повезује исти успјех са способностима научника за ослушкивање природе и разоткрића која сама природа нуди. Апстрактне теорије које треба да посвједоче конкретна дешавања у природи чине науку више објективном ако нису подвргнута ригидним правилима и стремљењу ка доминацији природе, тврде феминистички филозофи.[1]
Традиционална етика, социјална и политичка филозофија су под посебно жестоком критиком феминистичких филозофа, будући да су се у овим областима филозофске мисли традиционално стварале предрасуде према жени и њеној улози у друштву.
| Феминстички филозофи | Критичари феминистичке филозофије | |
|---|---|---|
| Dorothy Smith | Susan Haack | |
| Nancy Hartsock | Paul R. Gross | |
| Donna Haraway | Norman Levitt | |
| Sandra Harding | ||
| Patricia Hill Collins | ||
| Alison Wylie | ||
| Симон де Бовоар | ||
| Helene Cixous | ||
| Џулија Кристева | ||
| Мери Вулстонкрафт |
Референце уреди
- ^ а б в Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - одредница feminist philosophy. Cambridge University Press 1995., 1999. ISBN 84-460-0956-0
Спољашње везе уреди