Википедија

Хелен Келер

америчка списатељица и педагог

Хелен Адамс Келер (енгл. Helen Adams Keller; Таскамбија, Алабама, САД, 27. јуна 1880 – Истон, Конектикат, 1. јуна 1968) била је америчка списатељица и педагошкиња.

Хелен Келер
портрет Хелен Келер
Лични подаци
Пуно имеХелен Келер
Датум рођења(1880-06-27)27. јун 1880.
Место рођењаТаскамбија, Алабама, САД
Датум смрти1. јун 1968.(1968-06-01) (87 год.)
Место смртиИстон, Конектикат, САД
ОбразовањеРадклиф колеџ, Универзитет Харвард
Потпис

Келер је прва глувонема особа у Америци која је завршила академске студије на универзитету. Као плодна ауторка, написала је 14 књига и стотине говора и есеја на теме у распону од животиња до Махатме Гандија.[1] Келерова је водила кампању за особе са инвалидитетом, за право гласа жена, радна права и светски мир. Године 1909, придружила се Социјалистичкој партији Америке. Она је била једна од оснивачица Америчке уније за грађанске слободе.

Хеленина аутобиографија из 1903. „Прича мог живота“ је адаптирана као комад Вилијама Гибсона Чудотворац, а урађена је филмска адаптација под истим насловом. Њено родно место је означено и очувано као национална историјска знаменитост. Од 1954. оперише као кућа-музеј[2] где се одржава годишњи „Дан Хелен Келер“.

Хелен је примљена у Дворану славних жена Алабаме 1971. Она је била једна од дванаест инаугурационо примљених особа у ту новоосновану организацију дана 8. јуна 2015. године.[3]

Биографија уреди

Рођена је у месту Таскумбији у Алабами, САД 27. јуна 1880. године. Са деветнаест месеци је прележала тежак енцефалитис и тада потпуно ослепела и оглувела.[4] Док су друга деца учила да говоре, она је живела у сопственој тишини и тами, глувонемослепа. Са седам година добила је неговатељицу, Ени Менсфилд Саливан[4], која је великом пожртвованошћу и стрпљивошћу постигла оно што до тада није успело Хелениним лекарима.

Хелен је у почетку била веома одбојна и неприступачна. Са Ени је живела у вртној кућици родитељског дома. Уз скоро непремостиве потешкоће, а неописивим стрпљењем, Ени је девојчицу најпре научила појединим словима додиром њених дланова својим прстима. Затим ју је научила да говори и разуме гласни говор, међусобним додиром усница и грла.

Све више је Хелен показивала своју интелектуалну надареност и жељу за стицањем знања, па је после месец дана научила двадесет једну реч, а након једне године деветсто речи у ручном алфабету. Ускоро је научила да чита Брајева слова и на тај начин писала чак и дужа писма.[5]

Када је имала четрнаест година дотадашња обука је замењена систематском школском наставом, а са осамнаест година је примљена у редовну гимназију. Ени је ни тада није напустила, него јој је била од велике користи у њеном даљем образовању. Редовно је Хелен пратила у школу, седела поред ње за време наставе и писала јој предавања на длан. Уз такву помоћ Хелен је могла савладавати градиво и са деветнаест година уписала је књижевност и историју.[4]

 
Дипломирала на Радклиф Колеџу, 1904.

Године 1904, Хелен Келер је завршила своје студије на академском степену — највише признање за њену упорну борбу и победу. Научила је да чита на четири језика и постала истакнута списатељица. Након тога је постала инспектор америчких завода за одгој глувонемих и слепих. Објавила је неколико књига преведених и на стране језике: „Историја мог живота” (1902), „Оптимизам” (1903), „Свет и живот” (1908) и др. Тематика тих књига је њена несвакидашња судбина.[4]

Хелен је возила бицикл, добро је јахала, пливала и једрила. Уживала је у шалама и духовитостима Марка Твена читајући га врховима прстију. И Енрико Карузо је „излио свој златни глас” на њен длан. Јаша Хајвец, виртуоз на виолини, свирао је специјално за њу, док је она прстима лагано додиривала његов инструмент.

Хелен је умрла 1968. године у 87. години, и данас се спомиње у целом свету са великим признањем и дивљењем. Цео живот је посветила помагању глувонемослепих за које је рекла да су то најусамљенији људи међу свима на свету, да су они „ти који буље у мрак у којем једино мрак буљи у њих”.

Библиографија уреди

 
Хелен Келер, око новембра 1912. године

Келер је написала укупно 12 објављених књига и неколико чланака.

Једно од њених најранијих дела, кад јој било 11 година, био је Краљ мраза (1891). Постојале су оптужбе да је ову причу плагирала из The Frost Fairies Маргарет Канби. Истрага о овом питању је открила да је Хелен можда доживела случај криптомнезије, а то је да јој је Маргаретина прича прочитана, али је заборавила на то, док је сећање остало у њеној подсвести.[6]

Са 22 године, Хелен је објавила своју аутобиографију, Прича о мом животу (1903), уз помоћ Саливан и њеног мужа, Џона Мејсија. То је прича о њеном животу до 21 године и написана је током њеног студирања на колеџу.

У чланку који је Хелен написала 1907. године, скренула је пажњу јавности на чињеницу да се многи случајеви слепила у детињству могу спречити прањем очију сваке новорођене бебе дезинфекционим раствором. У то време, само мали део лекара и бабица је то радио. Захваљујући Келеровом заговарању, ова здраворазумска мера јавног здравља је брзо и широко усвојена.[7][8]

Хелен је написала Свет у коме живим 1908. дајући читаоцима увид у то како се осећала према свету..[9] Дело Из мрака, серија есеја о социјализму, објављена је 1913. године.

