Хиперкапнија (лат. hypercapnia) је стање повишеног парцијалног притиска угљен-диоксида (PaCo2) у артеријској крви и осталим телесним течностима, праћено вишком угљен-диоксида у телесним течностима. Мањи степен хиперкапније нема битног утицаја на организам оболелог, јер на то утиче снабдевање ткива кисеоником, хемоглобински капацитет крви и минутни волумен срца.[1]

Хиперкапнија
Нарушена оксигенације може узроковати пораст ниво угљен-диоксида у крви
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностПатологија DiseasesDB =

Ниво хиперкапније на коме настају озбиљни метаболички и клинички поремећаји није јасно одређен (на шта умногоме утиче брзина развоја гасних промена и компензаторна моћ организма). Вредности PaCO2 од 8 kPa (око 60 mmHg) сматрају се граничним параметрима зато што је на тим вредностима компензацијска моћ бубрега ограничена и даљи пораст (РаСО2) доводи до респираторне ацидозе, која прогредира у депресију вентилације, анестетичким ефектом (СО2) на централни нервни систем са последичном појавом коме.[2]

Дефиниције уреди

Хиперкапнија (лат. hypercapnia)

Вишак угљен-диоксида у крви, изазван повишеним парцијалним притиском угљен-диоксида (>PaCo2) у артеријској крви и телесним течностима.[3]

Хипокапнија (лат. hypоcapnia)

Смањена количина угљен-диоксида у крви, изазвана снижењем парцијалним притиском угљен-диоксида.[3]

Акапнија (лат. аcapnia)

Акапнија се често користи као термин да означи хипокапнију, међутим стање потпуне акапније (тј потпуног мањак угљен-диоксида у телесним течностима) не постоји за живота као и аноксија (па је бољи термин за аноксију аноксемија).[3]

Етиопатогенеза уреди

Обезбеђујући телу кисеоником, респираторни систем истовремено уклања производ метаболизма – угљен-диоксид, који крв доводи из ткива у алвеоле плућа, одакле се захваљујући алвеоларној вентилацији, уклања из крв. У стањима када дође до повишеног парцијалног притиска угљен-диоксида (PaCo2) у артеријској крви и осталим телесним течностима, услед вишка угљен-диоксида у телесним течностима односно крви настаје хиперкапнија.[1]

Главни узроци хиперкапније изазване респираторном инсуфицијенцијом
Узрок Карактеристике
Алвеоларна хиповентилација плућа Карактерише је смањена, (недовољна), вентилација алвеола плућа. Неспособност плућа да обави довољну размену кисеоника или кисеоника и угљен-диоксида доводи до хипоксемије или хипоксемије и хиперкапније.
Поремећај дифузије гасова у плућима Настаје због отежане размене гасова на нивоу алеоло-капиларне мембране. Тако настаје хипоксемички облик респирацијски инсуфицијенције који се јавља у поремећајима дифузије гасова, јер кисеоник 20 пута спорије дифундује од угљен-диоксида и у парцијалној хиповентилацији компензациона хипервентилација одржава нормокапнију или чак хипокапнију.
Хиперкапнички облик респираторне инсуфицијенције Јавља се у хиповентилацији кад је алвеоларна вентилација толико смањена да не може довољно излучити угљен-диоксид. Тада долази до хипоксемије, хиперкапније и респираторне ацидозе
Хипоксемија Која узрокује хипоксичну хипоенергозу, поремећај свести и слабост срчаног мишића (миокарда), а терапија кисеоником може погоршати стање (дејством на каротидни чвор).

Пример || Пример

Учинак хиперкапније на организам уреди

Када се у алвеолама PaCO2 повећа изнад приближно 8 до 10 kPa, диспнеја најчешће постаје тешка, а кад порасте до нивоа од 11 до 13 kPa, човек постаје латергичан, а понекад и полукоматозан. Анестезија и смрт могу наступити кад се PaCO2 увећа на 13 до 20 kPa.[2]

Знаци (симптоми) хиперкапније: уреди

 
Знаци и симптоми тровања угљен-диоксидом у зависности од његове концентрације у ваздуху.[4][5]

Дијагноза уреди

Поставља се мерењем концентрације угљен-диоксида у експирисаном (издахнутом) ваздуху на крају експиријума посебним уређајем капнометром, што увек не искључује присуство хиперкапније ако су нађење нормалне или чак снижене вредности угљен-диоксида у издахнутом ваздуху. Зато се обавезно мора приступити лабораторијском одређивању (PaC02) у артеријској крви.

Нивои гасних промена нађених у крви који се означавају са као:

  • Лакши гасни поремећај — РаО2 >60 mmHg
  • Озбиљни гасни поремећај — РаО2 40-50 mmHg
  • Опасни гасни поремећај — РаО2 <40 mmHg

Терапија уреди

Састоји се у снижавању повишених вредности угљен-диоксида, побољшањем алвеоларне вентилације и отклањањем хипоксије применом следећих мера:[6]

Уклањање хипоксије

Једа од најзачајнијих мера која се користи у лечењу хиперкапније је оксигенотерапија кисеоником на нормалном или повишеном притиску. Примена кисеоника је неодложна ако је парцијални притисак кисеоника нижи (< РаО2) од 50 до 55 mmHg.

Побољшање алвеолне хиповентилације

Применом венепункције, антибиотика, бронходилататора, муколитика, гликокортикоида, аналептика, може се постићи побољшање алвеоларне хиповентилације.

Корекција срчане инсуфицијенције

Применом диуретика, кардиотоника, антиаритмика, вазодилататора медицинског кисеоника врши се корекција срчане инсуфицијенције.

Сузбијање компликација уреди

Ако је познат узрок који је довео до развоја хиперкапније терапија се првенствено усмерава према том узроку. У случају да примењене мере не дају задовољавајуће резултате приступа се ендотрахеалној интубацији и механичкој вентилацији уз употребу специјалних уређаја (респиратора).[7]

Извори уреди

  1. ^ а б Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990 pp. 729-740
  2. ^ а б Arthur C. Guyton Hiperkapnija U:Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb (1990). стр. 738.
  3. ^ а б в Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990 pp. 729-740 pp. 729.
  4. ^ Toxicity of Carbon Dioxide Gas Exposure, CO2 Poisoning Symptoms, Carbon Dioxide Exposure Limits, and Links to Toxic Gas Testing Procedures By Daniel Friedman – InspectAPedia
  5. ^ Davidson, Clive. 7 February 2003. "Marine Notice: Carbon Dioxide: Health Hazard". Australian Maritime Safety Authority.
  6. ^ В. М. Варагић и М. Стевановић, Фармакотерапија у пулмологији, Медицинска књига Београд-Загреб 1990.
  7. ^ Hess, D. R. (2011). „Approaches to conventional mechanical ventilation of the patient with acute respiratory distress syndrome”. Respiratory Care. 56 (10): 1555—1572. PMID 22008397. S2CID 818678. doi:10.4187/respcare.01387. 

Литература уреди

  • Проф. др В. М. Варагић и проф. др. М. Стевановић, Фармакотерапија у пулмологији, Медицинска књига Београд-Загреб 1990
  • Mathieu, Daniel (2006). Handbook on Hyperbaric Medicine. Springer. 
  • Fife, William P.; Bookspan, Jolie (2004). Textbook of hyperbaric medicine. Seattle: Hogrefe & Huber Publishers. 
  • Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990

Спољашње везе уреди

Класификација


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).