Хари Блекман
Харолд Ендру Блекман (енгл. Harold Andrew Blackmun, Нешвил, Илиноис, САД, 12. новембар 1908 — Арлингтон, Вирџинија, 4. март 1999) је био амерички правник који је служио као придружени судија Врховног суда Сједињених Америчких Држава. Блекман је најпознатији као аутор пресуде у предмету Роу против Вејда.[2]
| Хари Блекман | |||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Хари Блекман | |||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||
| Име при рођењу | Харолд Ендру Блекман | ||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 12. новембар 1908. | ||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Нешвил, Илиноис, САД | ||||||||||||||||||||||
| Датум смрти | 4. март 1999. (90 год.) | ||||||||||||||||||||||
| Место смрти | Арлингтон, Вирџинија, САД | ||||||||||||||||||||||
| Универзитет | Колеџ Харвард Правна школа Харвард | ||||||||||||||||||||||
| Професија | судија | ||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||
| Политичка странка | Републиканска странка | ||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
Касних педесетих година Блекман се спријатељио са Вореном Е. Бергером, тада судијом апелационог суда, који ће касније постати председник Врховног суда. Бергер га је убедио да прихвати место судије у Апелационом суду за осму област.
Након повлачења придруженог судије Ејба Фортаса, Бергер, који је тада већ био председник Суда, препоручио је Никсону Блекмана за новог придруженог судију. Никсон је именовао Блекмана 4. априла 1970, након што је Сенат одбио два претходна кандидата. Блекманово именовање је потврђено гласовима 94 сенатора, нико није гласао против.
Од Блекмана, који је био Републиканац, очекивало се да се држи конзервативних принципа и интерпретације Устава. Он и Бергер су у почетку толико често гласали исто, да су их звали Близанци из Минесоте (енгл. Minnesota Twins). Током првих пет година у Суду, Блекман је у 87,5% случајева гласао исто као и Бергер, док се само у 13% придружио водећем либералу Вилијаму Џ. Бренану.[3] У предмету Грег против Џорџије, гласао је за поновно увођење смртне казне. Међутим, између 1975. и 1980, Блекман се почиње удаљавати од Бергера и приближавати Вилијаму Бренану. У том периоду гласао је са Бренаном у 54,5% случајева, а са Бергером у 45,5%.[3] При крају Бергеровог мандата у Суду, Блекман је гласао са Бренаном у 70, 6% случајева, а са Бергером у само 32, 4%.[3]
Године 1973, Блекман је написао већинско мишљење у предмету Роу против Вејда, у којем је Суд прогласио неуставним закон Тексаса који је забрањивао абортус. Након пресуде, Блекман је постао честа мета критика противника абортуса, а добијао је и претње смрћу.
Блекман је након пресуде постао велики заговорник права на абортус, и често је држао говоре у којима је бранио пресуду и нападао њене критичаре. Истовремено, његов однос са Бергером се све више погоршавао, а дугогодишње пријатељство је прерасло у напет и непријатељски однос.[4] Између 1981. и 1985, Блекман је гласао са Бренаном у 77,6%, а са Тургудом Маршалом у 76,1% случајева.[5] Између 1986. и 1990, проценат слагања са двојицом водећих либералних судија нарастао је на 97, 1% односно 95, 8%.[5]
У априлу 1994, Блекман је најавио да се повлачи. У том тренутку је био најлибералнији судија у Врховном суду.[5] Бил Клинтон је на његово место именовао Стивена Брајера.
Референце уреди
- ^ „Members of the Supreme Court of the United States”. Supreme Court of the United States. Архивирано из оригинала 29. 04. 2010. г.
- ^ Greenhouse 2005, стр. 12.
- ^ а б в Greenhouse 2005, стр. 186
- ^ Greenhouse 2005, стр. 186–187.
- ^ а б в Greenhouse 2005, стр. 235
Литература уреди
- Greenhouse, Linda (2005). Becoming Justice Blackmun: Harry Blackmun's Supreme Court Journey. New York: Times Books. ISBN 978-0-8050-7791-9.
- Clinton, Bill (2005). My Life. Vintage. ISBN 978-1-4000-3003-3.
- Woodward, Robert; Armstrong, Scott (1979). The Brethren: Inside the Supreme Court. ISBN 978-0-7432-7402-9.
- Wrightsman, Lawrence S., and Justin R. La Mort (2005). Why Do Supreme Court Justices Succeed or Fail? Harry Blackmun as an Example. Missouri Law Review 70.
- Yarbrough, Tinsley (2007). Harry A. Blackmun: The Outsider Justice. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514123-8.