Када је Хелен била млада, Ен Саливан ју је упознала са Филипсом Бруксом, који ју је упознао са хришћанством. Хелен је позната по изјави: „Увек сам знала да је ту, али нисам знала Његово име!“[10][11][12]

Њена духовна аутобиографија, Моја религија,[13] објављена је 1927. године, а затим у опширно ревидираном облику 1994. године, када се појавила под насловом Светло у мојој тами. То дело заговара учење Емануела Сведенборга, хришћанског теолога и мистика који је дао духовно тумачење учења Библије и који је тврдио да се Други долазак Исуса Христа већ догодио.

  • "The Frost King" (1891)
  • The Story of My Life (1903)
  • Optimism: an essay (1903) T. Y. Crowell and company
  • My Key of Life: Optimism (1904), Isbister
  • The World I Live In (1908)
  • The miracle of life (1909) Hodder and Stoughton
  • The song of the stone wall (1910) The Century co.
  • Out of the Dark, a series of essays on socialism (1913)
  • Uncle Sam Is Calling (set to music by Pauline B. Story) (1917)[14]
  • My Religion (1927; also called Light in My Darkness)
  • Midstream: my later life (1929) Doubleday, Doran & company
  • We bereaved.(1929) L. Fulenwider, Inc
  • Peace at eventide (1932) Methuen & co. ltd
  • Helen Keller in Scotland: a personal record written by herself (1933) Methuen, 212pp
  • Helen Keller's journal (1938) M. Joseph, 296pp
  • Let us have faith (1940), Doubleday, & Doran & co., inc.
  • Teacher: Anne Sullivan Macy: a tribute by the foster-child of her mind. (1955), Double Day
  • The open door (1957), Doubleday, 140pp
  • The faith of Helen Keller (1967)
  • Helen Keller: her socialist years, writings and speeches (1967)

Референце уреди

  1. ^ „Speeches, Helen Keller Archive at the American Foundation for the Blind”. Архивирано из оригинала 18. 12. 2021. г. Приступљено 23. 12. 2020. 
  2. ^ „Helen Keller Birthplace”. Helen Keller Birthplace Foundation, Inc. Архивирано из оригинала 22. 2. 2011. г. Приступљено 13. 1. 2005. 
  3. ^ „Harper Lee Among Inaugural Inductees Into Alabama Writers Hall of Fame”. The Huffington Post. 8. 6. 2015. Архивирано из оригинала 4. 12. 2015. г. Приступљено 15. 3. 2016. 
  4. ^ а б в г „Људи који су померали границе- Хелен Келер”. wannabemagazine. Приступљено 23. 1. 2019. 
  5. ^ „Љубав је шесто чуло”. Политикин забавник. Приступљено 23. 1. 2019. 
  6. ^ „The life of Helen Keller”. Royal National Institute of Blind People. 20. 11. 2008. Архивирано из оригинала 7. 6. 2007. г. Приступљено 22. 1. 2009. 
  7. ^ Hubbard, Ruth Shagoury. „The Truth About Helen Keller”. rethinking schools. Архивирано из оригинала 9. 12. 2021. г. Приступљено 6. 12. 2021. 
  8. ^ Keller, Helen (јануар 1907). „Unnecessary Blindness”. The Ladies' Home Journal. Архивирано из оригинала 6. 12. 2021. г. Приступљено 6. 12. 2021. 
  9. ^ Keller, Helen (1910). The World I Live In. New York: The Century Co. ISBN 978-1-59017-067-0. 
  10. ^ Willmington, H. L. (1981). Willmington's Guide to the Bible . Wheaton, Illinois: Tyndale House Publishers. стр. 591. ISBN 978-0-8423-8804-7. Приступљено 15. 3. 2016. „Sometime after she had progressed to the point that she could engage in conversation, she was told of God and his love in sending Christ to die on the cross. She is said to have responded with joy, "I always knew he was there, but I didn't know his name!"” 
  11. ^ Helms, Harold E. (30. 4. 2004). God's Final Answer. Xulon Press. стр. 78. ISBN 978-1-59467-410-5. Архивирано из оригинала 8. 5. 2020. г. Приступљено 15. 3. 2016. „A favorite story about Helen Keller concerns her first introduction to the gospel. When Helen, who was both blind and deaf, learned to communicate, Anne Sullivan, her teacher, decided that it was time for her to hear about Jesus Christ. Anne called for Phillips Brooks, the most famous preacher in Boston. With Sullivan interpreting for him, he talked to Helen Keller about Christ. It wasn't long until a smile lighted up her face. Through her teacher she said, "Mr. Brooks, I have always known about God, but until now I didn't know His name."” 
  12. ^ Dickinson, Mary Lowe; Avary, Myrta Lockett (1901). Heaven, Home And Happiness. The Christian Herald. стр. 216. Приступљено 15. 3. 2016. „Phillips Brooks began to tell her about God, who God was, what he had done, how he loved me, and what he was to us. The child listened very intently. Then she looked up and said, "Mr. Brooks, I knew all that before, but I didn't know His name."” 
  13. ^ Keller, Helen (17. 3. 2007). My Religion. The Book Tree. стр. 177—178. ISBN 978-1-58509-284-0. Архивирано из оригинала 26. 12. 2020. г. Приступљено 16. 6. 2015. 
  14. ^ „94 Pauline story Images: PICRYL Public Domain Search”. PICRYL (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 11. 2021. г. Приступљено 9. 11. 2021. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Хелен Келер на Викимедијиној остави.
Спољашњи видео-запис
  Booknotes interview with Dorothy Herrmann on Helen Keller: A Life October 25, 1998], C-SPAN
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хелен_Келер&oldid=27549010”