Википедија

Хенрик I Фландријски

Хенрик Фландријски[а] (франц. Henri de Flandre, лат. Henricus Flandriae, грч. Ερρίκος της Φλάνδρας; Валансјен, 1174 — Солун, 11. јун 1216) био је регент Латинског царства (1205—1206), а затим његов цар (1206—1216). Био је син Балдуина V од Еноа и Маргарете Фландријске. Власт над Латинским царством преузео је од брата Балдуина I, када је царство било озбиљно угрожено од стране Бугара. Међутим, својом мудром политиком, Хенрик је успео да искористи прилике које су му се пружиле и да учврсти новоформирано царство, које ће постојати још нешто више од пола века. Био је највећи владар Латинског царства.

Хенрик Фландријски
Хенрик Фландријски приказан на витражном прозору катедрале у граду Троа.
Лични подаци
Датум рођења1174.
Место рођењаВалансјен, Ено
Датум смрти11. јун 1216.(1216-06-11) (41/42 год.)
Место смртиСолун, Солунска краљевина
Породица
СупружникАгнеса од Монферата,
Марија од Бугарске
ПотомствоАгнеса,
Изабела
РодитељиБалдуин V од Еноа
Маргарета Фландријска
ДинастијаЕно
латински цар
Период1206—1216
ПретходникБалдуин I
НаследникПетар

Порекло и младост уреди

Хенрик је рођен око 1174. године у Валансјену као син Балдуина V, грофа Еноа, и Маргарете, грофице Фландрије.

 
Улазак крсташа у Цариград.

Године 1198. папа Иноћентије III је почео да проповеда Четврти крсташки рат. Позиву се прво одазвали шампањски гроф Теобалд III, а затим Хенрик заједно са својим братом Балдуином, тада грофом Фландрије и Еноа.[1] Како крсташка војска скупљена у Венецији 1202. године није имала средстава да плати превоз до Свете земље, Млетачка република јој је понудила да зарад њених интереса нападне Задар.[1][2][3][4][5][6] Затим је по млетачком запоседању града ту дошао византијски претендент Алексије Анђел, нудећи баснословне награде, и цела експедиција се окренула против Византије.[1][2][7][8][4][5][6][9] Пошто новоустоличени Алексије није могао да испуни своја обећања, крсташка војска је 1204. године освојила Константинопољ и срушила Византијском царство оснивајући на његовом простору бројне државице.[10][2][11][7][12][13][14][15][6][16] Улога замене Византије припала је Латинском царству, коме су остале крсташке државе кроз читав систем вазалстава признавале номиналну врховну власт.[17][11][13][18][15][6][16] За првог латинског цара изабран је Хенриков брат Балдуин.[17][11][13][18][5][9]

Хенрику су припале мање улоге у походу. Он је у Константинопољу запосео дворац Влахерна са свим његовим благом. Затим је крајем 1204. године прешао у Малу Азију да тамо прошири латинску власт Латинског царства праћен витезовима грофа Луја од Блоа, коме је по уговору била додељена Никеја.[19] Мале и неорганизоване ромејске[б] снаге предвођене деспотом Теодором Ласкарисом биле су поражене код Појманенона и Хенрик је успео да овлада већином градова у Битинији. Затим је нанео још тежи пораз Ромејима у бици код Адрамитиона 19. марта 1205. године, после чега је деловало да ће ромејски отпор у Анадолији бити лако сломљен.[19][20]

Регентство уреди

Цар Балдуин је претрпео тежак пораз од Бугара код Хадријанопоља 14. априла 1205. године и био је заробљен, касније погубљен.[17][21][19][22][20] После ове катастрофе, Хенрик је био приморан да се повуче из Мале Азије да би одржао из основа поколебано новостворено царство и у Константинопољу је изабран за регента.[23][20] Осим великих територијалних губитака у Европи, последице пораза су се осетиле и у азијском делу. Одатле се повукла целокупна латинска војска, задржавши своју посаду само у граду Пеге.[24] Новонасталу ситуацију искористио је Теодор Ласкарис, који се учврстио у западној Малој Азији, изабравши Никеју за своју престоницу.[25][20]

Латински цар: Између Бугара и Никејаца уреди

Хенрик је био изабран за новог латинског цара, а затим крунисан 20. августа 1206. године.[17][23][22][20] Одмах се са много енергије и вештине посветио својој новој улози. Успео је да поново ојача пољуљану латинску владавину у Тракији.[23] Споразумео се са Бугарима, додуше на кратко, а, насупрот Балдуину, заузео према Грцима помирљив став и успео је да један део грчког племства придобије за себе.[23][26] То му је омогућило да већ крајем 1206. године на челу латинске војске упадне у Битинију.[23][20] Срушити нови византиски центар, чије формирање није успео да спречи, било је за њега питање од виталне важности. Међутим, нови напади бугарског цара Калојана приморали су га да прекине борбу и да у пролеће 1207. године склопи са Теодором Ласкарисом примирје на две године.[23]

Дана 8. октобра 1207. године, Калојана је у опсади Солуна убио један бугарски бојар и уследило је смањење притиска на Латинско царство с европске стране.[17][21][23][22][20] Хенрик је затим кренуо у напад и код Филипопоља 2. августа 1208. године је новом бугарском цару Борилу код нанео тежак пораз.[27][28] Овој победи свакако је доста допринело то што је један део бојара тежио да са Хенриком постигне споразум.[21] Међутим, да искористи победу цара су спречили сукоби са њему подређеним државама.[28]

