Царство небеско

Царство небеско (грч. Βασιλεία τῶν Ουρανῶν — Basileia tōn Ouranōn) или Царство Божје (грч. Βασιλεία τοῦ Θεοῦ — Basileia tou Theou), основни је појам хришћанства и средишња тема поруке Исуса Христа. У католичкој и протестантској традицији се обично преводи као Краљевство Божје или Небеско краљевство.

У Новом завету се спомиње преко 100 пута, и то готово увек као парабола. Према Исусу, Царство небеско је у човеку, ^[1] достиже се путем разумевања, ^[2] постајањем налик детету ^[3] и вршењем Божје воље. ^[4]

Назив уреди

Проучаваоци Библије подсећају да је грчка реч „basileia“ превод хебрејске речи „malkuth“, која не значи царство или краљевство по територијалном принципу, већ пре означава владавину. ^[5] Тако би „Βασιλεία τῶν Ουρανῶν“ дословно значило владавина небеса.

Царство небеско уреди

У хришћанству Царство небеско представља есхатолошку реалност; боравиште праведних и откупљених грешника; основни садржај хришћанске наде и вере.

Прво и основно обележје Царства Божијег је вечност, а друго саборност - да читав Божији народ буде окупљен око Бога.

Свети апостол Павле говори у Посланици Јеврејима: "Приступили сте гори сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме" (Јев 12,22-24), описујући приступање, тј. јединство земаљске Цркве, као предукус Царства Божијег, са небеском Црквом (Царство Божије), дајући и садржајни опис Царства, у коме се налазе, поред осталих, и "духови савршених праведника", тј. светитељи Божији. У Псалмима стоји: "Слави, Јерусалиме, Господа; хвали Бога свога, Сионе" (Пс 147,12), или пророка Јеремије у позиву Израиљу: "Умиј лице своје ода зла, Јерусалиме, да би се избавио" (Јер 4,14); исто говоре и речи Христове: "Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте" (Мт 23,37-38) - овде се, наравно, не мисли само на становништво Јерусалима, већ на сав јудејски и израиљски народ.