Обнова примата међу латинским државама уреди

Хенрик је званично имао као своје вазале: Солунску краљевину, Атинско војводство које је било вазал претходног и кнежевину Ахају. Међутим, услед немоћи царства у претходном периоду, оне су сада биле фактички независне. Пошто је утицајни солунски краљ Бонифације Монфератски погинуо у сукобу са Калојаном 1207. године, на власти у овом најзначајнијем вазалу царства нашао се његов малолетни син Димитрије. Хенрик је ушао у сукоб са ломбардским племићима предвођеним Обертом II од Бијандрата. Вољом латинског цара Димитрије је 6. јануара 1209. године био крунисан за краља, а регент му је постао царев брат Јустас. Папа и већина племства су признали овај чин, али је још увек постојала јака опозиција. Хенрик је, ипак, умесном одлучношћу успео да 1209. године наметне своју власт Солуну.[20]

Хенрик је затим посетио Атину, где се састао са атинским војводом Отом де ла Рошом, својим савезником против одметнутих солунских феудалаца. Искористивши смрт ахајског кнеза Вилијама I Шамплита, латински цар је поставио за његовог наследника Жофроу Вилардена чиме се кнежевина нашла под његовом непосредном врховном влашћу. На сабору у Равенци 1210. године, Хенрик је озваничио новонастали однос снага. Латински владари у Грчкој су га признали за сизерена, њима се придружило и новостворено Егејско војводство са центром на Наксосу, сређени су односи између православних и католичких црквених великидостојника. Међутим, атинске војводе и ахајеки кнежеви су убрзо престали да се брину о пословима царства и постали скоро независни.[20]

Рат против Никеје уреди

Потом је Хенрик напао Никејце. Млечани су 1209. године склопили тајни савез између иконијског султана Кајхусрева I и Хенрика против Теодора. Теодор се после успешног сузбијања Турака, окренуо против Хенрика, који је на Рундаку 15. октобра 1211. године извојевао велику победу и тако одсекао Никејско царство од Егејског мора, Пергама до Нимфеја. На крају рат се наставио са малим снагама без освајања. За то време папа је због посредовао за мир Бугара са Угарском и Латинима. Хенрик је чак узео Борилову братучеду за жену. Убрзо потом 1214. године дошло је до латинско-никејског мира у Нимфеју. Тако су одређене вечне латинско-никејске границе.

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Балдуин II, гроф Еноа
 
 
 
 
 
 
 
8. Балдуин III, гроф Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ида од Левена
 
 
 
 
 
 
 
4. Балдуин IV, гроф Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Герхард Фламинијус од Васенберга
 
 
 
 
 
 
 
9. Јоланда од Васенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Клементија од Поатуа
 
 
 
 
 
 
 
2. Балдуин V, гроф Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Алберт III, гроф Намира
 
 
 
 
 
 
 
10. Жофроа I, гроф Намира
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ида од Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
5. Алиса од Намира
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Конрад I, гроф Луксембурга
 
 
 
 
 
 
 
11. Ермезинда од Луксембурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Клементија Аквитанска
 
 
 
 
 
 
 
1. Хенрик Фландријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Герхард, војвода Лорене
 
 
 
 
 
 
 
12. Теодорик II од Лорене, војвода Лорене
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Хедвига од Намира
 
 
 
 
 
 
 
6. Тијери од Алзаса, гроф Фландрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Роберт I, гроф Фландрије
 
 
 
 
 
 
 
13. Гертруда Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Гертруда од Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
3. Маргарета I, грофица Фландрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Фулк IV, гроф Анжуа
 
 
 
 
 
 
 
14. Фулк I, краљ Јерусалима
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Бертрада од Монфорта
 
 
 
 
 
 
 
7. Сибила Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Ели I, гроф Мена
 
 
 
 
 
 
 
15. Ерменгарда Анжујска, грофица Мена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Матилда од Шато ди Лоара
 
 
 
 
 
 

Напомене уреди

  1. ^ Наводи се и као Хенрик од Еноа или Хенрик од Ангра. Стефан Немањић га по грчком назива Јерис Филандер.
  2. ^ Византинци су сами себе називали Ромејима.

Референце уреди

  1. ^ а б в Ћоровић 1933, стр. 114.
  2. ^ а б в Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 209.
  3. ^ Острогорски 1969, стр. 389.
  4. ^ а б Ћоровић 1989, стр. 138.
  5. ^ а б в Пејнтер 1997, стр. 62.
  6. ^ а б в г Пејнтер 1997, стр. 249.
  7. ^ а б Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 353.
  8. ^ Острогорски 1969, стр. 389-390.
  9. ^ а б Дил 1933, стр. 86.
  10. ^ Ћоровић 1933, стр. 114-115.
  11. ^ а б в Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 210.
  12. ^ Острогорски 1969, стр. 390.
  13. ^ а б в Острогорски 1969, стр. 396.
  14. ^ Ћоровић 1989, стр. 138-139.
  15. ^ а б Пејнтер 1997, стр. 62-64.
  16. ^ а б Дил 1933, стр. 86-87.
  17. ^ а б в г д Ћоровић 1933, стр. 115.
  18. ^ а б Ћоровић 1989, стр. 139.
  19. ^ а б в Острогорски 1969, стр. 400.
  20. ^ а б в г д ђ е ж з Дил 1933, стр. 89.
  21. ^ а б в Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 357.
  22. ^ а б в Ћоровић 1989, стр. 140.
  23. ^ а б в г д ђ е Острогорски 1969, стр. 402.
  24. ^ Острогорски 1969, стр. 400-401.
  25. ^ Острогорски 1969, стр. 401.
  26. ^ Дил 1933, стр. 90.
  27. ^ Ћоровић 1933, стр. 116.
  28. ^ а б Ћоровић 1989, стр. 141.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Хенрик I Фландријски на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хенрик_I_Фландријски&oldid=27724674”